Tekstovi sa tagom: Bojan Adamič

Počinjemo opsežnu seriju razgovora o "Boljoj prošlosti", Lukovićevoj knjizi o istoriji jugoslovenske zabavne, džez, pop i rok muzike, koja je objavljena pre 34 godine

Gospođica Majda Bernard volela je džez, dobro je govorila engleski i želela da postane pevačica. Bila je lepa i Slovenka. Veoma „distingué", rekli bi Francuzi kojima je pevala mesec dana. Gospođa Majda Sepe zatim je postala supruga najčuvenijeg slovenačkog „mladića s trubom", počela redovno da posećuje festivle i uživa u njima. Nije bila hit pevačica i nije bila nervozna kao favoriti. Ponekad je bila i manekenka. Rusima je pokazivala pletenine koje su im bile tajanstvene i tvist za koji nisu bili zreli. Pred Maršalom su joj zaklecala kolena. Kad je prvi put strah prošao, zabavna muzika bila je isto tako lepa, kao i pre (P.S. Ovo je uvod iz knjige “Bolja prošlost”, objavljene 1989, za priču o Majdi Sepe. Intervju sa Majdom za knjigu „Bolja prošlost“ urađen je sredinom 1987. godine. Majda Sepe umrla je 11. aprila 2006. u Ljubljani)

Gospođica Majda Bernard volela je džez, dobro je govorila engleski i želela da postane pevačica. Bila je lepa i Slovenka. Veoma „distingué", rekli bi Francuzi kojima je pevala mesec dana. Gospođa Majda Sepe zatim je postala supruga najčuvenijeg slovenačkog „mladića s trubom", počela redovno da posećuje festivle i uživa u njima. Nije bila hit pevačica i nije bila nervozna kao favoriti. Ponekad je bila i manekenka. Rusima je pokazivala pletenine koje su im bile tajanstvene i tvist za koji nisu bili zreli. Pred Maršalom su joj zaklecala kolena. Kad je prvi put strah prošao, zabavna muzika bila je isto tako lepa, kao i pre (P.S. Ovo je uvod iz knjige “Bolja prošlost”, objavljene 1989, za priču o Majdi Sepe. Intervju sa Majdom za knjigu „Bolja prošlost“ urađen je sredinom 1987. godine. Majda Sepe umrla je 11. aprila 2006. u Ljubljani)

Šezdesete su dočekale novu zvijezdu raširenih ruku. Lijepa, nježna, čijoj je pomalo promukloj, seksepilnoj izvedbi veliki majstor eseja pokojni Veselko Tenžera skovao nadahnutu atribuciju „električnog šapata“, postat će sinonimom moderne pop pjevačice s mikrofonom. Nitko prije nje nije mogao s većim pravom ponijeti tu sliku

Gabrijela Novak htela je u životu samo crtati i slagati boje. Možda otud ravnoteža koja će je krasiti kasnije. Možda otuda sklonost da peva repertoar Doris Dej i uda se nakon prvog ozbiljnog „hodanja". Bojan Adamič bio je njen Pigmalion. Taj nežni promukli glas odmah je našao svoju publiku. Plavuša je za svoja tri minuta osvajala unuke i bake, supruge i supružnice, ljubavnika i ljubavnicu... U njenoj ljubavi nije bilo ničeg nesigurnog. Gabi Novak bila je pevačica koja je obećavala vernost. A kada su je krstili damom, nije se pobunila. Posle je tu bio Arsen, stvoren je jedan od najsrećnijih jugoslovenskih parova i rođeno je jedno sretno dete. Prvoj dami naše estrade nije se dogodilo da joj neko kaže: „Ne znam te". I zatvori vrata. To se damama ne dešava (P.S. Ovo je uvod iz knjige “Bolja prošlost”, objavljene 1989, za priču o Gabi Novak. Intervju sa Arsenom Dedićem i Gabi Novak za knjigu „Bolja prošlost“ urađen je 1987. godine.)

Pokušaji recikliranja prošlosti, iako politički naivni i etički diskutabilni, ipak imaju estetsko opravdanje. Kao što Frankenštajn traga za poetskom „iskrom bića“ na seoskom groblju sa satarom u jednoj, i testerom u drugoj ruci, tako i Jugosloveni uporno kopaju po ruševinama svoje zemlje, i to golim rukama. Tu i tamo pokupe po neki očuvani crep ili ciglu i sakriju ih ispod kaputa, za kasnije. Čini im se da bi tu ciglu mogli opet nekome da prodaju

Na zvuk njegovog glasa zasjali bi palaci i svaka noć postala bi bokeljska, čak i srpska noć. Trebalo je da bude Radames, Nabuko ili Rigoleto... možda bi pevao i sa Marijom Kalas. Umesto toga, Vice Vukov pevao je na našim socijalističkim festivalima zabavne muzike, pobeđivao i bio najbolji sve do „Pesme leta" 1968. Slom Crvenog univerziteta bio je i slom Vice Vukova. Sa istorijskom distancom može se reći da nije bio podoban. Voleo je Hrvatsku. Nije bilo dozvoljeno. Takvo je bilo vreme. Sada je sve drugačije, ali glas koji je palio svetla davno je ugasio sveću. Postoji samo jedna osobina koju bogovi ne dozvoljavaju smrtnicima: oholost. Oholi Vice Vukov prekasno je shvatio da trke ne dobijaju najbrži i da je ljubav kobna - pa bila to i ljubav prema sopstvenoj državnosti

Prva publika bili su partizani. Bojan Adamič „zarazio''je džezom prekaljeno ratno-političko rukovodstvo, svesno i ponosno da ima vrlo dobar vojni orkestar. Između dve ofanzive, srećnici su mogli da slušaju i džez. Posle rata, UDBA je hapsila džez-publiku. „Svinjska muzika", reče jedan. „Buržoaski mamac", reče treći. Svirao se valcer, ruska pesma, polka... Kad je sa Rusima puklo, prešlo se na „evergrin" i narodni melos. ,,E, sviraću džez makar me poslali u Albaniju", zakleo se Adamič. U Albaniji je takođe pokušao da svira džez. Komesar Sovjetskog Saveza dozvolio mu je i rok-en-rol. „Davaj rok! Davaj rokenroler!", vikala je vaspitana ruska omladina. Bojan Adamič je toliko voleo taj džez, da je zbog njega otišao u partizane, a danas, kao pravi Slovenac pluralističkog duha, kaže: „Zašto bi svi pevači morali da imaju lep glas?" I ništa mu ne mogu… (P.S. Ovo je uvod iz knjige “Bolja prošlost” za priču o Bojanu Adamiču. Razgovor sa Adamičom autor je uradio 1989. godine; Bojan Adamič je umro 3. novembra 1995. godine)

Prva publika bili su partizani. Bojan Adamič „zarazio''je džezom prekaljeno ratno-političko rukovodstvo, svesno i ponosno da ima vrlo dobar vojni orkestar. Između dve ofanzive, srećnici su mogli da slušaju i džez. Posle rata, UDBA je hapsila džez-publiku. „Svinjska muzika", reče jedan. „Buržoaski mamac", reče treći. Svirao se valcer, ruska pesma, polka... Kad je sa Rusima puklo, prešlo se na „evergrin" i narodni melos. ,,E, sviraću džez makar me poslali u Albaniju", zakleo se Adamič. U Albaniji je takođe pokušao da svira džez. Komesar Sovjetskog Saveza dozvolio mu je i rok-en-rol. „Davaj rok! Davaj rokenroler!", vikala je vaspitana ruska omladina. Bojan Adamič je toliko voleo taj džez, da je zbog njega otišao u partizane, a danas, kao pravi Slovenac pluralističkog duha, kaže: „Zašto bi svi pevači morali da imaju lep glas?" I ništa mu ne mogu… (P.S. Ovo je uvod iz knjige “Bolja prošlost” za priču o Bojanu Adamiču. Razgovor sa Adamičom autor je uradio 1989. godine; Bojan Adamič je umro 3. novembra 1995. godine)

Prva publika bili su partizani. Bojan Adamič „zarazio''je džezom prekaljeno ratno-političko rukovodstvo, svesno i ponosno da ima vrlo dobar vojni orkestar. Između dve ofanzive, srećnici su mogli da slušaju i džez. Posle rata, UDBA je hapsila džez-publiku. „Svinjska muzika", reče jedan. „Buržoaski mamac", reče treći. Svirao se valcer, ruska pesma, polka... Kad je sa Rusima puklo, prešlo se na „evergrin" i narodni melos. ,,E, sviraću džez makar me poslali u Albaniju", zakleo se Adamič. U Albaniji je takođe pokušao da svira džez. Komesar Sovjetskog Saveza dozvolio mu je i rok-en-rol. „Davaj rok! Davaj rokenroler!", vikala je vaspitana ruska omladina. Bojan Adamič je toliko voleo taj džez, da je zbog njega otišao u partizane, a danas, kao pravi Slovenac pluralističkog duha, kaže: „Zašto bi svi pevači morali da imaju lep glas?" I ništa mu ne mogu… (P.S. Ovo je uvod iz knjige “Bolja prošlost” za priču o Bojanu Adamiču. Razgovor sa Adamičom autor je uradio 1989. godine; Bojan Adamič je umro 3. novembra 1995. godine)

Posleratni entuzijazam brisao je svaku vrstu lokaliteta: bilo je sasvim logično da Vojkan Đonović i Eduard Sađil budu gosti Bojana Adamiča i njegovog orkestra u Ljubljani. Priča Vojkan Đonović: „Ne samo da smo se kao muzičari poštovali, već smo se kao kolege družili, bih prijatelji. Veblea sam, recimo, znao još iz dana okupacije u Beogradu; bio sam drug sa Ati Sosom i Mojmirom Sepeom, jer su sve to ljudi pravljeni od istog materijala, zaljubljenici u muziku...”