Tekstovi sa tagom: čitanje

Jesen je savršena kulisa za melankolična raspoloženja, razmišljam dok kotačima bicikla ostavljam trag po vlažnom lišću. Svakog dana putem do posla srećem iste ljude – ženu kraj Rokove crkve, muškarca s crnim terijerom na Solarskom trgu, radnice Unikoma koje uređuju nasade uz Dravu, pecaroše koji se jedva naziru u magli Zimske luke, ženu omotanu šalom kod Picassa

Dali smo sebi redakcijsko obećanje da ćemo uoči svakog vikenda čitaocima ponuditi nešto da gledaju, umesto što im samo nudimo da čitaju. Umesto tabloidnih video-užasa koji posvuda imaju zajednički naslov „Da se naježiš“ ili „Da se smrzneš“ ili „Skandalozno: ovo morate videti“, odabrali smo YouTube spotove koji, čini nam se, prijaju formatu našeg portala, a bogami i nama

Kad čovjek raspisuje svoje djetinjstvo, raspisuje i jednu intimnu povijest društva. A nijedna privatna povijest nije jednaka

Ima li češće teme u književnosti od ljubavi, spajanja i razdvajanja na blaži ili grublji način? Predlažemo paket naslova koji zahvaća esenciju kompleksnih odnosa

Žmegač izdvaja i nezasluženo manje poznate klasike poput Goetheovih "Srodnih duša" i Balzacove "Tridesetgodišnje žene". U taj niz ulazi i nekoliko relativno suvremenih, a vrlo utjecajnih ostvarenja kakva su Rilkeovi "Zapisi Maltea Lauridsa Briggea" i Grassov "Limeni bubanj" te roman Michela Houellebecqa "Karta i teritorij"

Koja je, dakle, tajna uspjeha Taylor Jenkins Reid? Prije svega to što se njezini likovi čine stvarnima, iako to nisu. To postiže na način da ih temelji na stvarnim osobama

Najznačajnija žena pesnik u posleratnoj poljskoj poeziji. Šimborska se ne plaši fabule, priče, opisa, obraćanja prošlosti. Ona vidi čoveka kao nastavak bioloških vrsta, i u njenom razumevanju sveta ovaj tobožnji »kralj života« nema baš mnogo prednosti nad svojom životinjskom sabraćom ili nad varvarskim precima koji su oholo nosili alku u nosu. Poezija Šimborske nije laka i raspevana. Pored majstorstva kojim je pisana, oseća se da je ta mudra i ljudska lirika duboko doživljena (Petar Vujičić)

Distopije su izrazito zanimljiv žanr znanstvene fantastike. U njima ne živimo, ali imamo osjećaj da je granica koju je potrebno prijeći tanka

Dali smo sebi redakcijsko obećanje da ćemo svakog vikenda čitaocima ponuditi nešto da gledaju, umesto što im samo nudimo da čitaju. Umesto tabloidnih video-užasa koji posvuda imaju zajednički naslov „Da se naježiš“ ili „Da se smrzneš“ ili „Skandalozno: ovo morate videti“, odabrali smo YouTube spotove koji, čini nam se, prijaju formatu našeg portala, a bogami i nama

Kako izgleda kada se različite generacije žena okupe i razgovaraju o Eleni Ferante? Kakvo mišljenje ima šesnaestogodišnjakinja o Rumeni Bužarovskoj, a kavo žena u svojim osamdesetim godinama? A kakav stav o delima Margaret Atvud ima neko u svojim tridesetim i četrdesetim godinama? Da li generacijska pripadnost ima bilo kakav uticaj na naše shvatanje i vrednovanje književnosti ili su po sredi drugi društveni i kulturni faktori?

Iako su, kako im i ime kaže, knjige za mlade namijenjene mlađim čitateljima, mnoge su od njih na koncu stekle više poklonika među odraslom publikom

Možemo li očekivati da ćemo iz romana napabirčiti informacije onekim mestima i vremenima? Da li neko može biti toliko naivan da misli kako može naučiti bilo šta o prošlosti iz onih punačkih bestselera koji čitalački klubovi stalno love po policama za istorijske romane? Ali šta je sa remek-delima? Možemo li se osloniti na sliku Engleske sa njenim baronima, zemljoposednicima i raznolikim pejzažima na osnovu onoga što je pisala Džejn Ostin, koja je jedino znala kako izgleda soba za posete njenog sveštenika?

Stiže period smiraja, doba kada se povlačimo u svoje domove i poklanjamo pažnju svom unutarnjem miru. Jesen je godišnje doba koje je Mika Antić opisao kao najbudalastiju tugu među tugama, a Nietzsche zaključio kako je jesen više godišnje doba duše nego prirode

Nakon što nam je letnja lektira izazvala lupanje srca, vrtoglavicu, paranoju, a potom nam spržila dušu – ne treba joj mnogo da nas dokusuri. Evo pravog romana za letalni ishod: “Oštar poput kandži, pun oporog, ironičnog humora, ovaj smrtonosni roman zabavan je koliko i zastrašujući”. Zaklaće nas knjiga oštrim kandžama, prerezaće nam žilu kucavicu ili će nam probosti mozak, kako god bude – spasa nam nema. Zamislimo kolač koji se reklamira rečima: Ovaj smrtonosni slatkiš sladak je koliko i hrskav. A ispod reklamnog teksta mrtvačka glava sa dve ukrštene kosti. Knjige su kao gljive: sve se mogu pročitati, ali neke samo jednom

Bez obzira na to putujete li ovog ljeta ili ne, knjige iz ovog nefikcionalnog narativnog žanra nude vam mogućnost za upoznavanje i opisivanje nepoznatog, različitog, drugog...