Tekstovi sa tagom: Filip David

Pobediti strah nije ni lako, ni jednostavno. To znači suprotstaviti se jačima i moćnijima od sebe, suprotstaviti se mnoštvu, možda ostati sasvim sam.

Radio drama je akustična dramatizacija nekog događaja, naravno bez vizuelne komponente. Tvorci se oslanjaju isključivo na dijalog, muziku i zvučne efekte kako bi dočarali slušaocu atmosferu, likove i priču

*Italijanski pisac Primo Levi zapisao je: „Uvijek će biti pokvarenih svinja. Čudovišta su oni koji stoje i gledaju“. *Jedan od osnovnih problema našega vremena u tome je što je bilo previše onih koji su „stajali i gledali“. Da li to znači da smo postali društvo čudovišta. Blizu je istine. U mračnim, izopačenim vremenima, izgubljenih kriterijuma ljudskosti, moralnog izobličenja, u vremenima destrukcije, haosa i vladavine loših momaka, preobražavanje uvaženog građanina, dobrog oca porodice i uglednog čoveka od karijere u čudovište odvija se brzo, lako i jednostavno: dovoljno je samo stajati, gledati i ništa ne činiti

Ima li u ovoj knjizi primitivaca koji su sada na vlasti u Srbiji? Naravno, samo bi u Davidov esej trebalo ubaciti imena i svakodnevne postupke vrha režima koji su bahata negacija zdravog razuma i civilizacijskih vrednosti. Ali i - neka svako odabere - pomirljivo ili nepomirljivo zaključiti da suština problema nije tek ohola, beskrupulozna i banditska vlast. Da će i svaka sledeća imati svoje bednike i primitivce, “zaštićene lopovskim kodeksom koji štiti vernike od zaraženih” (B. Štulić)

Nesumnjivo da je pesništvo Ibrahima Hadžića jedinstveno po posebnom senzibilitetu, po upečatljivim slikama iz prirode, ali i gorkoj ironiji i melanholiji, po stihovima koji izražavaju kontrast urbanog i rustikalnog, jedinstvo čoveka i prirode, često izrečenih sa gorčinom ali i samo njemu svojstvenim humorom

Čitajući danas ta naša pisma, doživio sam ih, uza svu njihovu vedrinu, uza sve one radosti prijateljevanja, ipak kao neko grebanje po ranama. I kad sam se slatko smijao, iz toga smijeha izbijala je sjeta, malne rekoh plač.

Sve ovo, priznajem, izgleda kao fantastika; niko me te 2000. nije tužio, Slobodan Milošević i njegovi sudovi nisu ni znali za mene (a danas, kad uđem u Viši sud, pozdravljaju me portiri i obezbeđenje usklikom „Opet vi, Lukoviću!“); Borka Pavićević, šefica CZKD, bila je jedna od mojih najboljih prijateljica, uostalom – bilo je to prvi i poslednji put da imam „Lukovićeve dane“ u nekoj kulturnoj instituciji, ne računajući decenijske „Sudske Lukovićeve dane koji se pretvaraju u godine“ sa šezdesetak tužbi od strane onih koji duševnu bol leče tužbama i zahtevom za upad na celokupnu imovinu