Grčko leto
Vknd 01 S

Photo: www.imdb.com

Sveta homoseksualna gora

III. MONASI I MANASTIRI

U najjasnija sećanja koja sam poneo sa Atosa spadaju mirisi. Manastiri na Atosu imaju sopstveni vonj, težak i pun, sastavljen od mnogobrojnih isparenja koja se neprestano mešaju: tamjan, kuhinje, nužnici. U samim tim mirisima nema ničeg posebnog, a iznenađenje izazivaju njihovo mešanje i blizina, neuobičajeni za gradski njuh. Najžešći je vonj nužnika. Proste kućerke iznad ponora, sa drvenim sandukom u kom je izrezana rupa, lako je naći po mirisu koji se uvlači u sve, ponekad čak i u crkvu. Na tim mestima vladaju vazdušne struje i nije mala stvar obaviti posao iznad uznemirujuće praznine u kojoj kruže podmukli kovitlaci što iznebuha podižu papir koji se čovek uzaludno dovija da učini težim ne bi li ga naterao da padne. Galebovi privučeni tim dobicima što padaju s neba na vaše se oči ustremljuju na njih uz zaglušnu graju. Obična daska razdvaja kabine, ali ne i zvuke. Ovde se ne zna za gužnji stid. Muzika tela očigledno ne dovodi nikoga u nepriliku, svakoga ushićuje, čak.

Na ovaj vonj nadovezuje se vonj kuhinja. Na Atosu se mnogo prži – krompir, plavi patlidžan, tikvice, paradajz, i ti mirisi ispunjavaju hodnike ksenona. No kako se čovek približava kuhinji, tako oseća prodor jednog tananijeg i primamljivijeg mirisa: mirisa rakije, koju posetiocu nude stalno.

Na liturgijama, monasi uvek upotrebljavaju tamjan. Postoje svakojaki tamjani, u prahu i u zrnu, ali uglavnom se dobiju od nekih vrsta drveta, u obliku smole: mastik, mirha, balsamon. Ovaj poslednji, najčešće u upotrebi, naziva se mosholivano. U Grčkoj se još mogu naći (ali sam ih na Atosu viđao vrlo malo) tamjani uvezeni iz Indije ili Arabije: smole, šafran, sandal. S mirisima tamjana mešaju se mirisi iz kandila. Kandila stalno gore ispred glavnog ikonostasa i nekih ikona, s fitiljem umočenim u ulje, obično jeftino: susamovo ili od semena konoplje. Samo Bogorodica i Hristos imaju pravo na kandila s maslinovim uljem. Svi ti začinski, opojni mirisi na kraju se uvlače u zidove i kamenje crkava i, posle nekog vremena, izazivaju nešto kao vrtoglavicu, lako pijanstvo koje uopšte nije neprijatno.

Sa Atosa sam poneo i sećanja na neke zvuke. Najkarakterističniji je zvuk klepala. Klepala su komadi grubo otesanog drveta – neki su puni, neki šuplji – u koje se udara drvenim čekićem da bi se označio početak bogosluženja. Upotreba klepala veoma je stara i održala se do naših dana a da je upotreba zvona nikad nije istinski istisnula. Neka klepala, teška i masivna, okačena su na ulazima u crkve. Sva ispuštaju taman, prigušen zvuk koji se, kad se odbije od zidova, čuje u čitavom manastiru i budi vas čak i noću.

U svakidašnjim zvucima Atosa nema ničeg posebnog, no to ipak nisu uobičajeni zvuci nekog samostana na zapadu ili nekog sela. Nedostaju glasovi životinjskih ženki. Glasanja koja se čuju sva su glasanja mužjaka: njakanje magaraca, rzanje mazgova i glasovi ljudi, glasovi muškaraca. Ti glasovi i taj žamor traju celo jutro a onda, oko podneva, utihnjuju. Monasi se povlače u kelije na popodnevni počinak. Mirjani što su radili ovde-onde ležu u hladovinu. Samo dizel motor pokojeg kaika narušava svojim dvotaktnim radom tišinu mora. Potom se niko ne pomera sve do časa za večernje, koji oglašava klepalo.

Sećam se jedne golicave zgode koja mi se u vreme takve nesnosne vrućine desila u manastiru Ivironu. Došao sam iz Kareje iz koje bejah krenuo oko podneva i, kad sam oko pola tri stigao u ovaj manastir, svi već behu polegali. Pusto dvorište blistalo je na suncu, a nigde ni žive duše. Opružih se u senci trema, na ivicu kamena na koji su monasi rado dolazili da posede u svežini. U tom trenutku spazih na drugom kraju dvorišta neku crnu priliku kako mi daje znake i prilazi mi. Beše to neki monah prilično vremešna izgleda i držanja, da kažemo, časnog. Kao da se zaprepastio što me vidi samoga ovde. „Ako niste suviše umorni“, rekao mi je, „možemo sačekati kraj popodnevnog odmora tako što ćemo obići manastir.Mogli bismo početi od glavne kule.“ Pristadoh da ga ne bih naljutio, iako sam bio prilično iznuren, te pođoh u dvorište za njim. Na ulazu u kulu izmakao se da me propusti. Posle zaslepljujuće spoljne svetlosti, unutra se nije video ni prst pred okom. Napipah stepenište, stepenište vrlo strmo, zavojito. Počeh se polako peti, nastojeći da se ne spotičem o stepenike. Monah me je pratio. No zašto duva kao foka? Ubrzo sam otkrio. Nisam prešao ni tri stepenika a on se bukvalno bacio na mene i pokušao da me poljubi. U mrklome mraku vodili smo muklu bitku, stegnutih vilica, bez i jedne reči. Uspeh da se oslobodim i pohitah gore, gde izleteh na balkon. On dođe za mnom, nacrta se pored mene i poče, glasom vodiča, da mi opisuje istoriju i lepote manastira. Ipak, nisam sanjao. Još maločas je dahtao na pomisao da me sabije u kulu, a sad, ozbiljnim glasom, priča mi o čudima i o jednoj ikoni koja je, kako se čini, nekoliko puta napuštala crkvu da bi se sasvim sama smestila ispred ulaznog trema! Jednom rukom je pokazivao to mesto, a drugom ponovo hteo da me obgrli. Sklonih mu ruku a on nije navaljivao. Na povratku, odlučno ga zamolih da počne da silazi prvi. Oklevao je a onda, pomirivši se sa sudbinom, krenuo. Ispred kule, stavio je ruku na srce i svečano se poklonio1.

*

Tokom moja tri boravka na Atosu, slične nezgode desile su nekoliko puta. Nisu se sve završile tako jednostavno. Ali malo pomalo – a pomoglo mi je i iskustvo – naučio sam ne da se čuvam, nego da predviđam. Kad bih po mnogobrojnim znacima koji ne varaju predosetio bliski napad, snalazio bih se da se neupadljivo izmaknem. Jedan jedini put instinkt me je upozorio suviše kasno. Treba reći da kaluđer o kom je ovde reč odavno beše prevalio šezdesetu. Osim toga, imao je dugu belu bradu patrijarha, zbog čega je ličio na Karla Marksa. A meni, dok sam ćaskao s njim u njegovoj keliji, ni na kraj pameti nije padalo kakve mu se misli motaju po glavi. Te sam se godine bacio bio na akvarel i uvek nosio mali slikarski pribor. Pošto je taj kaluđer slikao ikone zamolio me je, na dan mog odlaska, da dođem kod njega i pokažem mu svoje radove. Dakle, već smo neko vreme ćaskali kad je njegov dah iznenada postao kratak, a crte lica su mu se skamenile. Pomislio sam da mu je pozlilo te sam ustao da pozovem nekoga. U tom trenutku pogledi su nam se ukrstili. To lice patrijarha žudnja je bukvalno iskrivila, posuvratila usne, nacrtala na njemu masku tako tragičnu da sam ostalo paralisan. On se bacio na mene i poljubio me u usta tako žestoko da sam ispustio sve svoje stvari. Borio sam se kako sam znao i umeo ne želeći, naravno, da budem suviše grub. Istrgao sam se iz njegovog žilavog zagrljaja, pokupio četkice i gvaševe koji su se razleteli po odaji i otišao ne okrenuvši se. Kad su se vrata zatvorila, čuo sam neki prigušeni zvuk: „Karl Marks“ je plakao kao malo dete!

*

Toliko je otužnih stvari napisano o homoseksualnosti monaha na Atosu da nemam ni želje ni sklonosti da o tome govorim nadugačko. Danas, oni incidenti čija sam žrtva bio čine mi se – a činili su mi se čak i u ono vreme – pre kao burleske nego kao sablazni. Neki su čak u meni ostavili razneženu uspomenu, toliko sam ponekad kod nekih monaha primećivao ogromnu teskobu, unutrašnju borbu. A ako sam se prisetio pomenutih nezgoda, to je pre svega zato što su one na svakom mom putovanju bile deo mog atoskog iskustva. Zahvaljujući njima, uostalom – kad bi se stvari jednom dovele u red – mogao sam da s nekim monasima vodim precizne i poučne razgovore na tu temu. Tako je otac gostoprimac jednog manastira u kom sam boravio na svakom svom putovanju pokušao da jednom prilikom provali vrata moje kelije u pola noći. Jasno sam mu dao na znanje da se nema čemu nadati i sve je ostalo na tome. Sutradan kao da mu je bilo toliko neprijatno zbog svega da sam morao da ga umirujem uveravajući ga da niko neće ništa saznati. I, od toga dana, postali smo odlični prijatelji. Vrativši se u taj manastir nekoliko dana kasnije, video sam da se utešio: za drugara je odabrao jednog zanosnog iskušenika koji mu je pomagao u svakodnevnim poslovima. Nikad mi nije otvoreno priznao tu vezu, ali kad sam jednom jeo u kuhinji bradom je pokazao na efeba koji se majao oko posuđa i namignuo mi, što je bilo vrlo rečito. Ali kad sam se naredne godine vratio u taj manastir, raspoloženje je bilo sasvim drugačije. Bio je početak oktobra i ja sam shvatio da je berba zadala smrtni udarac njegovoj ljubavi. Onaj iskušenik se zaljubio u nekog monaha što je došao na berbu i više nije hteo da se viđa s „matorcem“ – tako je zvao arhontarisa. Ovoga je bila žalost videti. Više nije ni jeo ni spavao, vreme je provodio pijući rakiju. Između njih su se sigurno odigravale mučne scene jer je nekoliko meseci kasnije iskušenik isposlovao dozvolu da se iz ovog manastira preseli u jedan drugi. Lično sam ga tamo video kad sam prolazio onuda. Ali njemu kao da je bilo neprijatno zbog mog prisustva i upadljivo me je izbegavao. Tad sam shvatio koliko sam, na prvom svom putovanju, bio slep za te tajne drame, te strasti što tinjaju u tami kelija. Istina, ne doživljavaju svi ovdašnji parovi takve drame, a neki čak podsećaju na stare supružnike ustaljenih navika.

Jedan od monaha s kojim sam otvoreno razgovarao o tim pitanjima bio je vrlo kulturan čovek, bibliotekar jednog od najvažnijih manastira na Atosu. On je u Francuskoj završio studije filozofije pre nego što se vratio u Grčku i, pred kraj života, došao na Atos. Uopšte nije delovao iznenađeno kad sam mu ispričao za svoje dogodovštine. „Na Atosu ima homoseksualnosti. Ničemu ne vodi zabijanje glave u pesak. Ali isto bi tako pogrešno bilo pridavati joj preveliku važnost. Ona se pojavljuje samo kod manjine monaha i od svih monaških grehova ona, po mome mišljenju, nije najteži. Ona je greh tela – i krši zavet čednosti – ali može biti i izvor ljubavi. Najopasnija iskušenja koja vrebaju monaha jesu gordost i sumnja. Jer, one nagrizaju i uništavaju dušu. A na ovome mestu baš dušu hoćemo da pronađemo i spasemo.“

1. Jedan čitalac koji se upravo beše vratio sa Atosa pisao mi je nedavno (u martu 1983.) da je bio žrtva iste neprijatnosti, na istome mestu i u istome manastiru!

*Odlomak iz knjige Grčko leto, prevod J. Stakić, Karpos 2012, str. 55-59.

Oceni 5