Svi ljudi su samo stabla suvog ruzmarina

Sveta Tereza iz Avile, najobdarenija od svih mističnih spisateljica, sjajno je izrazila svoje nemire i svoja saznanja u mnogobrojnim delima, pisanim pri slabom osvetljenju kandila u manastirskoj ćeliji. Ta dela su svojom izrađenošću, zrelošću i suptilnošću, toliko fascinirala dvojicu papa, da su je oni proglasili za “crkvenog doktora”. Sadržina spisa svetičinih zaista neosporno dokazuje genialnost velike ekstatičarke, čiji je život bio ispunjen najrazličitijim strujama: savlađivanjem uznemirenja, sumnja i fizičkih bolesti, čudesnim transima, teškom borbom sa okolinom i čvrsto postavljenim organizacijama.

U knjigama Svete Tereze stvorenima sa neposrednošću, nadahnućem i ozarenošću što retko kad sustaju, nailazimo, pored utančanih raščlanjavanja lične svesti i podsvesti, i pored neizbežnih i zamornih teološko–mističnih ispredanja, i stavove o ništavnosti sveta, pojava i praznina svih zemaljskih sticajeva, što po svojoj dalekosežnosti mogu da stanu uz Propovednikove. “Doista, je ne znam kako čovek može da se otima za život, kad je sve u njemu tako nesigurno.” Ona korenito dodiruje pitanje što muči i mističare i filozofe: kako ceniti život gde se sve okreće u vrtlogu večite promene. “O Bože! kako je velika beda ovoga života! Nikakvo zadovoljenje u njemu nije osigurano, nego je sve podložno promeni. Ako pažljivo ispitamo tok našega života, svaki od nas videće iz iskustva kako malo treba voditi računa o zadovoljstvima ili o jadima što taj život sačinjavaju.” Španska svetica vidovito oseća propadljivost svih svetskih odnosa, i preporučuje prezrenje svih zadovoljstava što se na zemlji mogu dostići. Označava kao veliko prosvetljavanje saznanje da je ropstvo nužnost da se živi i dela prema zakonima zemlje.

Svetica dobro vidi da čovekova priroda naginje više zlu nego dobru. “Kako je naša beda velika, Bože moj! Otrovna bića zatruju sve čega se taknu, a i mi to isto činimo. Otuda čovek nema boljeg prijatelja od vrhovnog bića, a pomoć od sebi ravnih ne treba da očekuje. Do sada sam verovala da su mi drugi potrebni, i uzdala sam se još nešto malo u pomoć sveta. Sad sam očevidno razumela da su svi ljudi samo stabla suvog ruzmarina, na koja ne možemo da se oslonimo, i koja se prebijaju pod najmanjim teretom kritike i protivrečenja.”

Osnove svetičine mudrosti o svetu i životu izražavaju sažeti stavovi, nepobitno urezani najvišim iskustvom i istinitošću. “Neka te ništa ne buni. Neka te ništa ne plaši. Sve prolazi... Strpljenje sve zadobija.”

Dok je u delima Put savršenstva, Unutrašnji zamak, Istorija osnivanja, Misli o pesmi nad pesmama, zatim u Duhovnim relacijama i u knjigama o svome životu Sveta Tereza davala svoja mistična utonuća, u mnogobrojnim Pismima, od kojih je tri četvrtine izgubljeno, upoznajemo poslovnu ženu koja ume da vodi stvari, i da uvek osigura sebi konačnu pobedu. Ona odsudno voluntaristički utvrđuje: “Radimo na tome da ostvarimo sebi svakoga dana bar kakav mali napredak, i da porastemo u revnosti; time ćemo pokazati, kao što je to, u ostalom, istina, da se uvek nalazimo u sred borbi, i da ne treba da nas obuzima ni želja za odmorom, ni nemar, sve dok ne zadobijemo konačnu pobedu.”

Iz svega što je proosećala i stvorila vidi se da je Sveta Tereza iz Avile bila jedna viša žena, koja se od skučenosti i relativnosti svetskih veza spasla transcendentnom, kao jedinome utočištu, i koja je u sebi umela da pomiri najtoplije ushićenje sa mirnim opservacijama i sigurno pogođenim postupcima. Ali kako je okvir gde jedan individuum ima da se razvija vrlo važan faktor, a kako je, u doba kad je Sveta Tereza živela, taj faktor bio presudan, — jer je inicijativa jedne žene u to doba smela da dođe do izraza samo u oblasti porodice ili manastira, — prirodno je što je Tereza iz Avile postala sveticom. Zasićena emocionalnost što je u njoj postojala morala se, prema nametljivome duhu Španije šesnaestoga veka, transformisati u mistiku. A sposobnost Svete Tereze da vodi i podčinjava ljude svojoj volji i svojoj pouzdanoj pronicljivosti ne bi bila upućena na organizacije i reforme manastira, da svetica nije dete jedne katoličke zemlje i doba kad je taj katolicizam najsleplje kulminirao.

U antičkoj Grčkoj visoko talentirane žene postajale su pesnikinje ili filozofkinje, jer je to u onome visoko prosvećenome ambijentu bilo moguće. Današnje žene mogu, u glavnom, da razviju svaku svoju sposobnost, i da postanu ono za šta su po prirodi opredeljene. U Španiji Filipa II svi obimni talenti i sva besprimerna duševna kompleksnost Tereze iz Avile mogli su da budu upućeni samo pravcem verskoga misticizma. Ali taj fatalni uticaj sredine ipak ni u koliko ne čini manjom figuru španske svetice, kojoj je monaštvo katolicizma istrglo iz grudi srce koje je još kucalo, i koja je u svojoj izvanrednoj duševnoj dinamici, nosila neobično isprepletane sposobnosti religioznog pesnika i vizionara, mislioca, psihologa i organizatora.

*Reč, Beograd, april 1928. godine