Potraga za Hiljadugodišnjim carstvom (2)
Diskriminacija

Photo: www.employmentsolicitor.com

Svi bejahu jednaki i među njima ne beše privatne svojine

Na tragu patrističke i srednjovekovne misli

Do III veka n. e. hrišćanska doktrina je od veoma uticajne stoičke filozofije preuzela pojam egalitarnog prirodnog stanja koje je ne povratno izgubljeno. Ma koliko nezahvalno bilo govoriti o nekom društvenom ili ekonomskom uređenju rajskog vrta, pravoverni teolozi su ipak uspevali da ovaj grčko-rimski mit iskoriste kao ilustraciju dogme o čovekovom Padu.

Temelj ove društvene teorije počivao je na razlikovanju prirodnog stanja, zasnovanog na prirodnim zakonima i neposredno proisteklog iz božanskog nauma, i ugovornog stanja, koje je utvrđeno društvenim običajima i njima sankcionisano. Većina poznijih sve tih otaca slagala se u tome da nejednakost, ropstvo, državna prinuda, pa čak i privatna svojina, nisu deo prvobitnih božijih zamisli, već da su na stale kao po sledica Pada. Međutim, kada je već došlo do Pada, novonastali razvoj je takve institucije učinio nužnim. Iskvarena prvobitnim grehom, ljudska priroda je zahtevala ste ge kakvih nema u egalitarnom po retku; nejednakost u bogatstvu, društvenom statusu i moći bila je, dakle, ne samo posledica već i najbolji lek protiv greha.

Bog nije stvorio slobodne ljude i robove, već je sve ljude stvorio slobodnim

Jedine praktične preporuke koje su proishodile iz takvog gledišta bile su upućene pojedincima i odnosile su se isključivo na problem ličnog ponašanja. Tako je gospodaru preporučivano da pravično i razborito postupa sa svojim robom koji je Bogu drag koliko i on sam; smatralo se moralnom dužnošću bogatih da velikodušno daruju milostinju, dok je bogataš koji je svoje bogatstvo koristio u zle svrhe po opšteprihvaćenom mišljenju gubio pravo na njega – takvi su bili praktični zaključci koji su, u okvirima pravoverja, izvučeni iz doktrine o prvobitnom i egalitarnom prirodnom stanju. Bili su to veoma značajni zaključci koji će imati višestruk uticaj na način života u hrišćanskom svetu; ali oni neće stvoriti – niti im je to bila namera – društvo bez bogatih i siromašnih, a kamoli ono u kome neće biti privatne svojine.

Pa ipak, upravo je učenje crkve u najvećoj meri zaslužno za očuvanje ideje o „prirodnom“ društvu kao egalitarnom. Mnogi sveti oci iscrpno su obrađivali temu izvorne jednakosti ljudske prirode, a to su najčešće činili u svojim raspravama o instituciji ropstva. Crkva je odobravala ropstvo i nalagala robovima da budu pokorni i poslušni čak i prema surovim gospodarima; to, međutim, nije sprečilo jednog uticajnog teologa iz IV veka, poznatog kao Ambrosijaster, da gospodare podseti kako Bog nije stvorio slobodne ljude i robove, već je sve ljude stvorio slobodnim. U Avgustinovom delu Država božja isti stav je iskazan na krajnje nedvosmislen način:

„Evo onoga što propisuje prirodni poredak, evo čovjeka koga je Bog stvorio. On, naime, kaže: ’Neka [čovjek] vlada ribama u moru i pticama nebeskim i svim gmizavcima što po zemlji gmižu.’ On je, dakle, željeo da razumno biće, stvoreno na njegovu sliku, gospodari isključivo nerazumnim stvorenjima; ne čovjek čovjeku, nego čovjek životinjama [...] Prvi je, dakle, uzrok ropstva grijeh koji utiče da čovjek bude podložan čovjeku okovima svoga položaja [...] Niko, međutim, na osnovu prirode u kojoj je Bog u početku stvorio čovjeka nije rob ni čovjeku ni grijehu.“

Uprkos tome što je i sama crkva držala veliki broj kmetova, gledište Svetog Avgustina važiće kao pravoverno tokom čitavog srednjeg veka. Takvo gledište će deliti i svetovni feudalni advokati. Stavovi čuvenog francuskog pravnika Bomanoara, iz XIII veka, mogu se smatrati uobičajenim za sve srednjovekovne mislioce. „Premda danas postoji sedam staleža, tačno je da su u početku svi ljudi bili slobodni, i to u podjednakoj meri; jer svi znamo da smo potekli od jednog oca i jedne majke.“

Priroda je svoja dobra namenila svim ljudima, kako bi ova bila zajednička svojina. Jer Bog je naložio svim stvarima da se umnožavaju kako bi hrane bilo za sve i kako bi zemlja bila svačija

Izuzetno je zanimljiv način na koji je katolička doktrina preuzela i očuvala ideju da sve što na zemlji postoji treba da predstavlja zajedničku svojinu svih ljudskih bića. U III veku, zatičemo Svetog Kiprijana kako ponavlja stare rečenice stoika. Božiji darovi, naglašava on, namenjeni su čitavom ljudskom rodu. Zora donosi svetlost svima, sunce sija na sve, vetar duva i kiša pada na sve, u divotama zvezda i meseca uživaju svačije oči. Tako su nepristrasno raspodeljena sva dobročinstva božija, a čovek koji bi želeo da postupa po uzoru na tu božiju pravičnost trebalo bi da sve što poseduje deli sa bližnjim hrišćanima. Drugom polovinom IV veka ovakvo gledište je bilo široko zastupljeno među hrišćanskim piscima. Sveti Zeno iz Verone ponavlja isto poređenje koje je već postalo opšte mesto: pod idealnim uslovima sva dobra bi trebalo da budu zajednička „poput dana, sunca, noći, kiše, rađanja i umiranja – sviju stvari što ih je božanska pravičnost jednako namenila čitavom ljudskom rodu, bez ikakvih razlika“. Još upečatljivije su neke izjave poznatog milanskog biskupa Svetog Ambrozija u kojima su Senekina gledišta formulisana na krajnje eksplicitan način: „Priroda je svoja dobra namenila svim ljudima, kako bi ova bila zajednička svojina. Jer Bog je naložio svim stvarima da se umnožavaju kako bi hrane bilo za sve i kako bi zemlja bila svačija. Priroda je, dakle, stvorila pravo koje važi za sve, ali su običaji i navike proizveli pravo koje važi za pojedince.“ U prilog ovakvom stavu Ambrozije navodi, kao da se radi o potpuno saobraznim izvorima, učenje stoika i Knjigu postanja. Na drugom mestu on napominje: „Gospod Bog je posebno želeo da ova zemlja bude zajednička svojina svih ljudi; ali usled ljudske pohlepe nastadoše svojinska prava.“

Pasus u kome se veliča komunističko prirodno stanje, uključujući i slobodnu ljubav, može se naći u Gracijanovoj raspravi Decretum, koja je postala nezaobilazan tekst za izučavanje kanonskog prava na svim univerzitetima kao prvi deo Corpus juris canonici. Priča o tome kako je tamo dospela svakako spada među najneobičnije u istoriji ljudskih ideja. Posle smrti pape Klementa I, jednog od prvih rimskih biskupa s kraja I veka, pronosile su se glasine da je on bio učenik samog Svetog Petra. Pošto je time zadobio veliki ugled u narodu, počeli su da mu pripisuju obilje apokrifnih spisa. Među njima je bila i pripovest koju je Klement navodno uputio Svetom Jakovu i u kojoj opisuje svoja putovanja sa Svetim Petrom; ključno mesto u priči jeste njegovo „prepoznavanje“ roditelja i braće, od kojih je bio razdvojen još u ranom detinjstvu. Najverovatnije napisan u Siriji oko 265. n. e., ovaj tekst je konačni oblik zadobio stoleće kasnije. U Prepoznavanju Klementovom kojim danas raspolažemo, Klementov otac je prikazan kao paganin sa kojim Petar i Klement raspravljaju da bi ga konačno preobratili u pravu veru. Tokom rasprave, otac navodi sledeća gledišta koja pripisuje „grčkim filozofima“ – što bi bilo sasvim na mestu da u te grčke filozofe nije ubrojao i Platona:

Vazduh i sunčeva svetlost ne mogu se raspodeljivati, pa bi stoga valjalo da i sve druge stvari na ovom svetu budu zajedničke; ne bi ih trebalo raspodeljivati, već u njima uživati zajedno

„Jer, sve stvari što postoje na ovom svetu trebalo bi da služe svim ljudima; ali usled nepravde, jedan čovek tvrdi da je ovo njegovo, a drugi da je njegovo, te tako dolazi do razdora među smrtnicima. Ukratko, jedan veoma mudri Grk, imajući uvida u sve to, kaže kako bi među prijateljima sve stvari morale biti zajednička svojina. A pod ’svim stvarima’ nesumnjivo se podrazumevaju i supruge. On takođe kaže da se vazduh i sunčeva svetlost ne mogu raspodeljivati, pa bi stoga valjalo da i sve druge stvari na ovom svetu budu zajedničke; ne bi ih trebalo raspodeljivati, već u njima uživati zajedno.“

Pet vekova kasnije, ovaj pasus je poprimio sasvim novo značenje. Godine 850, jedan francuski monah poznat kao Pseudo-Isidor (pošto je svoja dela pripisivao Isidoru, nadbiskupu Sevilje) sastavljao je krivotvorene papske dekrete i kanonske knjige za čuvenu zbirku koja je danas poznata pod nazivom Lažni papski dekreti. Na početku zbirke nalazi se pet „Poslanica pape Klementa“, od kojih su sve apokrifne, a tri je svojeručno krivotvorio Pseudo-Isidor. U petu poslanicu, upućenu Svetom Jakovu i hrišćanima Jerusalima, Pseudo-Isidor je uključio i gorenavedeni pasus – ali ne kao stavove jednog paganina već kao gledišta samog pape Klementa. Papi su pripisane čak i reči kojima se, u prilog ovakvom stavu, poziva na Dela apostolska (4) i prvu hrišćansku zajednicu u Jerusalimu:

„A u naroda koji vjerova bješe jedno srce i jedna duša; i nijedan ne govoraše za imanje svoje da je njegovo, nego im sve bješe zajedničko [...] Jer nijedan među njima ne bješe siromašan; jer koliko ih god bijaše koji imadijahu njive ili kuće, prodavahu i donošahu novce što uzimahu za to, i metahu pred noge apostolima; i davaše se svakome kao što ko trebaše.“

U tom hibridnom, poluhrišćanskom i polustoičkom obliku, ova rasprava je dospela u ruke utemeljitelju nauke kanonskog prava. Kada je 1150. pristupio pravljenju svog obimnog zbornika, Gracijan – poput svojih savremenika – uopšte nije dovodio u sumnju verodostojnost Pseudo-Isidorovih papskih dekreta. Tako je Peta poslanica Klementova, sa svojim čudnovatim anarhokomunističkim iskazom, uključena u Decretum i time je stekla ugled koji će zadržati sve do XVI veka, kada će biti diskreditovana zajedno sa ostalim Lažnim papskim dekretima. Tačno je, doduše, da je Gracijan propratio ovaj dokument nekim komentarima u nameri da mu umanji značaj, ali se na drugim mestima u zborniku i sam na njega poziva (izuzev po pitanju slobodne ljubavi). U kasnom srednjem veku, većina sholastičara i učitelja kanonskog prava smatrala je da u prvobitnom društvu, koje je ujedno bilo i najsavršenije, nije postojala privatna svojina pošto je sve pripadalo svima.

Nijedan kralj ili knez još nije, poput nekog zločinca, prisvojio ono što pripada drugima. Svi bejahu jednaki i među njima ne beše privatne svojine

Oko 1270. egalitarno prirodno stanje, prvi put posle antičkog doba, bilo je opisano u jednom književnom delu. Žan de Men, svetovnjak znatiželjnog duha iz Latinske četvrti u Parizu, temeljno upoznat sa latinskom literaturom i podstaknut raspravama koje su tada vođene na Univerzitetu, pozabavio se tom temom u svojoj velikoj poemi Roman de la Rose. Nijedno drugo srednjovekovno delo napisano narodnim jezikom nije se moglo pohvaliti tolikom popularnošću – još uvek raspolažemo sa dve stotine kopija rukopisa na francuskom, a objavljeno je i mnoštvo prevoda na druge jezike. Zahvaljujući Romanu o ruži, društvena teorija sa kojom su do tada bili upoznati samo obrazovani sveštenici postala je dostupna velikom broju svetovnjaka. Žan de Menov opis Zlatnog doba i propadanja koje je potom nastupilo predstavlja neku vrstu sociološkog eseja, u isti mah stručnog i pristupačnog – taj opis je prvo oprobavanje u onoj tematici kojoj će Ruso, pet vekova kasnije, posvetiti drugi deo svoje knjige Discours sur l’inégalité, pa je, poput tog dela, izuzetno značajan dokument za sve izučavaoce društvenih mitova.

„Pre mnogo godina, u vreme naših praotaca i pramajki“, piše pesnik, „o čemu svedoče spisi drevnih naroda, ljudi se uzajamno voljahu nežno iskreno, a ne iz pohote ili iz žudnje za dobiti. Dobrota je vladala svetom.“ U tim danima potrebe su bile skromne, ljudi su se hranili voćem, povrćem i orasima, pili su samo vodu, odevali se u životinjsku kožu, nisu znali za zemljoradnju i živeli su po pećinama. Pa opet, život im nije bio tegoban, jer im je zemlja davala svu potrebnu hranu. Ljubavnici su se milovali na ležajima od cveća, skriveni zavesama lišća (za ovog pisca, slobodna ljubav je bila bitan deo prvobitnog blaženstva). „Tamo su plesali i uživali u slatkoj dokolici, kao spokojni ljudi kojima je stalo jedino do toga da žive u veselju i uzajamnoj slozi. Nijedan kralj ili knez još nije, poput nekog zločinca, prisvojio ono što pripada drugima. Svi bejahu jednaki i među njima ne beše privatne svojine. Dobro poznavahu onu staru izreku da ljubav i vlast nikada ne idu skupa [...] I tako, dragi moj prijatelju, ti naši preci uživahu u druženju, slobodni od svih obaveza i prinuda, na spokojan i pristojan način; ne bi oni pristali da se odreknu svoje slobode ni za sve zlato Arabije i Frigije.“

Nažalost, ovo idealno stanje okončano je pojavom čitave vojske poroka – Obmane, Sujete, Pohlepe, Zavisti i mnogih drugih. Njihovo prvo delo beše da na zemlju, koja za njih dotad nije znala, puste Siromaštvo i dete mu, Krađu. Potom: „ti demoni, izbezumljeni od gneva i zavisti na sreću ljudskog roda, osvojiše čitavu zemlju, sejući svuda neslogu, ujdurme, razmirice i parnice, svađe, rasprave, ratove, klevete, mržnju i pizmu. Pošto behu zaslepljeni zlatom, očerupaše zemlju, iščupaše iz njene utrobe skrivena blaga, metale i drago kamenje. Jer, Pohlepa i Tvrdičluk uneše u ljudska srca žeđ za sticanjem bogatstva. Pohlepa namiče novac, dok Tvrdičluk – neveseo kakav jeste – bdije nad njim, ne hoteći da ga troši, ostavljajući ga u posed ili na brigu svojim naslednicima i izvršiocima testamenta, ukoliko ga pre ne zadesi neka nesreća.

Čim je ljudski rod postao plen te razbojničke družine, napustio je pređašnji način života. Ljudi više ne prestajahu da čine zlo, postadoše lažljivi i počeše da varaju. Grčevito se vezahu za imovinu; podeliše čak i samo tlo, povukavši po njemu međe, a pri određivanju tih međa hvatahu se ukoštac i otimahu jedni drugima koliko su mogli; oni najjači među njima prisvojiše najviše.“

Na kraju je ovo bezvlašće postalo toliko nepodnošljivo da su ljudi morali da izaberu nekoga ko će uspostaviti i održavati red. Izabraše „najvećeg rmpaliju, najkršnijeg deliju, najjačeg mazgova koga su mogli naći, te od njega načiniše svog vladara i gospodara“. Ali njemu je neko morao da pomaže, pa zato uvedoše namete i poreze da bi njima platili aparat prinude; beše to začetak kraljevske vlasti. Počeo je da se kuje novac i pravi oružje: „dok, u isto vreme, ljudi utvrđivahu gradove i zamkove, i podizahu velike palate sa skulpturama, jer se oni koji posedovahu sve to bogatstvo plašiše da im ga neko silom ili lukavstvom ne otme. Ti nesrećni ljudi doista bejahu dostojni žaljenja, pošto od dana kada vođeni pohlepom prisvojiše ono što ranije beše zajednička svojina, poput vazduha i svetlosti sunca, više nisu imali mira i spokoja.“

Počev od XI veka, u svim razvijenijim i naseljenijim delovima Evrope mogle su se naći grupe svetovnjaka koji su živeli u nekoj vrsti monaških zajednica, deleći zajedničku imovinu, katkad sa odobrenjem crkve, a katkad bez njega

Takvi su bili egalitarni i komunistički ideali koje su priznavale mnoge obrazovane osobe u srednjovekovnoj Evropi. Ne može se reći da nije bilo pokušaja da se oni sprovedu u delo. Sama crkva dosledno je tvrdila da zajednički život u dobrovoljnom siromaštvu predstavlja „savršeniji put“ za postizanje spasenja, uz ogradu da u iskvarenom svetu, nastalom posle Pada, to predstavlja ideal kojem bi trebalo da teži isključivo malobrojna elita. Među sveštenim licima takvo gledište će naći institucionalizovani izraz u monaškim i fratarskim redovima. Ali ono će biti privlačno i mnogim svetovnjacima, naročito otkako je, sa obnovom trgovine, došlo do porasta blagostanja i razvoja gradova. Počev od XI veka, u svim razvijenijim i naseljenijim delovima Evrope mogle su se naći grupe svetovnjaka koji su živeli u nekoj vrsti monaških zajednica, deleći zajedničku imovinu, katkad sa odobrenjem crkve, a katkad bez njega. Svim tim zajednicama uzor je bila prva hrišćanska zajednica u Jerusalimu, opisana u Delima apostolskim. Za njenim primerom – koji je, kako smo videli, Pseudo-Isidor već naveo krivotvorenoj Poslanici Klementovoj – povodili su se mnogi, i ona je stekla veliki ugled; niko nije postavljao pitanje u kojoj je meri Sveti Luka dozvolio svojoj mašti da odnese prevagu nad istorijskim činjenicama.

Ali podražavati zamišljenu verziju prvobitne crkve nije bilo isto što i vaspostaviti, ili barem pokušati obnovu onog iščezlog Zlatnog doba ljudskog roda kakvo je u antičko vreme opisao Seneka, a u srednjovekovnoj Evropi Žan de Men. Čak i jeretičke sekte koje su počev od XII veka svuda cvetale, bile su, generalno uzev, slabije zainteresovane za društvenu i ekonomsku „uravnilovku“ nego što se to ponekad tvrdi; ni katari ni valdežani, na primer, nisu pokazivali nimalo interesovanja za tu problematiku. Sve do pred kraj XIV veka izgleda da je tek nekolicina manje poznatih sektaša, poput nekih mističara Slobodnog duha, pokušala da iz dubina prošlosti prizove egalitarno prirodno stanje i projektuje ga u budućnost. Ali ma koliko malo njih u njemu učestvovalo, taj pokušaj vaspostavljanja Zlatnog doba nije bio beznačajan. Iz njega će proisteći doktrina koja će se pretvoriti u revolucionarni mit čim bude izložena buntovnim sirotinjskim masama i združena sa fantazijama poteklim iz narodne eshatologije.

Oceni 5