Tekstovi sa tagom: Ivica Šerfezi

Na zvuk njegovog glasa zasjali bi palaci i svaka noć postala bi bokeljska, čak i srpska noć. Trebalo je da bude Radames, Nabuko ili Rigoleto... možda bi pevao i sa Marijom Kalas. Umesto toga, Vice Vukov pevao je na našim socijalističkim festivalima zabavne muzike, pobeđivao i bio najbolji sve do „Pesme leta" 1968. Slom Crvenog univerziteta bio je i slom Vice Vukova. Sa istorijskom distancom može se reći da nije bio podoban. Voleo je Hrvatsku. Nije bilo dozvoljeno. Takvo je bilo vreme. Sada je sve drugačije, ali glas koji je palio svetla davno je ugasio sveću. Postoji samo jedna osobina koju bogovi ne dozvoljavaju smrtnicima: oholost. Oholi Vice Vukov prekasno je shvatio da trke ne dobijaju najbrži i da je ljubav kobna - pa bila to i ljubav prema sopstvenoj državnosti

Bacio je sako u publiku… Onda se dogodilo. Žilber Beko bio je poražen. Rođen je King. Veliki Đoka za male Jugoslovene i radoznale Jugoslovenke. Kritičari su govorili da nema glas, obožavatelji da nema konkurenciju. Ali, šta je mogla kritika čoveku koji je pevao: „...Karenjine smeh, njene cigarete dim... ?" Mogli su samo da pljunu pod prozor nekog moskovskog hotela oživelog kroz jugoslovenskog Vodiča u veliki, nepoznati svet. Zaboravili su Rusi na Raskoljnikova, Miškina, Bolkonskog, Živaga... Mnogo godina pre Gorbačova uneo je Đorđe Marjanović muzičku „perestrojku" u Sovjetski Savez. Crveni trg bio je širok. Ispred Rusa koračao je Đorđe. Kod nas je bilo isto kao u Sovjetskom Savezu. Zaboravljali smo na plenume i kongrese, liberale i levičare, revizioniste i anarhiste. Trg Republike, bio je širok, ali nedovoljno širok za sve koji su obožavali Đorđa. Pevao je, a mi smo ga voleli. Voleli smo sve koji pevaju. Mnogo godina kasnije, Madona je u publiku bacila donji veš. Bilo je kasno. Đorđe Marjanović je mnogima bio prvi (P.S. Ovo je uvod iz knjige “Bolja prošlost” za priču o Đorđu Marjanoviću; razgovor sa Marjanovićem autor je uradio 1988. godine)