Tekstovi sa tagom: Franc Kafka

Često mi se čini da bi ova životinja želela mene da pripitomi, inače zašto bi mi izmicala rep upravo kad hoću da ga uhvatim, a potom mirno čekala da me ponovo privuče kako bi još jednom poskočila?

U skladu sa svojom prirodom, oni logoruju pod vedrim nebom, jer preziru zgrade za stanovanje. Bave se oštrenjem mačeva, šiljenjem strela, vežbanjem u jahanju. Od ovog mirnog trga, na kome je uvek krajnje brižljivo održavana čistoća, oni su napravili štalu.

Najranije iskustvo umjetnosti moralo je biti iskustvo da je umjetnost čarolija, magija; umjetnost je bila instrumentom rituala. Najranija je teorija umjetnosti, teorija grčkih filozofa, predlagala da je umjetnost mimesis, nasljedovanje realnosti.

„Ah, bože“, pomisli on, „što sam ja izabrao naporno zanimanje! Iz dana u dan na putu. Poslovna uzbuđenja su mnogo veća nego kad se radi u sedištu firme, a sem toga na vratu su mi nevolje s putovanjem, brige oko hvatanja vozova, neredovni, loši obedi, i neprestano druženje sa novim ljudima, koje nikad ne traje duže, nikad ne postaje srdačno. Đavo neka sve to nosi!“ Osetio je lak svrab na vrhu trbuha; polako se na leđima odgurao bliže naslonu postelje, da bi lakše mogao podići glavu; ugledao je mesto koje ga je svrbelo, osuto sve samim belim tačkicama, o kojima nije znao šta da misli; i hteo je da jednom nogom opipa to mesto, ali je odmah povuče, jer ga prilikom dodira prođoše žmarci.

Predstava o ubogom piscu, koji svoje dane provodi bez dinara, duboko je ukorenjena u kolektivnoj mašti, a uglavnom prikazuje onoga ili onu koji pišu do iznemoglosti, da bi se tek onda setili da u organizam unesu nešto hrane, ali tek nekoliko zalogaja, budući da im budžet ne dozvoljava više od toga.

Tramvaj se približava stanici, jedna devojka staje blizu vrata, spremna da siđe. Vidim je tako jasno kao da sam je opipao. Odevena je u crno, nabori suknje se gotovo ne pomeraju, bluza joj je pripijena uz telo i ima okovratnik, od bele guste čipke, otvorenom levom šakom se oslonila o zid, kišobran u njenoj desnoj ruci dotiče drugi stepenik odozgo.

Da barem u nacrtu postane sugrađanin takva svijeta, oslobođena svih krvavih sablasti i ubojitih čarolija — kako je to, primjerice, pokušao opisati u »Americi«, odnosno u sretnom završetku »Amerike« — on je nužno morao anticipirati uništenje postojećeg svijeta. Njegovi romani su takva anticipirana destrukcija kroz čije ruševine on pronosi uzvišenu sliku čovjeka kao modela dobre volje, koji uistinu može pomicati planine i izgrađivati svjetove, čovjeka koji može izdržati razaranje svih pogrešnih konstrukcija i ostatke svih ruševina, jer su mu bogovi, ako je samo bio dobre volje, podarili neuništivo srce.

Nijedna knjiga se nije pojavila u izlogu s prilepljenim obaveštenjem na koricama: ovo je trećerazredni roman, njemu je do Muzila i Prusta kao do lanjskog snega. Ipak je teško sve te optužbe za podvale upućivati isključivo tržištu, pošto u umetnosti ne stvara ponuda potražnju, već obrnuto. Glavni krivac je sam savremeni autor, onaj koji tako škraba svoj roman kao da nijedan od ove šestorice - a ja sam spomenuo samo šestoricu - nikada nije ni postojao, i kao da jedino on popunjava estetički vakuum. U izvesnom smislu on i piše u njemu i u krajnjoj liniji uveličava njegov obim. On - ne, oni - delaju na osnovu činjenica svog fizičkog prisustva, svoje očigledne nesumnjive fizičke stvarnosti, koja za njih znači mnogo više od svih književnih dostignuća u prošlosti i još nedavno - dok je Beket bio živ - i u sadašnjosti

Razmišljanje o odnosu drugih prema meni. Ma koliko ja možda bio sićušan, ovde nema nikog ko bi imao razumevanja za mene u celini. Imati nekog ko ima takvo razumevanje, recimo neku ženu, značilo bi imati oslonac sa svih strana, Boga. Otla razume ponešto, čak mnogo, Maks, Feliks ponešto, neki kao E. razumeju samo pojedine stvari, ali i njih sa gnusnim intezitetom, F. možda ne razume ništa, to u ovom slučaju, gde postoji neosporna unutarnja veza, predstavlja dabome nekakav umnogome poseban položaj.