Večeras verujem u strašnu besmrtnost
Lane

Photo: thequeerfrontier

Tačnost groznice

Od gvožda, od ogromnih krivih gvozdenih spona treba da je noć, da je ne rastoče i potope mnogobrojne stvari što su ih moje prepune oči videle, tvrdi predmeti koji je nepodnošljivo nastanjuju. Moje telo zamorilo je rampe, temperature, svetlosti: u vagonima dugačke železničke pruge, na klupi sa ljudima koji se mrze, na krivoj oštrici predgrada, u zagušljivom letnjikovcu sa vlažnim statuama, u noći prepunoj konja i ljudi. Svet ove noći ima širinu zaborava i tačnost groznice. Uzalud se trudim da zaboravim na telo i bdenje neprestanog ogledala koje ga rasipa i vreba. I kuću što ponavlja svoja dvorišta i svet koji se produžava do tog raštrkanog predgrada sa ružnim ulicama gde se vetar umara, sa sramnim blatom. Uzalud čekam raspored i simbole što prethode snu. Svetska istorija se nastavlja: jedva primetni pokreti smrti u zubnom karijesu, kruženje moje krvi i planeta. (Mrzeo sam gnusnu vodu bare,bila mi je nepodnošljiva ptičja pesma u predvečerje.) Milje i milje umora u južnom predgradu, milje prljave i bestidne pampe, milje zagađenosti, ne žele da odu iz mog sećanja. Poplavljene skupine kuća, straćare nagomilane kao psi, bare od kužnog srebra: ja sam njihov omraženi stražar. Žica, nasuta zemlja, mrtva hartija, otpaci Buenos Ajresa. Večeras verujem u strašnu besmrtnost: nijedan čovek nije umro u vremenu, nijedna žena, niko, jer ova neizbežna stvarnost od gvožda i blata mora pobediti ravnodušnost i zaspalih i mrtvih – makar se skrivali u raspadanju ili vekovima – i osuditi ih na užasno bdenje. Nezgrapni oblaci boje vinskog taloga oramotiće nebo; osvanuće iza mojih spuštenih očnih kapaka.

Oceni 5