Umiranje je veština, kao i sve ostalo
Silvv 01 S

Photo: voxfeminae.net

Sylvia Plath: Flertovanje sa strašću i smrću

Platova je prva spisateljica kojoj je Pulicerova nagrada dodeljena posthumno. Rođena je 1932. godine, a čitavog života patila je od manične depresije. Rani gubitak oca (zbog raka pluća) ostavio je snažan ožiljak – što kroz njeno pisanje postaje i sasvim osetno.

Sa osam godina objavljuje prvu pesmu, da bi ubrzo počela da piše i za poznate američke magazine. Posle završene druge godine studija, Silvija pokušava da izvrši samoubistvo pilulama za spavanje, te je nalaze u stanu nakon tri dana i uspevaju da joj spasu život. To blisko iskustvo sa smrću, opisala je u jedinom objavljenom romanu “Stakleno zvono” (The bell jar). Po povratku sa rehabilitacije nastavlja studije i ubrzo upoznaje budućeg supruga – pesnika Teda Hjuza (Ted Hughes). Njeno celokupno stvaranje karakteriše i snažan erotizam, a u skladu sa svojom strastvenom prirodom, Silvija je ljubav često “palila” ljubomorom. Ne bez razloga, doduše, jer je Tedovo neverstvo i bilo ono što je Platovu u određenim trenucima “lomilo” – ali i osnaživalo njeno pisanje.

Svakako da je površno reći kako je opsednutost smrću u životu i pisanju Platove posledica ogromnog erotskog naboja, no činjenica je da u njenoj poeziji nailazimo na opise smrti kao erotskog čina, a biti u vlasti erotizma znači, istovremeno, ne znati za granice, prevazilaziti ih i ispitivati, te naposletku stići do smrti – kao smisla i mogućnosti ponovnog rađanja. Silvija je gotovo zajedljivim, izazivačkim tonom i sa specifičnim ponosom, pisala o oduzimanju života samoj sebi, svesna da povlači konce sopstvene sudbine i da bi jednom morala u tome uspeti.

Iako je spoljašnja struktura njene poezije bila potpuno “sređena”, unutrašnja nije bila ni približno takva. Naprotiv, pesme su pune neverovatnih, emocionalnih obrta, mesta na kojima se osećaj egzistencijalne samoće pretapa sa željom za slobodom, te mesta na kojima žudnja za nepostojanjem očijuka sa žudnjom za životom u kom će se disati punim plućima, bez stega obzirnosti.

U pesmi “Ženski Lazar” Silvija se bavi omiljenim temama.

    “Opet sam to izvela
    Jednom u svakih deset leta
    To mi uspeva –
    Neka vrsta pokretnog čuda, moja put
    Sjajna kao nacistički abažur,
    Moje desno stopalo
    Pritiskač za hartiju,
    Moje lice bezlično, fino
    Jevrejsko rublje.
    Salvet u kut.
    O, moj neprijatelju.
    Jesam li užasna?
    Nos, očne duplje, svi zubi?
    Neprijatni zadah
    Nestaće za dan.
    Ubrzo, ubrzo će meso
    Što grobna ga raka pojede
    Kod kuće na meni da bude
    A ja nasmejana žena.
    Meni je tek trideseta
    I kao mačka mogu devet puta da mrem.
    Ovo je Treći Put.
    Koliko đubreta
    Za uništenje svake decenije.”

Ona opisuje ženskog Lazara kao “ženu koja ima veliki i strašan dar da se ponovo rodi. Jedini problem je u tome što prvo mora umreti. Ona je feniks, razvratni duh, šta god hoćete. Ona je i dobra, jednostavna, veoma dovitljiva žena”.

Uopšte uzev, žena u Silvijinim delima je snažna, iako mučena unutrašnjim neredom. Majka je čija se majčinska uloga kreće od užasne do sasvim brižne (u pesmi “Ivica” žena privija nazad decu u telo, kao latice “Svila ih je/ opet u svoje telo”). Ona je i zavodljiva ženka koja čas izjeda mužjaka, kao bogomoljka posle parenja, čas mu stoji otvorena – iznutra – potpuno na raspolaganju. (U “Ženskom Lazaru” kaže: “Iz pepela/ ustajem s kosama crvenim/ i muškarce kao zrak tamanim.”)

Silvijin unutrašnji nered bio je ono što joj je unosilo red u stvaranje. Poslednja zbirka pesama “Ariel” odiše gotovo istovetnom strukturnom uređenošću, najsličnijom onoj koja se u “Ženskom Lazaru” može sresti.

Osim što je, pre svega, pisala krvlju, pisala je u slikama, pa su i motivi u pesmi “Svakodnevica” zapravo istinska slika iz njenog života.

    “Umorna od prstenja
    Umorna od glasova u glavi
    Koji joj kažu – pišu, umri
    Ona stavlja glavu u pećnicu
    Dobro zagrejanu, netom opranu
    Da napravi svoj poslednji ručak
    Za muža kojeg nema
    Za decu koju neće videti kako odrastaju,
    Čak i za suseda u
    Stanu iznad njenog stana,
    Jedinstven, originalan ručak
    Po njenom receptu,
    Ne osobito sladak,
    Ručak koji je već i pre spremala
    Ali joj nikad nije uspeo,
    Ručak koji će sama pojesti…”

Platova nije tetošila “ruske tuge”. Pisala je živim, pulsirajućim bolom. Čvrsto mu je gledala u oči. Nije pokušavala da mu uzmakne, već se kačila za njega kao za jedini istinski izvor svog stvaranja.

U pesmi “Tatice” (iz poslednje zbirke) gde kaže: “Tatice, tatice skote, ja sam na slobodi”, čini se da je i dodirnula bar verbalni oblik slobode za kojom je žudela. Platova, naime, nije uspevala da ocu oprosti taj rani odlazak. Pitanje je koliko je opraštala ikome osim sebi. Jer Silvija je ostajala verna dubokoj sebičnosti koja je, ujedno, i sama bila ključna tema pesama.

Rekla je da je “umiranje veština, kao i sve ostalo”. Dobro je to izvela. Ostala je da živi i posle. Godinama posle.

*Tekst objavljen na portalu P.U.L.S.E

Oceni 5