Znakovi pored puta
Okrv 08 S

Photo: Braca Stefanović/XXZ

Svi su pokojnici zaboravljeni

On nije imao ni potrebnu snagu volje da savlada i suzbije svoje nezdrave želje, ni hrabrosti da podnese posledice njihovog ostvarenja.

Neprestano su vapili za slobodom a zaboravili su da, pre toga, traže snagu da tu slobodu dostojno nose.

Često mi se čini da sam gori i slabiji od poslednjeg među ljudima.

Pre više od trideset godina, kao mlad, smrtno bolestan čovek, zapisao sam: »Bez oproštaja se sa sveta odlazi.« Posle toliko godina i iskustva koja su mogla da me prosvetle i obogate, ja u ovom teškom trenutku ne nalazim ništa drugo u sebi do ovih nekoliko reci bez pravog smisla i vidne veze sa životom. Samo one trepere u meni kao žalosno bajanje.

Neko je rekao da jedan narod može da očuva SVOJU slobodu samo po cenu večite budnosti. A vi sad zamislite kakav je to život.

Gledajući oko sebe očajnu rugobu i mnogostruke i teške posledice nerada i nehata, zarekao sam se da ću raditi, mišlju i rukama, za sebe i za druge, uvek i svuda, ali raditi. Tako da trajno živim u plodnom pokretu i korisnim promenama. Zarekao sam se da ću braniti sebe i svoje i mesto na kojem živim od nereda i nečistoće, zastoja i nemaštine.

Ljudi koji čisto i bezgranično vole ne pomišljaju lako da se ma šta oko njih menja, a ponajmanje sam predmet njihove ljubavi. Oni merom večnosti mere prolazne i promenljive pojave oko sebe. A njihova smelost biva nagrađena, jer im sve oko njih izgleda večno i nepromenljivo, i tako sa tom divnom iluzijom provode i svršavaju svoj vek, oslobođeni najvećeg ljudskog zla, užasa od prolaznosti.

Svi su pokojnici, u stvari, zaboravljeni. 

Ko nosi u sebi veliku, istinsku strast, taj je nesrećan i mučen više nego stotina drugih ljudi zajedno, ali je pošteđen od mnogih sitnih briga i nedaća koje muče većinu ostalih ljudi celog veka i svakog dana pomalo.

Istorija jednog naroda, u svojoj suštini, to je ponavljanje jednog istog biološkog fenomena, stalno i neumitno jednolično. To ponavljanje je praćeno raznim i različnim moralnim i socijalnim promenama na površini.

Ko uspe da pronikne tišinu i dozove je njenim pravim imenom, taj je postigao najviše što smrtan čovek može postići. Ona nije više za njega ni hladna ni nema, ni pusta ni strašna, nego mu služi i nalazi mu se u svakoj nevolji, kao onom junaku iz narodne pesme vila, koju on uhvati za kose i posestrimi i obaveže zauvek. Ko uspe da zagreje i oživi samoću, taj je osvojio svet.

Između bojazni da će se nešto desiti i nade da možda ipak neće, ima više prostora nego što se misli. Na tom uskom, tvrdom, golom i mračnom prostoru provodi mnogi od nas svoj vek.

Naše mane i naši nedostaci, i sami naši porod, malo nam škode dok smo mladi, bar naizgled. Ustvari, oni crpe od kapitala koji smo doneli na svet, a štetu i nered koje izazivaju u nama mi pokrivamo izuzetnim naporima volje i ludim trošenjem energija koje izgledaju neiscrpne, jer mladost, idući na-pred, stiče nove snage. Veliki deficit obelodanjuje se tek kad smo bliže kraju, i kad je dockan. Tada odjednom sagledamo nepopravljivu stvarnost: da se naše snage naglo smanjuju i naše mogućnosti sužavaju, a naši nedostaci šire i naši poroci rastu.

Zato ta kobna iluzija traje tako dugo, a vidljiva propast dolazi tako brzo i, naoko, neočekivano.

Kako bi svet izgledao lepše i koliko bi život bio lakši kad bi se oni koji su sposobniji, hrabriji, nesebičniji i čestitiji zadovoljili time što su takvi i u tome našli nagradu za svoje vrline! Ali, na žalost, ima nešto u ljudima što ih uvek goni da idu dalje od tog cilja. Treba priznati da i nesposobni, strašljivi, lakomi i nevaljali ljudi čine, sa svoje strane, sve da ih na to nateraju.

Duga i duboka samoća nije tako mrtva i jednolična kao što može da izgleda onima koji je ne poznaju. Kao i aktivni život, ona poznaje promene' i suprotnosti. Čas je gorka kao lek, od kojeg ne biva bolje, čas bljutava i otužna kao svagdašnjica, od koje je čovek pobegao, čas slatka i opojna kao na-goveštaj neke druge, još veće i zanosnije slasti koju samo slutimo.

Tako, živ čovek ne može pobeći od promene, jer promena je glavna oznaka ljudskog života u svim njegovim oblicima, od onih najčešćih, svagdašnjih, pa do najneobičnijih, koji se već bliže krajnjim granicama njegovim.

Za nas je uvek neprijatno razočaranje kad oni koje volimo i cenimo neće ili ne mogu da učestvuju u našim intelektualnim ili političkim mržnjama ili ljubavima. I mi smo tada uvek više skloni da veru-jemo da neće nego da ne mogu.

Slušajući česte razgovore o poginulim mladim ljudima iz poslednjih ratovanja protiv Nemaca, pomislio sam ovo. Sve što su izmislile religije i stvorili vekovi društvenog života u vezi sa smrću i nestankom onih koje volimo i cenimo, maleno je i slabo da zatrpa ili premosti ogromnu i strašnu prazninu koja zjapi između smrti i života.

Mislim o tome kako su svi oni koji su poginuli mladi, nedovoljno ožaljeni i kako zbog njih smrt duguje životu i nepoznati svetovi ovom našem svetu u kom po nuždi živimo.

Stalno posmatram kolika je neosetljivost osetljivih ljudi prema osetljivosti njihovih bližnjih.

U teškim i nemirnim vremenima mogu još nekako da se održe brzi, laki, nasrtljivi ljudi, ali onaj ko je opterećen osetljivom savešću, gađenjem od suviše bliskog i čestog dodira sa ljudima, ko ne ume da govori i ne voli da piše, ko se stidi i ko okleva da kaže dobro o sebi i rđavo o drugima, ko nije brz na poricanju ni vest i drzak u tvrđenju, koga mašta vodi i zavodi na dokone puteve, ko ne može da ne razmišlja o stvarima i ljudima, — taj je osuđen unapred i izgubljen sigurno.

Veliki nedostaci i poroci jednog društva izazivaju u nama najpre prezir i negodovanje, pa ogorčenje, pa opasno osećanje sopstvenog savršenstva. To osećanje je dobro i korisno dok vodimo borbu protiv rđavog društva i njegovih poroka, ali onog dana kad u toj borbi pobedimo, ono postaje opasnost po nas same i po stvar za koju smo se borili.

Po drevnom srednjovekovnom ritualu u Francuskoj (Reims) je gubav čovek bivao isključen iz društva tako da bi ga sveštenik opojao na groblju kao pravog pokojnika; posuo bi mu čelo zemljom i rekao: »Prijatelju, to ti je znak da si umro za svet, ali si se rodio u Gospodu; zato budi strpljiv.« »Ti sada patiš«, govorio mu je dalje sveštenik, »ali ćeš doći u raj, gde nema bolesti, gde su svi čisti i beli, bez smrada i ljage, sjajniji od sunca; a u raj ćeš stići ako budeš Bogu po volji. Budi strpljiv i dobar hrišćanin. Ti se od svojih rastaješ samo telom, a duhom si ostao u vezi sa Crkvom i imaćeš dela u svima njenim molitvama, kao da si sa njima. Tvoje neznatne potrebe podmirivaće dobri ljudi.

Tačnost (ili netačnost) sa kojom odlazimo nekome na sastanak ili u posetu redovno može da posluži kao mera poštovanja koje toj ličnosti ukazujemo, ili bar važnosti koju joj dajemo u našem životu i našim interesima. Prema ličnosti do koje nam je u ma kom pogledu i ma iz kojih obzira stalo, mi smo obično tačni. Izuzetak čine samo oni ljudi koji su^po prirodi svojoj netačni, tj. koji boluju od hro-ničnog neosećanja vremena. Kod njih sve dobre namere i sva zainteresovanost ne pomažu ništa; oni zadocnjavaju protiv svoje volje i na svoju štetu.

Ljudi koji imaju neku duševnu muku koja duže traje, neku brigu, stvarnu ili uobraženu, zapuste se vrlo često i fizički, postanu aljkavi i nečisti na sebi, a nepažljivi prema ljudima. To opet uvećava njihovu muku.

Svi se položeni ispiti po drugi put polažu, i to po mnogo težim merilima. Kod prvog polaganja može i sreća da pomogne, mogu i ljudi kroz prste da pogledaju, ali kod drugog — ničeg od svega toga. Igra slučaja stane, a svi ljudi se pretvore u hladne, bezobzirne sudi je ili neumoljive svedoke. Ko ne položi, propada zauvek. Za taj drugi, odlučujući i stvarni ispit trebalo bi zapravo da se spremaju i pojedinci i društvene grupe i države, posle svakog uspešno položenog ispita. Međutim, često se dešava obrnuto: opijeni svojim uspehom, mi verujemo da nema pitanja na koje ne bismo mogli odgovoriti, ni ispita koji ne bismo položili, čak često i potpuno zaboravljamo da postoji drugi ispit. A tu nas čeka, za presudnu bitku i poslednji obračun, sve ono što je protiv nas, svi oni koji misle da im je naša propast potrebna, da bi mogli da žive.'

Dođe vreme kad se svi dugovi traže, i to odjednom i sa strašnim, zamršenim kamatama. I ne samo to nego sve ono što je čovek ikad u životu kupio plaća sad ponovo, i to po novoj, višoj ceni.

»Marku  Markoviću,  sa  drugarskom  porukom:

1)  sve su Drine ovog sveta krive; 2) nikad se one neće moći svekolike ni potpuno ispraviti; 3) nikad ne smemo prestati da ih ispravljamo.« (Piscu knjige »Kriva Drina« na knjizi »Na Drini ćuprija«.)

Kad pratite borbu između dve političke grupe i želite da znate koja je više u pravu i ima bolje izglede na pobedu, vi obratite pažnju na to koja od te dve strane u većoj meri upotrebljava laž kao sredstvo borbe, i znajte da će ta strana podleći.

Nema naročito dobrih ni naročito rđavih vlada ni država. Ali zato postoje vlade i države koje se, da bi se održale, ili da bi postigle svoje ciljeve, služe onim što je niže i gore u čoveku, i druge koje u istu svrhu apeliraju na ono što je više i bolje, što još ne znači najviše i najbolje.

U tom treba tražiti kriterij, i po tome treba prosuđivati njihove izglede za budućnost.

Često mi se čini da sam potpuno prozreo, ocenio i izmerio jednog čoveka ili jedno njegovo delo, da znam istinu o njemu. Pa ipak, teško mi je da to kažem ma kome, a ponajmanje tome čoveku samom. Prosto ne nalazim u sebi snaga za to. Utoliko manje što redovno osećam da moja istina nije ćela, sve~ obuhvatna, i konačna.

Nema lepšeg zadatka nego što je: omogućiti nekom razvitak, pomoći čoveku u njegovoj težnji za usponom.

Muka i jeste u tome što u dugim istorijskim borbama niko ne može da ostane neizmenjen. Boreći se, mi uvek imamo pred očima isti konačni, daleki cilj, ali nas borba sama menja; naš protivnik i sredstva borbe koja nam on nameće menjaju nas neprimetno i često upućuju pravcem kojim nikad nismo mislili da idemo. (Turci i raja.)

Ja sam video u čemu je takozvana borbenost nekih »borbenih-« ljudi. Oni izmisle svoju »borbu«, na silu joj nađu razloge, nađenu ime, i bore se, bez rizika i rezultata, bore se — samo da ne bi morali misliti i raditi.

Nije najgore što sve prolazi, nego što mi ne možemo i ne umemo da se pomirimo sa tom prostom i neizbežnom činjenicom.

Prevariti se u jednoj velikoj nađi nije sramota. Sama činjenica da je takva nada mogla da postoji vredi toliko da nije suviše skupo plaćena jednim razočaranjem, pa ma kako teško ono bilo.

Ako se čovek ne drži i ne postupa tako kao da na svetu postoji samo on, samo njegova shvatanja života i samo oni koji ih dele — on ne može voditi punom snagom borbu za uređenje života po svojim shvatanjima i za svoje održanje u tom svetu.

To što mi osuđujemo kod drugih kao bezobzirnost, to je samo mera one životne snage sa kojom nam drugi suprotstavljaju svoja shvatanja života i odupiru se da usvoje naša.

Mi izuzetnim ljudima tako teško priznajemo njihovu darovitost, i to ne samo za života, što je gotovo pravilo, nego i posle smrti njihove! Stoga često decenij ama tražimo i slažemo sitne podatke pomoću kojih bismo objasnili i »opravdali-K izuzetnost njihovih odlika.

Što ne boli — to nije život, što ne prolazi to nije sreća.

Čim možemo nekom čoveku da kažemo jasno i otvoreno da nas je uvredio i da navedemo posve određeno čime je to i kada učinio, to znači da smo mu uvredu oprostili ili smo spremni da to učinimo. Muka je dok uvredu nosimo ćutke u sebi.

Vrlo često se dešava da ljudi žive duže nego što treba, nego što vredi, duže nego što život ima cilja i smisla. Prema tome, beskorisno je i apsurdno raditi na produženju života uvek i po svaku cenu. Mladost treba produžiti, mladost ili bar snagu zrelih godina.

Retko se dešava da naša radost gori zaista svojim plamenom.

Kad je muž dosta niži rastom od žene, to obično utiče na njegovo držanje, pa i na njegov karakter. Samo ne uvek jednako. Ako je takav čovek miroljubiva i pasivna priroda, on se s godinama i po nekoj teško objašnjivoj logici malo pogne i još više smanji. Ali ako je takav muž sujetan i borben čovek, on se stalno i neprirodno prsi i kočoperi i propinje i svojim pravim držanjem nastoji da izgleda bar malo viši nego što je ili bar malo manje niži od svoje žene. Takav čovek dobije s vremenom nešto kruto i neprirodno u držanju, pa i u pogledu i u svim svojim pokretima.

Čovek koji pliva vraća se delimično u davno prevaziđeni stadij četveronošca. Nešto slično je i sa veslačem na barci.

Starim koliko moram, podmlađujem se koliko mogu.

Odelo je davno preraslo potrebu koja ga je stvorila, i postalo izraz čoveka koji ga nosi i svega onoga što on jeste, što ima i može, što želi i oseća. Pa je preraslo i to, i postalo samo sebi svrha.

Kao što u rđavom selu nije dobro važiti kao bogat, jer se pre ili posle nađe neko ko takvog čoveka opljačka ili ubije, — tako u izvesnim sredinama nije dobro uživati glas mnogo pametna ili darovita čoveka, jer će še uvek naći ljudi koji će sve učiniti da toga čoveka obore ili bar da mu život što je više moguće zagorčaju, tako da mu njegova pamet i njegov dar na nos udare.

Ja sam od onih ljudi koji vrlo dockan bivaju pametni. I nikad potpuno. A što je najgore, to se ne primećuje na prvi pogled.

Ljudi mučeni strahom traže često pomoći i saveta i levo i desno, ali uvek i u svemu slušaju samo svoj strah. Njima se stalno čini da niko ne ume da vidi i neće pravo da oceni značaj i veličinu njihovih strahovanja i stoga im svaki savet izgleda uvredljivo površan, neumesan, i nedovoljan. Kad im preporučujete neki fizički ili psihički način kako da suzbiju ili razagnaju svoj strah, oni vas smatraju naivnim i nedoraslim čovekom, a ako pokušate da im dokažete da njihova strahovanja nemaju uopšte osnova i da treba da ih odbace kao plod igre nezdravih živaca, oni počinju da vas gledaju s nepoverenjem, čak sa mržnjom, kao jednog od svojih mnogobrojnih gonilaca.

Oceni 5