Tekstovi sa tagom: Džez

Mmar 01 S

Kako sam upoznao rumunskog predsednika

Čaušesku Jazz Fan

Rumunski organizator priređuje oproštajni doručak. Sekretar komiteta drži kratak govor u kome se zahvaljuje na odličnoj svirci. U ime benda zahvaljujem se na lepim rečima dodajući da mi je posebna čast što sam bio u prilici da upoznam njihovog predsednika. Gledaju me, očito ne shvatajući o čemu govorim, ni kakve su mi namere. Vadim fotografiju i pokazujem – Čaušesku i ja, zajedno. Za ono što je usledilo, nedostaju mi prave reči da bih to opisao. Tajac. Zbunjenost. Neverica. Fotografija sa strahopoštovanjem ide iz ruke u ruku. Primećujem da sekretaru, dok mi vraća sliku, podrhtavaju ruke
Teodor Adorno

Dolazak i ustoličenje nihilizma

Primjedba o Adornu i džezu

Na današnji dan pre tačno pola veka, 6. avgusta 1969. godine, preminuo je veliki nemački filozof Teodor Adorno. Tim povodom objavljujemo tekst francuskog filozofa Filipa Laku-Labarta o Adornu i džezu
Adamicc 01 S

Feljton: Knjiga “Bolja prošlost - Prizori iz muzičkog života Jugoslavije 1940-1989”  (10)

Bojan Adamič: I partizani su sanjali otvorenih očiju  

Prva publika bili su partizani. Bojan Adamič „zarazio''je džezom prekaljeno ratno-političko rukovodstvo, svesno i ponosno da ima vrlo dobar vojni orkestar. Između dve ofanzive, srećnici su mogli da slušaju i džez. Posle rata, UDBA je hapsila džez-publiku. „Svinjska muzika", reče jedan. „Buržoaski mamac", reče treći. Svirao se valcer, ruska pesma, polka... Kad je sa Rusima puklo, prešlo se na „evergrin" i narodni melos. ,,E, sviraću džez makar me poslali u Albaniju", zakleo se Adamič. U Albaniji je takođe pokušao da svira džez. Komesar Sovjetskog Saveza dozvolio mu je i rok-en-rol. „Davaj rok! Davaj rokenroler!", vikala je vaspitana ruska omladina. Bojan Adamič je toliko voleo taj džez, da je zbog njega otišao u partizane, a danas, kao pravi Slovenac pluralističkog duha, kaže: „Zašto bi svi pevači morali da imaju lep glas?" I ništa mu ne mogu… (P.S. Ovo je uvod iz knjige “Bolja prošlost” za priču o Bojanu Adamiču. Razgovor sa Adamičom autor je uradio 1989. godine; Bojan Adamič je umro 3. novembra 1995. godine)
Feljt 04 S

Feljton: Knjiga “Bolja prošlost - Prizori iz muzičkog života Jugoslavije 1940-1989”  (9)

Bojan Adamič: Tito ne voli divljački džez

Prva publika bili su partizani. Bojan Adamič „zarazio''je džezom prekaljeno ratno-političko rukovodstvo, svesno i ponosno da ima vrlo dobar vojni orkestar. Između dve ofanzive, srećnici su mogli da slušaju i džez. Posle rata, UDBA je hapsila džez-publiku. „Svinjska muzika", reče jedan. „Buržoaski mamac", reče treći. Svirao se valcer, ruska pesma, polka... Kad je sa Rusima puklo, prešlo se na „evergrin" i narodni melos. ,,E, sviraću džez makar me poslali u Albaniju", zakleo se Adamič. U Albaniji je takođe pokušao da svira džez. Komesar Sovjetskog Saveza dozvolio mu je i rok-en-rol. „Davaj rok! Davaj rokenroler!", vikala je vaspitana ruska omladina. Bojan Adamič je toliko voleo taj džez, da je zbog njega otišao u partizane, a danas, kao pravi Slovenac pluralističkog duha, kaže: „Zašto bi svi pevači morali da imaju lep glas?" I ništa mu ne mogu… (P.S. Ovo je uvod iz knjige “Bolja prošlost” za priču o Bojanu Adamiču. Razgovor sa Adamičom autor je uradio 1989. godine; Bojan Adamič je umro 3. novembra 1995. godine)
Aresda 01 S

Feljton: Knjiga “Bolja prošlost - Prizori iz muzičkog života Jugoslavije 1940-1989”  (8)

Bojan Adamič, buntovnik bez saksofona

Prva publika bili su partizani. Bojan Adamič „zarazio''je džezom prekaljeno ratno-političko rukovodstvo, svesno i ponosno da ima vrlo dobar vojni orkestar. Između dve ofanzive, srećnici su mogli da slušaju i džez. Posle rata, UDBA je hapsila džez-publiku. „Svinjska muzika", reče jedan. „Buržoaski mamac", reče treći. Svirao se valcer, ruska pesma, polka... Kad je sa Rusima puklo, prešlo se na „evergrin" i narodni melos. ,,E, sviraću džez makar me poslali u Albaniju", zakleo se Adamič. U Albaniji je takođe pokušao da svira džez. Komesar Sovjetskog Saveza dozvolio mu je i rok-en-rol. „Davaj rok! Davaj rokenroler!", vikala je vaspitana ruska omladina. Bojan Adamič je toliko voleo taj džez, da je zbog njega otišao u partizane, a danas, kao pravi Slovenac pluralističkog duha, kaže: „Zašto bi svi pevači morali da imaju lep glas?" I ništa mu ne mogu… (P.S. Ovo je uvod iz knjige “Bolja prošlost” za priču o Bojanu Adamiču. Razgovor sa Adamičom autor je uradio 1989. godine; Bojan Adamič je umro 3. novembra 1995. godine)
Aabo 03 S

Feljton: Knjiga “Bolja prošlost - Prizori iz muzičkog života Jugoslavije 1940-1989”  (7)

Opasna američka muzika: radile makaze, padali šamari

Tradicionalno sumnjičavo prema jazzu - koji je tretiran kao leglo zapadnjačke zavere u kojuje prste umešala CIA – socijalističko društvo je, teoretski i praktično, pokušavalo da drži uzde nad ovom vrstom muzike, služeći se stavovima i ideološkim platformama za čije su provođenje u život bili odgovorni napredni i poslušni omladinci. Često su ugledni muzičari iz Udruženja bili pozivani na sastanke raznih ideoloških komisija gde je sa njima raspravljano o uticaju džeza na mase i mogućnosti da se on uključi u nov socijalistički život: „Obično je to značilo da prihvatamo šablone koje su nam nudili. Predlagali su nam da pravimo šlagere sa soc-realističkim temama, o traktoru, radnicima u fabrici, zadrugama. Nudili su nam, recimo, Zogovićeve tekstove na koje bismo trebali da kalemimo popularne melodije. Apsurdno!”
Jazza 06 S

Na tragu Bolje prošlosti: Iz knjige “Sentimentalno putovanje” Vojislava Bubiše Simića

Kako su izgledali žurevi pre rata - i druge posleratne priče

Šesti nastavak feljtona “Bolja prošlost” u celosti je posvećen životu Vojislava Bubiše Simića. Budući da jednu tako bogatu karijeru nije mogućno sabiti na dvadesetak kucanih strana teksta, učinilo nam se prigodnim da iz Simićeve knjige “Sentimentalna prošlost” (izdavač: Clio) prenesemo deo koji direktno korespondira sa sadržajem iz feljtona…
Bbbp 07 S

Feljton: Knjiga “Bolja prošlost - Prizori iz muzičkog života Jugoslavije 1940-1989”  (6)

Dekadentne jazz fraze opasne za komunizam

Romantičnu jazz-idilu brzo je prekinula ideologija koja je u muzici počela da traži unutrašnje neprijatelje i prefinjene forme specijalnog rata protiv komunističke Jugoslavije. Iznenađenje zbog takvog odnosa prema džezu bilo je još veće kad su se muzičari setili da je još 21. oktobra 1944. u Beogradu počeo da se prikazuje film „Sun Valley Serenade", kao „dar" ruskih saveznika koji su kopiju vrteli u bioskopu „Avala". Vojislav Simić je nekoliko dana uzastopno - bez političkih problema - film gledao po tri puta, da bi kroz godinu-dve sve to bilo proglašeno „imperijalističkom ujudurmom" i „zaverom protiv socijalizma". U centru pažnje, sem muzike, bili su način oblačenja i vrsta plesa: „Na tapetu su bili ljudi koji su nosili uske pantalone. Ili, kravate, koje su, valjda, mirisale na buržoaziju, pa su svesni omladinci makazama sekli mašne i parali pantalone…”
Aaboo 01 S

Feljton: Knjiga “Bolja prošlost - Prizori iz muzičkog života Jugoslavije 1940-1989”  (5)

U ritmu veselih pedesetih

Ne propušta Milan Stojanović da pomene prve beogradske pevače: Voju Milanovića, Pavla Živojinovića, Olgu Jevtić (za koju je aranžmane specijalno pisao Bora Roković) i, naravno, Vojina Popovića: „Taj čovek je imao stila: i kao interpretator i kao ličnost. Laf. Lepo vaspitan... Pa, Lola Novaković! Znate li kako je ona pevala jazz? Fenomenalno! Dok smo s njom bili na turneji po Istočnoj Nemačkoj, Poljskoj i Mađarskoj, mi, muzičari, ustajali smo i pljeskali kad je pevala ‘Tenderly’. Lola je bila vrlo emocionalna, pravi drug... Tad je s nama na turneji bio i Ivo Robić. Veliki pevač i neverovatan profesionalac. Kad on stigne, sa sobom donese ispisane note crnim tušem na žutom papiru. Milina za sviranje, vidi se svaka nota!"
Iboo 02 S

Feljton: Knjiga “Bolja prošlost - Prizori iz muzičkog života Jugoslavije 1940-1989”  (4)

Zvuci ratnih i posleratnih godina

Posleratni entuzijazam brisao je svaku vrstu lokaliteta: bilo je sasvim logično da Vojkan Đonović i Eduard Sađil budu gosti Bojana Adamiča i njegovog orkestra u Ljubljani. Priča Vojkan Đonović: „Ne samo da smo se kao muzičari poštovali, već smo se kao kolege družili, bih prijatelji. Veblea sam, recimo, znao još iz dana okupacije u Beogradu; bio sam drug sa Ati Sosom i Mojmirom Sepeom, jer su sve to ljudi pravljeni od istog materijala, zaljubljenici u muziku...”
Bbolj 01 S

Feljton: Knjiga “Bolja prošlost - Prizori iz muzičkog života Jugoslavije 1940-1989”  (3)

Beogradske jazz noći: Kad drugarice biraju

Najpopularnije priredbe tog vremena bile su u Beogradu, na Kolarcu, pod nazivom „Metronom za vas", a u organizaciji Udruženja džez muzičara. Program u kojem je bilo i džeza, i zabavne muzike, i baletskih tačaka - oduševljavao je publiku, bombardovanu vizuelnim i zvučnim „šokovima". Posebna poslastica bio je Vidakov izum: tačka u tri dimenzije! U levom uglu pozornice, osvetljen reflektorom, nalazio se orkestar „Dinamo"; u desnom ćošku, takođe osvetljen „topom" bio je pevač Miodrag Luković - dok je u sredini ostavljen prostor za baletski duet koji je koreografijom pratio pesmu! Publika je bila ošamućena. Ovako nešto videlo se samo na američkim filmovima!
Bbbp 06 S

Feljton: Knjiga “Bolja prošlost - Prizori iz muzičkog života Jugoslavije 1940-1989”  (2)

Smrt fašizmu, sloboda džezu!

Raskid sa SSSR-om odrazio se i na muzičku politiku Radio-Beograda. Prigodne, idolpokloničke pesme o „mudrom" i „velikom" vođi Staljinu hitro su sklonjene iz etra; ruski vokal gotovo se više nije čuo. Mada je zapadnjačka muzika bila prisutnija nego obično, akcenat je stavljen na domaće pesme, domaće kompozitore i domaće pevače
Bbolja 04 S

Feljton: Knjiga “Bolja prošlost - Prizori iz muzičkog života Jugoslavije 1940-1989”  (1)

Dobro jutro, džezeri!

Još za vreme okupacije, u Beogradu, u kome se organizovao kakav-takav život i gde su, ipak, izlazile novine, postojao radio, radile kafane, pozorišta, organizovane priredbe, po nekim stanovima tajno se slušao - džez! Rade Milivojević, poznatiji pod nadimkom „Nafta", jedan od prvih džez bubnjara ove zemlje, priča da su se od 1941. do 1943. on i njegovi drugovi „okupljali po kućama i najudaljenijim sobama preslušavali džez ploče, sačuvane još od pre rata". Strah da ih ne čuju nemačke patrole ili da ih ne provale provokatori (,,i za manje stvari se gubila glava"), ipak je morao da ustupi mesto želji da se još jednom čuju Luj Armstrong ili „Mils Braders."