Tekstovi sa tagom: Ivan Cankar

Done2

Kad sam primio pismo

Ivan Cankar: Desetica

Ponekad mračno i teško padne čoveku na dušu tihi nejasni strah, koji mu oduzme svu snagu, svu radost, sve pouzdanje. Gorčine svakodnevnog života odjednom postanu silne, nesnosne; javi se savest, udari po srcu kao čekićem i svi gresi, i oni najmanji, već zaboravljeni, iziđu pred oči. Zašto živeti dalje? Pa sve je, sve, sve je izgubljeno... I bojažljiva ruka dršćući se pruža za rukom posestrimom, plašljivo oko se obazire i traži prijateljski pozdrav.
Kafa 01 S

Zaboljelo me u srcu tako silno

Ivan Cankar: Šoljica kafe

Kroz vrata je koso sjao zrak podnevnog sunca, pravo majci u oči; bile su krupnije i bistrije, sva nebeska svjetlost sjala je iz njih, sva nebeska blagost i ljubav. Usne su se osmjehivale kao u djeteta koje donosi radostan dar
Dr. Death S

XXZ magazin preporučuje

Zlo u operacionoj sali

Suočen sa pošastima nepismenog, petparačkog, tabloidnog novinarstva i neretko iste takve stvarnosti, XXZ magazin beži u prošlost, onu bolju prošlost, neka lepša vremena i tekstove o događajima i ljudima koji nisu zaslužili da budu zaboravljeni. Međutim, valja se setiti toga da neprijatelj nikada ne spava, da teška vremena mogu postati još teža, te da u svakakvom vremenu i sredini postoje ljudi koji se trude, stvaraju i teže boljem. Zato smo odlučili da vam svake sedmice preporučimo dela savremenika iz sveta (pop) kulture koji su zaokupili našu i zavređuju vašu pažnju. Uz pokoje nedelo, odnosno *kontrapreporuke, razume se
Private2

Kako se zoveš?

Ivan Cankar: Gospodin kapetan

Prošlo je dosta vremena otkako su moji snovi pa i snovi svakoga među nama, dobili sasvim novi, naročiti izgled. Nisu više pusta lutanja, magle što beže, što se bez smisla i razloga prelivaju jedna u drugu, da na kraju izvetre u ništavilo. Nisu više snovi koje čovek sa čuđenjem ujutru razabira, pospanih očiju, i upola smešeći se, upola ljutit mahne rukom: „Đavo vas nosi, odakle vas i uzeo!“ i koji se posle u smešnoj grozi odvuku u bezdan kao što se đavolani u cik zore sakriju u šumu. Snovi koje snivam sada ja, i koje snivaš ti, senka su stvarne istine; oblici užasno uveličani, vrlo čudno izlomljeni i iskrivljeni, ali istina ipak ostaje, odmah je poznaš i srce ti je žalosno.
Parta 03 S

Reportaža: U partizanskom logoru

Hoćeš da živiš? Preziri smrt!

Prva reportaža iz partizanskog života (Matej Bor je u decembru 1941. posetio Grosupeljsku četu, kojom je rukovodio njegov prijatelj Dolf Jakel) ukazuje na posebnu ulogu koju je umetnost imala u formiranju nove revolucionarne subjektivnosti, još u početnom periodu partizanstva. Susret koji Bor opisuje u reportaži, ostavio je duboki trag i u njegovoj tadašnjoj poeziji. Reportaža je po prvi put objavljena, bez potpisa, kao zaključni tekst, u ciklostiranom Slovenačkom zborniku 1942. godine
Jaha 02 S

U boj, u boj, za profit moj

Požuri, umri za našu domovinu

Nemačka zemlja pila je lani moju krv, uterivala moj porez; letos mi krv pije i poreze uteruje austrijska zemlja; iduće godine služiću, možda, Americi. Moj put vodi onamo kuda ga upravljaju oni koji imaju domovinu i vlast. Od fabrike do fabrike, iz rudnika u rudnik, s polja u grad, od pokrajine do pokrajine. Nikada oni ne pitaju: “Gde je tvoja domovina?” Pitaju samo: “Koliko još vredi tvoj rad? Koliko još ima krvi u tvojim žilama?” A kad nema više krvi, kažu: “Idi! Idi i traži sebi domovinu, potraži je kraj druma, u jarku!” A kad im se prohte, oni mi natovare ranac na leđa i zapovede: “Požuri, umri za našu domovinu!” Jer njihova je domovina i njihova vlast.