Tekstovi sa tagom: Anica Zubović

Kako u domaćim verzijama zvuče ‘Peggy Sue’, ‘Yesterday’, ‘Locomotion’ i slični evergreeni? Koji su to hitovi iz prošlosti koje nećete čuti na radijskim postajama? Ultimativna ljestvica najboljih nepoznatih rock, funky, disko i sličnih pjesama je pred vama! Naravno, možda ste i čuli za neke od njih ili možda imate neke koje biste rado podijelili s nama! Posebna zahvala ide svim aplouderima na YouTubeu koji su svoje kolekcije podijelili sa svijetom. Poslušajte izbor pjesama od kojih većina i danas na klupskom podiju dobro funkcionira. U nekoliko nastavaka predstavićemo ukupno 130 pjesama na graničnim rubovima bizarnog i nesvjesnog, zato se opustite, te – uživajte u ovom povratku u ludu muzičku prošlost!

Kad se seti zlatnih dana jugoslovenske zabavne muzike, Krsta Petrović nije tužan. Ostalo mu je sve što je imao: glas, stas i odnos prema poslu. Predratni voždovački đak, sitni švercer uglja i cigareta u okupiranom Beogradu, poratni član „Krsmanca" i kasnije pevač od ugleda - kao da je bio predodređen da peva najnepevljive pesme, da ih peva dobro i nikad ne bude NAJpopularniji. Osim toga, Krsta Petrović je ekskluzivni svedok istorije naše estrade čije je učesnike dobro poznavao. Mnoge je dočekao i mnoge ispratio. Od faze Net King Kola, preko „Tbilisi, Gruzija maja...", do starogradske pesme proteklo je mnogo vremena. Sasvim dovoljno da se ružne stvari zaborave. Tih godina smo svi mi pevali, ali su malo pevali nas (P.S. Ovo je uvod iz knjige “Bolja prošlost”, objavljene 1989, za priču o Krsti Petroviću. Intervju sa Petrovićem za knjigu „Bolja prošlost“ urađen je 1987. godine. Krsta Petrović umro je u Beogradu, 21. jula 2001. godine)

S bazena Jadrana Festival se 1963. seli na Bačvice. Melodije Jadrana su se potpuno afirmirale i  koncepcijski su dobro postavljene. Uz Zagreb i Opatiju ipak je bio potreban i Split, koji će osim klasičnog šlagera njegovati primorsku, mediteransku glazbu. Melodije Jadrana Split  svoje treće izdanje sele u ljetno kino Bačvice. Opet blizu mora, u jednom fantastičnom dalmatinskom ambijentu

Maestro je podigao palicu i... Čovek iz senke, kompozitor, aranžer, dirigent, ili pijanista - mnogima je pomogao. Živeli su i pevali jedan srećan život. Stjepan Mihaljinec rado ga se seća. Sa Ivom Robićem, mirnim čovekom, nastupao je kod Tita. Žao mu je Vice Vukova, eksplozivnog čoveka. Arsen Dedić od svake pesme pravi umetničko delo. Našao je sebe. Gabi Novak uvek je bila savršeno vođena i savršena. Uopšte. Mišo Kovač proslavio je Stjepana Mihaljinca, zoru, plakanje i sebe. Ostali su bili sjajni. Stjepan Mihaljinec radovao se svakom njihovom uspehu (P.S. Ovo je uvod iz knjige “Bolja prošlost”, objavljene 1989, za priču o Stjepanu Mihaljinecu. Intervju sa Stjepanom za knjigu „Bolja prošlost“ urađen je 1987. godine. Stjepan Mihaljinec umro je u Zagrebu, 13. veljače/ februara 2014.)

Naočita i seriozna, snažnog, pastoznog glasa, otpjevala je mnoge zahtijevne skladbe iz kajdanke prve ambiciozne generacije jugoslavenskih autora, na samom početku - za popularnu glazbu kod nas - važne festivalske ere

Zagrebčanka Anita Godina imala je toliko snažan glas da su stavljali krpu preko mikrofona. Pevala je američki evergrin dok joj nisu rekli da je stvorena za ozbiljnu muziku. Nije ih shvatila ozbiljno. Beograđanka Anica Zubović proslavila se pesmom „Crvene podvezice". Nisu joj zavideli. Bila je deo jugoslovenske muzičke invazije na Sovjetski Savez. Odbila je da peva ustašama u Kanadi. Verovala je u drugarstvo i prijateljstvo. Pevala je na Brionima, u Karađorđevu, u Užičkoj... bila je „Rožica". Anica Zubović verovala je da će šezdesete trajati večno. Da je smešno imati kuću u Rovinju ili Opatiji. Jugoslovenski kapitalizam bio joj je besmislen. Kriza je bila nezamisliva. Sada, kad više nije „Rožica", plaši se da uključi radio. U Zagrebu ili Beogradu, svejedno (P.S. Ovo je uvod iz knjige “Bolja prošlost”, objavljene 1989, za priču o Anici Zubović. Intervju sa Anicom Zubović za knjigu „Bolja prošlost“ urađen je 1987. godine. Anica Zubović danas živi u Zagrebu)

Zagrebčanka Anita Godina imala je toliko snažan glas da su stavljali krpu preko mikrofona. Pevala je američki evergrin dok joj nisu rekli da je stvorena za ozbiljnu muziku. Nije ih shvatila ozbiljno. Beograđanka Anica Zubović proslavila se pesmom „Crvene podvezice". Nisu joj zavideli. Bila je deo jugoslovenske muzičke invazije na Sovjetski Savez. Odbila je da peva ustašama u Kanadi. Verovala je u drugarstvo i prijateljstvo. Pevala je na Brionima, u Karađorđevu, u Užičkoj... bila je „Rožica". Anica Zubović verovala je da će šezdesete trajati večno. Da je smešno imati kuću u Rovinju ili Opatiji. Jugoslovenski kapitalizam bio joj je besmislen. Kriza je bila nezamisliva. Sada, kad više nije „Rožica", plaši se da uključi radio. U Zagrebu ili Beogradu, svejedno (P.S. Ovo je uvod iz knjige “Bolja prošlost”, objavljene 1989, za priču o Anici Zubović. Intervju sa Anicom Zubović za knjigu „Bolja prošlost“ urađen je 1987. godine. Anica Zubović danas živi u Zagrebu)

Na zvuk njegovog glasa zasjali bi palaci i svaka noć postala bi bokeljska, čak i srpska noć. Trebalo je da bude Radames, Nabuko ili Rigoleto... možda bi pevao i sa Marijom Kalas. Umesto toga, Vice Vukov pevao je na našim socijalističkim festivalima zabavne muzike, pobeđivao i bio najbolji sve do „Pesme leta" 1968. Slom Crvenog univerziteta bio je i slom Vice Vukova. Sa istorijskom distancom može se reći da nije bio podoban. Voleo je Hrvatsku. Nije bilo dozvoljeno. Takvo je bilo vreme. Sada je sve drugačije, ali glas koji je palio svetla davno je ugasio sveću. Postoji samo jedna osobina koju bogovi ne dozvoljavaju smrtnicima: oholost. Oholi Vice Vukov prekasno je shvatio da trke ne dobijaju najbrži i da je ljubav kobna - pa bila to i ljubav prema sopstvenoj državnosti

Bacio je sako u publiku… Onda se dogodilo. Žilber Beko bio je poražen. Rođen je King. Veliki Đoka za male Jugoslovene i radoznale Jugoslovenke. Kritičari su govorili da nema glas, obožavatelji da nema konkurenciju. Ali, šta je mogla kritika čoveku koji je pevao: „...Karenjine smeh, njene cigarete dim... ?" Mogli su samo da pljunu pod prozor nekog moskovskog hotela oživelog kroz jugoslovenskog Vodiča u veliki, nepoznati svet. Zaboravili su Rusi na Raskoljnikova, Miškina, Bolkonskog, Živaga... Mnogo godina pre Gorbačova uneo je Đorđe Marjanović muzičku „perestrojku" u Sovjetski Savez. Crveni trg bio je širok. Ispred Rusa koračao je Đorđe. Kod nas je bilo isto kao u Sovjetskom Savezu. Zaboravljali smo na plenume i kongrese, liberale i levičare, revizioniste i anarhiste. Trg Republike, bio je širok, ali nedovoljno širok za sve koji su obožavali Đorđa. Pevao je, a mi smo ga voleli. Voleli smo sve koji pevaju. Mnogo godina kasnije, Madona je u publiku bacila donji veš. Bilo je kasno. Đorđe Marjanović je mnogima bio prvi (P.S. Ovo je uvod iz knjige “Bolja prošlost” za priču o Đorđu Marjanoviću; razgovor sa Marjanovićem autor je uradio 1988. godine)

Nakon neprospavane noći, pune pesme i pića, otišli su u studio i snimili ploču. Danas se to zove romantika. Dušan Jakšić pevao je romanse i glumio Don Kihota, viteza od La Manče. Žene su upravo tako zamišljale idealnog muškarca: visok, crn, dubokog glasa, sa buketom cveća u kome se krila prigušena strast i sklonost da se ljubavni jad drži u tajnosti. Jakšić je bio oličenje tog sna. Šarm je bio nedodirljiv, bez skandala. Stvarnost je bila slična. Skandali su se dešavali u pozorištu, kroz likove. Dušan Jakšić imao je legalno pravo da bude neko drugi. Ipak, proslavila ga je muzika, taj mirisni cvetak. Stvarnost nije dozvoljavala ovom čoveku da žrtvuje nijednu ljubav: ni muziku, ni pozorište. Voleli su ga Tito i ostala politička garnitura tog vremena. Ruku na srce, voleli su ga i svi oni koje je prevarila neka Sonja (P.S. Ovo je uvod iz knjige “Bolja prošlost” za priču o Dušanu Jakšiću. Razgovor sa Jakšićem autor je uradio 1988. godine; Dušan Jakšić preminuo je u Beogradu 17. decembra 2009. godine)