Svi smo mi njena deca

I deo

Katarina Fiamengo: Mumin gaj

Ovo je najtoplije leto koje pamtim. Žega se u podne otrombolji preko celog sela, čak se i ja sklonim u hladovinu kad upekne. Žuta beštija se tamo već uveliko izležava i razmišlja kog pacova sledećeg da pojuri, iako joj hiljadu puta zabranim. Sve su to moja deca. Ljudsku nemam, mada sam nekim kćerima pomagala, ženske su glave čudo, kad vide nevolju, trče joj pravo u čeljusti. I ova žuta beštija je ženka.

Ipak, leto je ovde još lepo. Visoko smo i štiti nas šuma, imamo potoke i pašnjake, moja deca su zdrava i sita, a imam i ja svoje zanimacije. Letnji putnici namernici su dobroćudni i neoprezni. Iznenade se kad vide da neko živi u ovoj divljini. Zovu me Baka, iako im kažem da se zovem Muma.

Svakako više volim leto od zime. Zimi dolaze ljudi ogrezli u krv i love moju decu. Celom gorom odjekuju udarci u šerpe. Misle da poseduju ovu šumu i sve u njoj. Ali sretnu Mumu, pre ili kasnije, a besna i žalosna majka je neko kome ne želiš da se nađeš na stazi.

Zima prođe, lovci nestanu, ali njihovo lupanje i metalna zvonjava ostanu u vazduhu, kao da se upletu u grane i korenje, nekad mi se čini da eho stiže i do Lune. Jednom mi je letnji došljak rekao da je to znak da je ovo ukleto mesto. Slatko sam se nasmejala. Ljudi pričaju budalaštine.

U ovim toplim mesecima volim da siđem i do varoši, pogotovo ako niko ne navrati u selo. Tamo se pokažem u punoj lepoti i snazi i posmatram sve te izgubljene duše. Na šta oni troše vreme!  Sav život je gore, u brdu, u lugu, svo znanje je u stećcima i vilinskim kolima. Džabe. Ljudski rod je nazadan i zao. To nikada ne smetnem s uma.

Jedino mi je, ponekad, žao ljudskih kćeri. Njihova sudbina je rešena istog dana kad se rode. Nema onda štete u tome da im se povremeno nađem. One barem ne idu s puškama u moju kuću.

Danas imam novog gosta. Nije naočit, a ni bistar, vuci bi ga pojeli do ujutru. Mirko mu je ime. Blene otvorenih usta u napuštene kuće i spomenike. Pokušava da priča vlaški. Zamlata.

Ja sam dobra domaćica, a i domaćin. Barem dok ne dobijem ono što želim, a posle nije ni važno. Ugostiću ga u svojoj kući, samo da najurim beštiju, opet je ukrala nešto iz podruma. Moram i dobro da zatvorim podrum, da. Leti moji gosti najviše zaudaraju.

II deo

Milan Živanović: Noć u kući naše majke

Kad sam stigao do dogovorenog mesta, na trepavice se već hvatao mrak. Izvukao sam telefon iz džepa, u vrhu ekrana nije bilo nijedne crtice. Ne kasnim, pomislio sam. Senke su krupnjale ugojene slabim svetlom. Sunce se na horizontu jedva naziralo.

Mirko nije došao ni posle dva sata. Nervozno sam tapkao u mestu. U šumi je divljao život, toliko glasno da mi se vrtelo u glavi. Stvorenja mraka su se valjala po lišću koje su pojele vrućine. Pozlilo mi je od cvrčanja, maukanja i skičanja. Mačke su bile glasnije od onih gradskih. Zamišljao sam da su krupne kao medvedi.

Onda sam između drveća ugledao svetlucavu tačku. Sigurno je prozor, pomislio sam. Krenuo sam k njemu. Kako sam se približavao, to se tačka više stapala sa zvezdama. Zvezda spasilja. S čela su klizile krupne kaplje znoja. Činilo mi se da čujem kad padnu na zemlju. Mrzim leto, tad sve smrdi.

U šumi je ipak drugačije, miriše na lišće i zemlju. Ali ne i u ovoj – kao da je neko došao i ispio joj svu aromu. Kažu da čulo mirisa strada od cigareta, prošlo mi je kroz glavu. Šuštalo mi je pod nogama, kao uspavanka. Svetla tačka je rasla sa svakim korakom.

Kad sam stigao do kuće, zapahnuo me je sladunjav vonj. Nos se probudio, a od smrada mi se komešalo u stomaku. Podsetio me na dan kad sam poslednji put video oca, ili ono što je od njega ostalo. Ležao je u mrtvačnici s belom krpom preko lica. „Nije isti, bolje je ovako“, rekao je mrtvozornik. Ispod drugih čaršava su virila stopala s neurednim noktima. Isti zadah me je i tad terao na povraćanje i na ljubav prema životu. Često sam ga osećao posle toga. Nastanio se u sinusima i odbijao da ode. Mislio sam da me i sad muči ista fantomska pojava. Odmahnuo sam glavom da rasteram slike.

Kad sam stigao do vrata, u šumi je utihnulo. Galama je prestala naglo, veštački. Zamišljao sam kako puhovi čule uši da čuju šta sam spremio za domaćina. Prišao sam i pokucao. Zvuk se gubio u teškom drvetu. Slatkasti vonj mi se lepio za obraze. Pokucao sam jače. Opet ništa. Pored vrata sam ugledao drveni malj. Neko je počeo da ga farba u crveno, ali je odustao. Dohvatio sam alatku i udario po vratima. Učinilo mi se da se iz dubine kuće čuju koraci. Onda su se vrata širom otvorila.

Ugledao sam staricu. Pažnju su mi privukle njene oči – pomislio sam kako nikada pre nisam video takvu zelenu boju. Raspletena, bela kosa joj je padala do pojasa.

„Dobro veče, bako. Ja sam Jadran. Studiram etnologiju, pa sam došao ovde…“

Ništa nije rekla, samo se pomakla u stranu. Rukom mi je dala znak da mogu da uđem.

„Znate, napuštena sela…“, nastavio sam da objašnjavam, ali sam onda pomislio da je možda gluva.

Vonj se izgubio. U prvom trenutku mi se učinilo da sam opet ostao bez čula mirisa, a onda me zapahnulo nešto drugo. Kuća se osećala na nešto poznato. Dok sam koračao za babom, pokušavao sam da se setim odakle znam taj miris. Kao izbeljivač, pomislio sam.

Stigli smo do kraja hodnika. Činilo mi se da smo hodali duže nego što je logično. Debela, žuta mačka mi se vrzmala oko nogu. Baba je otvorila vrata koja su se nalazila s leve strane i ponovo mi rukom pokazala da uđem. Unutra je treperilo od svetlosti sveće. Čim sam kročio u prostoriju začulo se škljocanje brave. Pokušao sam da otvorim, ali mi to nije pošlo za rukom. Dobro, pomislio sam, sigurno se boji stranaca.

Otišao sam do prozora u nameri da dođem do svežeg vazduha. Premišljao sam se, jer nisam želeo da s njim uđe i onaj smrad. Ipak sam okrenuo bravu, cimnuo, ali se okna nisu pomakla. Potom sam ugledao krupne glave eksera kako vire iz drveta. Dobro, pomislio sam, sigurno se boji lopova.

Seo sam na krevet i iz ranca izvukao džoint. Ako joj bude smetalo, razmišljao sam, pustiće me da izađem napolje. Pogledom sam potražio nešto čime bih ipak mogao da zatvorim prorez ispod vrata. Učinilo mi se da se nešto pružilo po stolici koja se krila u na drugom kraju sobe. Stavio sam cigaretu u džep, prišao stolici i opipao. Prsti su mi uronili u čupavu tkaninu. Podigao sam je – jedna od onih tapiserija koje često krase zidove bapskih domova. Došao sam do vrata i spremao se da je spustim, kad su me prostrelile zelene oči. Raširio sam je po podu i približio sveću. Ugledao sam tamnu priliku koja se krila iza debelog stabla. Dodirivala je koru, a iz prstiju su rasle dugačke kandže. Kao zapostavljeni ljudski nokti, samo zlokobnije. Sve je bilo u smeđim i crnim tonovima, osim kose koja je bila bela, i razrogačenih zelenih očiju. Luda baba, prošlo mi je kroz glavu. Spustio sam tkaninu na pod i nagurao je ispod vrata.

Vratio sam se do kreveta, seo. Uzeo sam upaljač i izvukao džoint koji se u džepu malo iskrivio. Zapalio sam, primakao usne improvizovanom filteru. Povukao sam jednom, a onda još dvaput. Zadržavao sa dah i u sebi brojao do deset. U glavi su mi zvonile kevine reči: „Do deset, broj do deset, onda je najbolje“. Prvi put smo zapalili posle ćaletove sahrane, ko zna koliko puta posle toga.

Izdahnuo sam, a iz usta je poleteo tanak pramičak prozirnog dima. U sobi je bilo sveže, kao da napolju nije gušila vrućina. Postalo mi je toplo oko ušiju, osetio sam peckanje po prstima. I dalje osećam prvi dim, pomislio sam.

Onda se začulo komešanje s druge strane vrata. Kao kad se telo trlja o telo, ili kad se svlači teška odeća. Zatim porast napetosti. Očekivao sam da nešto uđe i stimuliše mi čula. Mačka? Ne, nešto drugo. Povukao sam još jedan dim, ponovo je zavladala tišina. Ustao sam i počeo da razgledam po sobi. U desnom uglu je stajala metalna kanta. Približio sam se. Onaj poznati miris je postao još jači.

Kad sam se okrenuo, umalo nisam vrisnuo. S ove strane zatvorenih vrata stajao je mladić u belim, dugačkim gaćama. Torzo mu je bio potpuno otkriven. Od svetlosti sveće mi se učinilo da se njiše levo-desno. Nežni mišići blago su se pomicali ispod blede kože. Čelo su mu krasile dve plave kovrdže. Onda sam ga pogledao u oči. Neverovatno, umalo nisam kriknuo. Ista ona zelena boja, isti oblik, ista bezizražajnost.

Kad sam se malo pribrao, napravio sam korak napred. Sigurno joj je unuk, pomislio sam.

„Kako se zoveš?“, upitao sam ga, ali je on ćutao i piljio u mene.

„Ja sam Jadran“, pokušao sam ponovo, ali se on nije ni pomakao.

Procenio sam da je sitniji od mene i da mogu da ga nadjačam ako bude potrebno. Seo sam na krevet.

„Hoćeš?“, pitao sam i pružio mu džoint. Nije reagovao.

Ponovo sam pripalio i povukao dim. Ovog puta sam odmah izdahnuo iz straha da mu neću odgovoriti na vreme ako me nešto pita. Učinilo mi se da su mu oči krupnije, da se šire kao kod mačke kad vreba plen. Pokušao sam da kažem nešto, ali je on skočio na mene toliko brzo da nisam stigao da reagujem. Učinio je to lako, kao da imam sedlo. Nisam ni primetio kad se svukao.

Jednom rukom mi je držao šake iznad glave, drugom mi je otkopčavao pantalone. Nisam mogao da se pomerim, a nisam ni želeo. Kad je završio s rajsferšlusom, osetio sam kako mu butine uranjaju u mene. Oslobodio mi je šake, pa sam ga obuhvatio oko struka. Koža mi se lepila za prste, kao ono testo od kojeg se prave kolači što se tope u ustima. Osećao sam veliku bliskost, kao da ga odavno poznajem. Kao da mi je važan. Više nisam osećao noge, samo slast koja je iz prepona jurila direktno u glavu.

Hteo sam da kažem „Mislim da te poznajem odnekud“, ali se čulo mumlanje, kao da sam pijan. Delovalo je kao da se ništa ne pomiče, ali sam se iznutra osećao kao da se zemlja trese. Onaj poznati miris mi se kačio za nozdrve, ulazio u grlo. Jedva da sam uspevao da dišem, ali mi to nije bilo važno. Nije izbeljivač, razmišljao sam. Onda sam video da mladić iznad desne sise ima mali kaubojski šešir – tetovažu koja se pomerala kao da smo usred rodea. I sinulo mi je.

Vratio sam se više od dvadeset godina unazad, u onaj dan kad sam konačno skupio hrabrost da kupim magazin sa fotografijama golih muškaraca. Vratio sam se kući, ušao u svoju sobu i zaključao vrata. Seo sam na krevet, ruke su mi se tresle dok sam prevrtao stranice. Visoki, niski, mišićavi, mršavi, a među njima jedan po mojoj meri – s tetovažom iznad desne sise. Baš dok sam svršavao keva je pokušavala da provali u sobu. „Jel te boli nešto?“, vikala je s druge strane, „Što si se zaključao? Šta radiš tamo?“ Ali nisam mogao da prestanem. Sve do kraja. Zatim sam prvi put osetio taj miris, oštar vonj koji podseća na sredstva za čišćenje, samo sladak.

Nemoguće, hteo sam da viknem. Taj mladić iz pustog sela, ovaj ovde koji me je pustio u sebe, isti je onaj iz magazina. Nemoguće!, vrištalo je u meni, a maleni šešir se i dalje njihao levo-desno. Izgubio sam osećaj u rukama. Ležao sam kao životinja iz koje je istekla sva krv.

Kad sam prestao da osećam lice, vrata su se odškrinula. U sobu je ušla krupna, žuta mačka. Kratko je pogledala u nas, a onda je nastavila da se igra nekom stvarčicom koja joj je ispala iz usta. Pokušavao sam da osetim strah, ali je slast prevladala. Sklopio sam oči.

(Objavljeno u magazinu Čovjek časopis)

II deo

Angelina Meringer: Horda

Donela sam matoroj puha.

Dan je bio paklen, vrelina pritiskala i odozgo i odozdo, kako često ume da bude kada se leto raskomoti. Čitav dan sam dahtala kao buvljivi pas ispružena na kamenu iza bunara, što me nije sprečilo da hitro smotam glodara čim je u sumrak izvirio njuškom iz zemlje. Stomak mi se glasno pobunio i voda pošla na usta, uporedo s talasom mučnine. Nisam želela to da jedem. Stoga sam odnela matoroj rospiji. Nije da je umela to da ceni. „Gubi se, beštijo!“ vriskala bi na mene, a nekad me i terala metlom.

Bila je zauzeta hranjenjem, nije ni obratila pažnju kada sam ušla u sobu. Očigledno nije želela mog puha. Svejedno sam ga pljunula na pod. Preturio se na leđa, pogled mu je bio staklast, bezvremenski. Dosadan. Ćušnula sam ga šapom, reda radi. Jedi, zapovedio je stomak. Nađi! Miris hrane, dobre hrane ispunjavao mi je nozdrve.

Napolju je još bilo toplo, nepomičan vazduh mlitavo je visio nad drumom. Liznula sam krzno lepljivo od prašine. Na suncu bi se presijavalo kao zlato.

Obuzeta čišćenjem nisam na vreme primetila da me posmatraju. Osetila sam bockanje ispod kože od čega mi se podigla dlaka duž kičme. Došli su. Znala sam da hoće, uvek se motaju ovuda, posebno kada ima sveže hrane. Nisam jedina koja je razvila ukus za delikatese. A leto je bilo bremenito i ima ih napretek, verovatno više nego što mogu da pojedem. No, nije bitno, takav se plen ne deli s bagrom iz šume.

Hitro sam skočila u stranu, uzverala se uz drvo, pa na krov. Prvo uljezi. Onda hrana. Pritajila sam se posmatrajući baštu. Noću je teže razaznavati zvuke jer se granice između dva sveta istanje. Dolaze u posetu oni što su umrli u tami.

Čovek na ulici udarao je metalnom kašikom o lonac. Imao je vlažne mrlje krvi na košulji. Gledao me je pravo u oči. Zvonjava je odjekivala na granici čujnosti, dovoljno glasno da prikrije šuškanje. Napregla sam oči da pronađem pokret, talasanje trave, savijanje grane na tlu. Srce mi je muklo udaralo u rebra. Obuzelo me je ushićenje lova. Eno ih! Ispod hrasta, grabe duž ograde ka tremu. Debeli repovi šušte po tlu.

Odšunjala sam se do ivice krova. Slutili su da sam u blizini, napad ih  neće iznenaditi, ali svaki borac zna da je često presudno ko spusti prvi udarac. Bili su dovoljno blizu da im vidim iskežene očnjake, poglede vrele od gladi i požude. Bilo ih je šest. Ustuknuli su kada sam skočila među njih. Kandže su lako prosekle kroz dlaku i meso. Ostavila sam prvog da se koprca na tlu i zarila zube sledećem u vrat. Prokletstvo, bili su krupni, gotovo kao ja. Osetila sam ujed na bedrima, no nisam smela da pustim. Telo podamnom trzalo se sve slabije. Prožeo me je talas mučnine i zadovoljstva. Stisnutih vilica tukla sam šapama oko sebe. Nijedan zamah nije promašio.

Čim je prestao da se pomera bacila sam se na sledećeg. Ostali su pobegli, ne čekajući da vide ishod – dvojica nazad u šumu, a treći u podrum.

E, vala baš.

Žurno sam ubila poslednjeg, aljkavo. Krzno mi je bilo smrdljivo od krvi. Potrčala sam ka kući. Prozor je, naravno, bio zatvoren. Matora veštica čak je počela da zaključava podrum. Sikćući sam se bacala na zid, tražeći procep između dasaka. Jedna rupa zjapila je ispod vrata. Kopala sam kandžama, kidala komade drveta, grizla i pljuvala iverje koje mi se zabadalo u desni. Miris me je izluđivao. Glad je postala neizdrživa.

Kada sam uspela da provučem glavu, ostalo je išlo lako. Soba je, uprkos prijatnoj aromi hrane, zaudarala na buđ. Pratila sam trag šapa i debele linije repa u prašini.

Gledao me je obesno, držeći komad u ustima. Nije bežao. Bio je spreman da se bori do kraja. Iz onog sveta probio se jecaj žene i načas kolebljivo zadrhtao nad nama. Od toga se matora uvek razbesni. Ne voli kada deca i žene pate. Ni životinje. Grdi me što ubijam.

Ne shvata da nemam izbora.

Bio je brži od mene. Koristio je drugačiju taktiku. Ujedao je kratko i bežao van domašaja kandži. Vrtela sam se nakostrešene dlake, uzalud pokušavajući da ga stignem. Poslednji ujed mi je proburazio šapu. Poklekla sam, podvila povređenu nogu pod stomak. Glava mi je udarila u pod. Ležala sam nepomično čekajući da se odluči na završni udar. Nije delovao kao tip koji posao ostavlja nedovršenim. Kada je skočio, izdigla sam se na zadnje šape i ščepala ga za gušu.

Brži da, ali ne i pametniji.

Pažljivo sam očistila rane, onda i krzno. Nije više bilo razloga da žurim.

Potom sam se najela.

Otežalog stomaka nisam mogla da se provučem kroz rupu. Sklupčala sam se u podrumu i glasno prela dok me san nije obuzeo.

***

„Gubi se napolje, beštijo!“ vrisnula je. Tog jutra je bila u obličju muškarca. Novo, sveže telo sručilo se na pod. Mirisalo je ukusno kao i svaki svež obrok, ali ujedno i čudno, na dim i spaljenu travu. Klisnula sam napolje provlačeći joj se kroz noge. Pojurila je za mnom, no već sam bila na ulaznim vratima, bacila se na kvaku, provukla kroz procep, pa trk u dvorište. Podigla je čekić sa trema, dopola ofarban u crveno i preteći zamahnula ka meni. Znala sam da neće to učiniti.

Na kraju krajeva, mi brinemo jedna o drugoj.

Svi smo mi njena deca.

Letnji dan bio je topliji nego ikada. Punog stomaka prućila sam se u hladovinu i bez bojazni zadremala. Nova bitka počinje tek kada padne mrak.