Svi imamo pravo da budemo užasni

Film počinje scenom koja podseća na sliku – kao da su se kupale u uljanim bojama, dve služavke stoje skoro nepomično. Prvo ih vidimo s leđa, uniformisane. Odmah nam je jasno da je ono što posmatraju neobično važno, budući da se jedva pomiču. „Strašno je se bojim“, kaže jedna. „Samo broj zajedno sa mnom“, odgovara druga. Očekujemo čudovište, ali se kamera pomera na lepo lice koje drži dah pod vodom.

Decembar je 1877. godine. Carica Elisabeth od Austrije vežba u kadi. Vežba da ne diše, ali i da ukroti dosadu i melanholiju koje je guše usred ogromnog dvorca. Sluškinje kažu da je se boje, ali se čini da se više plaše za nju – Elisabeth nije surova, opasna, tek je ponekad gruba. Služi kao lutka spakovana u korset, lepa carica u koju građani gledaju s divljenjem. Vole je i tabloidi, pa stalno paze da joj se lepota ne pokvari i telo ne ugoji. Posluga dakle strepi za nju, jer se nemirni duhovi ne uklapaju u carske porodice, posebno ako su se nastanili u ženskim telima.

Corsage nije kao druge biografske drame – rediteljka Marie Kreutzer se postarala da bude drugačiji, baš kao što se carica razlikuje od svojih rođaka i drugih aristokratkinja. Vrlo brzo po početku filma je vidimo u uobičajenoj situaciji za sve žene koje se ne oblače same – dok je utežu u korset, stavljaju u kalup za lepotu, Elisabeth posmatra svoj odraz u ogledalu, ali se u tom pogledu jasno vidi da se čitavo biće bori protiv svega što se od njega očekuje.

Rediteljka istinitu biografiju spaja s potpuno izmišljenim delovima priče, pa Sissi, kako su caricu zvali u detinjstvu, zamišlja kao ranu feministkinju, ženu u koju se uvukao nemir koji joj ne dopušta da stoji u mestu. Ako se od vas očekuje da budete slabo pokretni dvorski ukras, osmeh bez sopstvenog mišljenja, glava napunjena mozgom može da bude problem.

Za cara Franza Josepha (Florian Teichtmeister) se udala rano, budući da joj nisu dopustili da sačeka, valjda zato što se veruje da od cara ne postoji veći car. Budući da se film ne boji da bude istorijski netačan, u tom braku je puno slobode. Elisabeth živi i flertuje, stvara tenziju između svog i raznih muških tela, ali te odnose nikad ne konzumira. Njena sloboda nije u drugim krevetima, već u njenim rukama – želje ispunjava masturbacijom, potpuno svesna granica svog tela.

Odličan soundtrack upotpunjava sve ove slike, pa se savremene pesme guraju u minule događaje. Pesma „She was“ umetnice Camille kao da je pisana za ovaj film (izašla je 2011. godine), a stihovi Kad je bila kod kuće/ Bila je labud/ Napolju se pretvarala u tigra/ A tigar se u divljini ne vezuje za druge (When she was home/ She was a swan/ When she was out she was a tiger/ And a tiger in the wild is not tied to anyone) su baš po meri carice. Labud je često sateran u ćošak, parkiran u mali bazen, dok za tigra nema granica – Elisabeth juri za tom divljom mačkom, koja je čas u njoj, čas negde daleko, a kad je stigne pokušava da je smiri heroinom, jer bi u kavezu moglo da joj prepukne srce.

Iako živi u granicama istorijske drame, Corsage je neobično živahan, raznobojan – delom zbog toga što se ne poštuju istorijske istine, a delom zato što je carici dopušteno da bude detinjasta. Iako bi to moglo da se posmatra kao nezrelost, zapravo se radi o slobodi – svi imamo pravo da budemo užasni, a iz jednog jednostavnog razloga – čovek nije napravljen da bude natčovek, nije isklesan za ulogu svevišnjeg boga koji je besprekoran u svakoj situaciji. I carice su žene, bivše devojčice zatočene u korsete, pritisnute velikim, zlatnim krunama.