Intervju: Igor Marojević, pisac
Igor Marojević

Photo: Lična arhiva

Svuda sam se osećao kao tuđin

Novim romanom Igora Marojevića „Tuđine“ završava se njegovo neformalno „Beogradsko petoknjižje“, poznato naročito po zbirki priča „Beograđanke“, izašlom u šest izdanja, što je čini najkomercijalnijom knjigom srpske kratke proze u 21. veku. Roman „Tuđine“, u izdanju „Lagune“,drugačijim u odnosu na ostala dela pentalogije čini već to što je glavni njegov junak – došljak. Kako je bilo staviti se u kožu došljaka?

„Ne mnogo teško“, kaže Marojević, „počev od toga što sam i sam došljak. Ne osećam se tako samo u Beogradu, naprotiv, u tom gradu sam proveo ubedljivo najviše leta u svom skromnom i dugom životu, a i u samom Zemunu sam nekako najmanje daleko od kuće. Tuđinom sam se osećao gde god boravio, bilo to u dugodogodišnjim prebivalištima u Srbiji, Crnoj Gori ili Španiji. Verovatno je tako zato što nigde nisam proveo previše vremena da bih se čestito zapatio. Pružaju takve okolnosti i nedostatke, ali i poneku prednost. Da, i u rodnom Vrbasu jednom sam čuo tezu da sam došljak jer su se moji naselili u Vojvodinu, mada sam ja u doba tih vozova bio decenijama daleko i od majčine utrobe. Kada bi Beograd imao jedno 100.000 stalnih žitelja iz inostranstva, uključujući u značajnijoj meri ne samo Kineze, nego i Afroamerikance i, na primer, Latinose, bio bi to možda pravi velegrad u kojem ne bi bila poklanjana tolika pažnja malim razlikama kakve su da li je neko rođen ovde ili je došao iz nekog obližnjeg mesta ili države. Ako bi ljudi pred nosom imali znatniji broj ozbiljnijih stranaca, možda bi se time umanjila osetljivost na svaku razliku.“

*Prva trećina „Tuđina“ odvija se u Boki Kotorskoj, pretežno u Kamenarima i Risnu, a opisujete i tamošnje podele na Starohercegovce i Teućane? Od svih došljaka u Beogradu, u kojem protiče najveći deo romana, najviše je Crnogoraca? Da li su „Tuđine“ ne samo beogradski nego i crnogorski roman?

Donekle što se tiče građe, s tim što se ja u romanu ne bavim samom Crnom Gorom koliko severozapadnim delom Boke Kotorske, i izvesnom koliko realnom toliko i fiktivnom lokalnom političkom podelom. Opisani došljaci su mahom takođe iz Zaliva, ali mislim da je neuporedivo manje bitno odakle su poreklom, od toga što su dođoši, odakle god da su. „Tuđine“ svakako nisu prvenstveno crnogorsko štivo, ali da ne budem pogrešno shvaćen, jedan svoj roman smatram tematski crnogorskim, to je „Žega“.

*Kao da su „Tuđine“ dopisale „Žegu“ u opisivanju političkih podela?

Donekle. Taj bjelaško-zelenaški razdor kojim se bavi “Žega” dobio je neku konačnicu u devedesetima i dvadeset prvom veku, kojim se u „Tuđinama“ doduše ne bavim. E sad, dve trećine sižea poslednjeg romana protiče ipak u Beogradu, inače „Tuđine“ ne bi završile u „Beogradskom petoknjižju“ nego u „Etnofikciji“.

*Da li planirate da se vratite tom svom petoknjižju, koji osim „Žege“ čine i takođe istorijski romani „Šnit“ i „Majčina ruka“?

Možda, ali kasnije, ponovo pišem iz savremenosti, o temi koje sam se u svojim drugim narativima pobočno laćao ali joj nisam posvetio delo. To će biti “Roman o pijanstvima” ili je to njegov radni naslov. A pošto je alkoholisanje večita tema, voleo bih da se ispostavi da su mi „Tuđine“ omogućile laganu tranziciju sa narativa iz savremenosti na one, rekao bih, paraistorijske.

*Da li smatrate da ste „Tuđinama“ uspeli da pojasnite „Beogradsko petoknjižje“?

Možda i ne, ali sam svakako bacio naknadno, pa možda i drugačije svetlo, na ostale četiri knjige iz pentalogije. Međutim, više od toga nisam ni želeo, ipak je to pet zasebnih naslova, dok je „Etnofikcija“ zamišljena kao pet romana u jednom. Ne znam, meni se čini da je senzibilitet pripovedača i glavnog junaka „Tuđina“ drugačiji od onih naratora ostalih knjiga, posebno „Beograđanki“, tamo su pripovedačice...

*Tridesetogodišnji narator „Tuđina“, Ratomir Jauković (rodom iz Kamenara) slično nailazi na prepreke do ljubavi kao glavni junaci „Partera“ i „24 zida“, a i mnogi likovi „Beograđanki“ i „Pravih Beograđanki“. I ima tu kombinaciju infantilnosti, šaljivosti i ozbiljnosti, o kakvoj i ranije pišete. Mada, došljak je.

Da, a i: ipak dobar deo romana provodi u trpljenju bombardovanja, dakle u ekstremnijem ambijentu od onih, opisanih u ostalim delima petoknjižja. A što je društvena podloga kontrastnija prirodi glavnog junaka, njegovo dejstvo se po pravilu oštrije vidi. Ako se piše o ljubavi do koje nema prepreka... ne bih to, nikad, prelako je i neverodostojno. Ukoliko je ponekad možda i životno verodostojno, književno to teško da može biti, osim kao parodija ili neka igrarija.

*Kao da puki slučaj konačnije opredeljuje Ratomira Jaukovića ka beogradskoj, a ne „zalivskoj“ junakinji?

Mislim i da mu je ta mlada urednica u alternativnoj muzičkoj kući mentalno znatno bliža od Rišnjanke, njih dvoje imaju supstancu. A tokom rata, slučaj je presudan. Malo šta predodređuje hoćemo li samo čuti zvižduk ili džinovski bas-bubanj – zavisi od toga kako zvuči pojedino oružje – ili pritom osetiti kako nas nešto pogađa, u najmanju ruku geler.

*Osim romana “Tuđine” (u izdanju Lagune) nedavno ste objavili i svoj prvi solo album, “Da se ne zameri” (objavio Metropolis). S obzirom na njegovu političku škakljivost, očekivalo se da će biti primećeniji? U javnosti mnogo manje se može čuti o “DSNZ” nego o “Tuđinama”?

Jeste, ali ne znam zašto je to tako. Sad mogu da nagađam, što najčešće ne valja činiti. Ili da parafraziram mišljenja retkih, upućenih: ne pušta se upravo zbog rečene škakljivosti ili zato što malo ko može da uzme za muzičara nekog ko je već poznat kao pisac. Meni je lično bitno da sam tim albumom sažeo neke dve i po decenije sporadičnog bavljenja muzikom nakon prvenca sa grupom “Stvarno kvarno”. Takođe, “DSNZ” kao i roman “Tuđine” tretira neke političke podele i razdoblje devedesetih a ljubavne dileme Ratomira Jaukovića nalaze svoj odraz i na albumu. Ako ništa drugo, “Da se ne zameri” može da bude muzička pratnja “Tuđina”.

Oceni 5