Tekstovi sa tagom: Haustor

Kad se ogoli od bilo kakvog naknadnog mitologiziranja ili proročkog potencijala, radi se o izuzetno zanimljivom periodu nevjerojatne mladenačke kreativnosti koja uvijek može poslužiti kao nepresušan izvor inspiracije. S druge strane, ona postaje potpuno impotentna pa i kontraproduktivna kad ju se stavlja na nedodirljivi nostalgični pijedestal. Neprekidnim isticanjem neponovljivosti ovakvog plodnog razdoblja ne samo da se umanjuje šansa novim generacijama da stvore nešto autentično, već se i originalnim ostvarenjima oduzima šarm

Press objava Croatia Recordsa u povodu izdavanja četiri ključna albuma iz doba jugoslavenskog novog vala glasi: “Poslušajte remasterirane albume Šarla akrobate, Električnog orgazma i Haustora te Paket aranžman”. No zapravo su, po strategiji Malcolma McLarena i britanskih punkerskih “etiketa”, u najavu mogli staviti i atraktivnije pitanje: “Ima li ikoga tko još nije čuo ove albume?”

Bend se predstavlja singlom “Mene nisi nikad volila”, uz koji najavljuju i skorašnji izlazak albuma, intrigantnog naslova “Biser, ambra, jantar” na kojem će se naći 14 pjesama

Pročitao sam u „Večernjem listu“ najavu za Lapidarij. Kaže 'nastupa Šarlo akrobata i Električni orgazam, iz Beograda'. Kakvo ime za bend! To moramo ić vidit. Orgazam je završio u rusvaju, svi smo otkačili. Onda je došao Šarlo i svi smo zanijemili. Pa rekao mi je Koja o čemu se radi. Pa mu nisam vjerovao. To je bio jedinstveni trijumf, svi su pali na pod!

Haustor je svejugoslovenski i svesocijalistički kolektiv. Anarho zadruga u neprestanom nestajanju, potpuno svesna svog ishodišta i baš to je ono što im je podarilo vitalnost i aktuelnost koje decenijama ne blede. Naprotiv, dobijaju na snazi

Vremenom se menja i izgled zabava, više nije bitno dati samo gajbu, prostor, bitno je i imati neki program; mini koncert, svoj šou, performance nekog umetnika, napraviti happening, foto studio, polaroid akciju, izbor najgirl sa šouom, snimanje i gledanje videotejpa, piće, koktele - ne pije se više pivo već frappe, fuzzes, martini. Mašine se gase, čuje se mjuz, ceo kvart je živnuo. Lepe devojke se slikaju na autima, blicevi i noge sevaju. Domaćin, novosvesni, se izdvaja, niko ga ne poznaje, svi idu za njim, prvi, drugi, treći sprat i - vrata raja. Sto ljudi, osmesi na licu, muzičke mašine se pale, zidovi se tresu, vreme staje. Beograd by night. Body art žur sa dobrim mjuzom: FILM, FILIM, FILM!!! Mi smo uvek zajedno - naše devojke su najlepše u gradu!

Zanimljivo je da je tada spika bila užasno apolitična. Tko se bavio politikom, bio je kreten... Rijetko tko je bio u Partiji, a o onome tko je bio – mislilo se da ima neke podle namjere. Tad smo se puno više miksali i bilo je glupo pitati odakle si. Nacija nije ništa predstavljala. Bilo je to malo gušeno, ali nama je nacionalizam bio, u stvari, kretenska spika s obzirom na jaku relaciju Zagreb-Beograd i putovanja po cijeloj Jugi... Sve se miksalo. Nitko tada nije imao pojma da će sve otići u kurac - sjeća se Zoran Pezo koji je osamdesetih giodina započeo projekat Vesele televizije

Možda je najznačajniji utisak bio taj da smo deo sveta. Ne na onaj način na koji se to danas podrazumeva, jer je globalizacija izmenila značenje ovog pojma, već na sledeći: svet ima dobre filmove, imamo ih i mi. Svet ima dobru muziku, imamo je i mi. Nisu nas zanimale fudbalske lige u Engleskoj, nego naša (a kada je sve već otišlo dođavola - srce da ti se cepa, dobili smo i fudbalsku reprezentaciju). Cinik bi primetio da se od toga ne živi, no upravo se od toga jeste živelo. I pomalo od MMF-a

Religiozna igra zvana: par-nepar, budila je u nama hazarderski duh i učvršćivala je naše međusobne odnose. I sada pamtim zadovoljstvo zbog dobitka kada sam opelješio jednog novajliju, uz pomoć sreće i malo varanja. I to je jedini put kada sam se trijumfalno vratio kući, ushićen i treperav. To se pamti

Da se u Niš počnu doseljavati, recimo, neki Belgijanci, zamisli neki par Belgijanaca, neki Grk... znaš neki odlaze neki dolaze, odlaze − da se to miješa. Znaš da nije ni meni, kao ni tebi, interesantnije da tu siđe neki iz kakvog obližnjeg sela nego da nam bane neki Indijac, recimo. Prići ćeš mu sa mnogo više interesa i tu će se neka potpuno življa razmena dogoditi…

Zašto je punk bio jak u Rijeci, a nije u Splitu? Autor teksta skreće pažnju na neke knjige koje pružaju ponešto odgovora... 

Smeštena u samom centru Beograda, Muzička kuća Metropolis je mini kulturni centar, koji predstavlja mikrokosmos pozitivnih vibracija; sastoji se iz dva aktivna dela: unutrašnji, koji je istovremeno prodavnica ploča i diskova, kafe i koncertni prostor, i spoljašnji s prostranom baštom koja je deo kafea i improvizovanog DJ pulta za puštanje muzike u letnjem periodu...

Ove sam 1994. godine tri puta u Parizu video Darka Rundeka; dva puta smo se dogovorali za intervju, jednom ga umalo nismo uradili (falio nam je kasetofon), par puta smo bazgali po lokalima i sedeli po ćumezima oko Gare de Lyon; slučajnost je htela da budemo u istoj ulici Rue de Charenton, koju ću uvek pamtiti po pijaci i onim blesavim i bizarnim malim radnjama oko kojih su nakićeni bistroi i ostali mamci za potencijalne alkoholičare. Ovog puta, novembra 1994, imao sam – konačno – pravi povod da sretnem Darka Rundeka; u Srbiji su se pojavila dva kompakt-diska na kojima je celokupno stvaralaštvo grupe Haustor. Izvesni Šumi, diler ovog piratskog materijala, poslao mi je pismo i diskove za Rundeka. Ukratko, savršen scenario za lice s naše naslovne strane.