Tekstovi sa tagom: Borislav Pekić

Ajjga 23 S

XXZ magazin preporučuje

Ljudi se boje da ostanu kod kuće

Suočen sa pošastima nepismenog, petparačkog, tabloidnog novinarstva i neretko iste takve stvarnosti, XXZ magazin beži u prošlost, onu bolju prošlost, neka lepša vremena i tekstove o događajima i ljudima koji nisu zaslužili da budu zaboravljeni. Međutim, valja se setiti toga da neprijatelj nikada ne spava, da teška vremena mogu postati još teža, te da u svakakvom vremenu i sredini postoje ljudi koji se trude, stvaraju i teže boljem. Zato smo odlučili da vam svake sedmice preporučimo dela savremenika iz sveta (pop) kulture koji su zaokupili našu i zavređuju vašu pažnju. Ovoga puta gotovo svaka preporuka tiče se na neki način (samo)izolacije i straha da se, dok ona traje, suočimo sami sa sobom
Dkis 01 S

Povodom sećanja na Danila Kiša

Život kao bol

Prvi put smo sami sedeli u jednoj od njegovih sobica, kroz koje se selio kao kaluđer-isposnik, iz ćelije u ćeliju, iz iskušenja u iskušenje, iz lične u opštu dramu, i govorili o mojoj prvoj knjizi. Knjizi jednog tridesetpetogodišnjaka. Nismo, u stvari, govorili. On je govorio. Toliko ponesen, s takvom strašću da sam na kraju, taštinom savladan, ali sumnjom u sebe obuzdan, pomislio: „Dobro bi bilo da sam tu i takvu knjigu uistini napisao“
Bukks 01 S

Reforma školske nastave

Škola, ogromna vežbaonica poslušnosti

Izašavši iz te dvadesetogodišnje španske čizme savremene kulture, jedan maturant jedva ako ume da izabere novu špansku čizmu – fakultet. Na njemu ostaje prosečno pet godina. U 26-toj on je jednako čovečanski nezreo, kao dečačić koji svoju igru piljaka pretpostavlja igranju klisa. Jedan grčki petnaestogodišnjak u vreme Sokrata bio je nesravnjeno više muškarac nego jedan tridesetogodišnjak našeg veka!
Bgdr 01 S

Kroz istoriju: Razmišljanja o Beogradu

Ljubav privrženog stranca

Ono što nepobitno legalizuje Beograd kao neotuđivi deo Evrope je činjenica da smo u glacijalnoj eri imali mamute koji ni u čemu nisu ustupali ni pariskim ni londonskim. Kasnije smo, sticajem okolnosti, o čijoj se prirodi još nismo dogovorili, nešto malo zaostali.
Hrns 01 S

Civilizacija Dvomisli

O smrtnoj kazni i logici

Ako je i tek odmazda, smrtna kazna je egzistencijalno protivrečna. Da bi odmazdu odmerili moramo znati prirodu kazne, a mi ne poznajemo prirodu smrti. Stotine miliona ljudi smrt očekuje kao oslobođenje, kao prag Novog života, nove Velike Mogućnosti. Smrt, u kojoj gledamo najvišu kaznu, ponekad može biti i — nagrada.
Acce 30 S

Pisanje ili nostalgija (2)

Duhovni savez

Borislav Pekić branio me s lakše pozicije, živio je u Londonu, nisu ga zanimale režimske strukture, nije ovisio o njihovu kruhu, ali njegova su stajališta uvijek bila moralno čvrsta, ma tko bio u pitanju. U tome činu da se „jedan autor goni” on je vidio „nepodnošljivu kulturnu sramotu”.
Aailusa 05 S

Pisanje ili nostalgija (1)

Prijateljsko dopisivanje

Čitajući danas ta naša pisma, doživio sam ih, uza svu njihovu vedrinu, uza sve one radosti prijateljevanja, ipak kao neko grebanje po ranama. I kad sam se slatko smijao, iz toga smijeha izbijala je sjeta, malne rekoh plač.
Dkis 02 S

Žrtva jedino zna pravu istinu

Sećanje na Danila

Bila je to konačna spoznaja vlastite sudbine. Svest o presudi koja još nije izvršena. I o krvniku koji na vratima njegovog života s nožem čeka. S ironijom znalca istine nazivao je krvnika bolešću, ali je znao da to nije njegova bolest, da je ta bolest naša od koje samo on umire.
Acbra 29 S

Jeretičke ideje

Duh literature je pesimistički

Prirodna, jer nema države koja će biti srećna ako joj saopštite da je devedeset devet odsto njenog zdravog, radnog, poštenog stanovništva nevredno opisivanja u bilo kakvoj književnoj formi, a da se preostali procenat koji to zaslužuje sastoji od tradicionalnih favorita dobre literature – njenih zločinaca, ludaka, duševno-moralnih pervertita i ostalih natprosečno snažnih ličnosti, dok slabići u obzir dolaze jedino ako im beznačajnost i neodređenost dostiže epske razmere.
Htlr 02 S

Pisma iz tuđine, Život na ledu

Samo da ne naljutimo gospodina Hitlera

Imajući u vidu da tekući, svakodnevni, mirnodopski građanski život, celom kožom izložen i vidljivom i ultravioletnom zračenju nacionalsocijalističke ideologije i praksisa, pruža, ako ne dublje, svakako šire, raznovrsnije, komotnije polje za literarnu nameru – ispitivanje rađanja i razvoja totalitarne svesti kroz intelektualni otpor njenim ispoljavanjima – nego što ga daje jedno izvanredno, kulminativno, u uslovima takozvane građanske civilizacije, ipak neprirodno stanje kao što je rat, pa sad u njemu još i tako specijalizovana struka kao što je policija, možda bi umesnije bilo da profesor Konrad Rutkowski bude istoričar, bude intelektualac, vaspitan na najboljim tradicijama evropske filosofije, bude sve što mislim da jeste, ali ne i policajac u nemačkom ratu, nego cenzor u nemačkom miru.
Jailla 03 S

Godine koje su pojeli skakavci

Nesreća je u zatvoru zajedničko dobro

I kad čovek čita zarobljeničke uspomene i prati ta silna ingeniozna uspela bekstva, pita se da li je ijedan saveznički vojnik kraj rata dočekao u žicama. Ili je jedan broj begunaca u propagandne svrhe u logore vraćen da ga regularnim putem i pred kamerama opet oslobode. Ruskim je zarobljenicima bilo još lakše. Oni su ionako mučnom zarobljeništvu mogli dodati po desetak godina sibirskog logora i tako proširiti prostor za dramu.
Gljiv 01 S

Neuznemiravana savest

Autocenzura je rak književnosti

I sve dok nam koristi – jer, štetu ili ne opažamo, ili joj ne pridajemo značaj – savest nas neće uznemiravati. Uvek ćemo, naime, imati čime da je potkupimo. A što nismo napisali ovaj put, napisaćemo neki drugi. Do Sabranih dela uvek ima vremena. (Bez obzira što to o čemu govorimo i nema naročitih izgleda da u ta Dela uđe.) U međuvremenu, javnost je sita, što je istina, a sve su naše književne koze na broju, što najčešće nije.
Stassa 01 S

Umetnici ništa ne shvataju osim samih sebe

Savršenost nije ništa drugo do potencijalnost krajnosti

Onda je ja neću više moći voleti, jer nikad neću moći da zaboravim ni da joj oprostim, da sam mogao da budem predmet jednog izbora, koji me vređa. Rekavši to Y. (umetnik) zaćuta i ne progovori do kraja više ni reči.
Faffa 03 S

Odlomci iz dnevnika: Umetnost i stvarnost

Da li je za veliku umetnost potreban veliki pritisak?

Dakle, umesto takvih nesrećnih okolnosti, mi imamo okolnost da imamo jednu partiju s kojom možemo računati, moramo računati, i s kojom možemo, pa poneki put i želimo da usaglasimo svoje poglede na stvarnost. Tu zablude ne može biti, a osim toga ta partija se svakako brine za vas, mnogo više nego što to čini ijedna partija na demokratskom Zapadu. Naročitu, vrlo često nepoželjnu brigu prema umetnosti pokazuju samo oni poreci, da ne kažemo režimi, koji ne upravljajući društvom da bi ono preživelo, nego da bi ga menjali, od te umetnosti očekuju da im koristi.
Borislav Pekić

Pola stoljeća od 1968. godine

Sedmica koja je pojela Borislava Pekića

Pekić se nakon šezdesetosmaških gibanja, odlučuje na povlačenje, let na Tibet, odlazak u London i prepuštanje literaturi, dižući ruke od konkretnog popravljanja svijeta. Neposredno prije odlaska naglasiće da pravi problem književnosti nikada nije o čemu i kako pisati, već za šta i kako živjeti