Svi su mrtvaci pijani

Svi su mrtvaci pijani od stare i prljave kiše
Na čudnom groblju Lofotena.
Časovnik jugovine otkucava u daljini
U srcu ubogih kovčega Lofotena.

I zbog rupa koje je izdubilo crno proleće
Tamo gavrane goji ljudska plot studena;
I zbog mršavog vetra što s dečjim glasom doleće
Blag je san mrtvacima Lofotena.

Vrlo je verovatno da neću videti nikad
Ni more ni grobove Lofotena.
Pa ipak mi se čini u dubini kao da volim
Tu daleku tačku zemlje i sva paćenja njena.

Vi nestali, vi samoubice, vi što ste daleko
Na čudnom groblju Lofotena
-To ime zvoni u mom sluhu čudno i meko-
Ozbiljno, recite mi, spavate li, spavate li?

- Tvoja bi priča mogla zabavnija da bude,
Lepo vino što puniš srebrnu čašu do ruba njena;
Pričaj mi stvari ljupkije ili manje lude,
Dosta je bilo tog tvog Lofotena.

Lepo je. Ognjištem se blago razleže
Glas najsetnijeg među mesecima.
-Ah! Mrtvi, pa i oni iz Lofotena-
Mrtvi, mrtvi su u stvari manje mrtvi od mene...

*Preveo Ivan V. Lalić