Tekstovi sa tagom: Ivo Robić

Doktor Gevara postao je gerilac, doktor Aljende državnik nekad socijalističkog Čilea, a doktor Kalogjera posvetio se muzici. Legenda o prvoj dvojici tvrdi da nije došlo do pokajanja što su bele mantile zamenili vojničkim uniformama. Postali su besmrtni, uprkos medicinskim demantima. Legenda o doktoru Kalogjeri tek treba da utvrdi šta je za domaću zabavnu muzi­ku značio njegov impresivni kompozitorski i aranžerski opus. Činjenice kojima raspolažemo govore da je reč o vrhunski obrazovanom i vrhunski vrednom čoveku. Nekoliko njegovih pesama („Nono", „Ćibu ćiba") postale su interkontinen­talni hitovi. U haos radio-produkcije pedesetih godina uveo je profesionalizam. Otkrio je nekoliko vrhunskih pevača. Između ovih činjenica nalaze se sećanja doktora Kalogjere. Beležimo poznan­stvo sa Titom, vožnju sa Đilasom, uspomene na divna, stara vremena kad smo bi­li korak pred komunizmom. Sad smo u znaku Raka (P.S. Ovo je uvod iz knjige “Bolja prošlost”, objavljene 1989, za priču o Nikici Kalogjeri.  Intervju sa Nikicom Kalogjerom za knjigu „Bolja prošlost“ urađen je 1986. godine. Nikica Kalogjera umro je u Zagrebu 27. siječnja/januara 2006. godine)

Bacio je sako u publiku... Onda se dogodilo. Žilber Beko bio je poražen. Rođen je King. Veliki Đoka za male Jugoslovene i radoznale Jugoslovenke. Kritičari su govorili da nema glas, obožavatelji da nema konkurenciju. Ali, šta je mogla kritika čoveku koji je pevao: „...Karenjine smeh, njene cigarete dim... ?" Mogli su samo da pljunu pod prozor nekog moskovskog hotela oživelog kroz jugoslovenskog Vodiča u veliki, nepoznati svet. Zaboravili su Rusi na Raskoljnikova, Miškina, Bolkonskog, Živaga... Mnogo godina pre Gorbačova uneo je Đorđe Marjanović muzičku „perestrojku" u Sovjetski Savez. Crveni trg bio je širok. Ispred Rusa koračao je Đorđe. Kod nas je bilo isto kao u Sovjetskom Savezu. Zaboravljali smo na plenume i kongrese, liberale i levičare, revizioniste i anarhiste. Trg Republike, bio je širok, ali nedovoljno širok za sve koji su obožavali Đorđa. Pevao je, a mi smo ga voleli. Voleli smo sve koji pevaju. Mnogo godina kasnije, Madona je u publiku bacila donji veš. Bilo je kasno. Đorđe Marjanović je mnogima bio prvi (P.S. Ovo je uvod iz knjige “Bolja prošlost” za priču o Đorđu Marjanoviću; razgovor sa Marjanovićem autor je uradio 1988. godine)

Bacio je sako u publiku… Onda se dogodilo. Žilber Beko bio je poražen. Rođen je King. Veliki Đoka za male Jugoslovene i radoznale Jugoslovenke. Kritičari su govorili da nema glas, obožavatelji da nema konkurenciju. Ali, šta je mogla kritika čoveku koji je pevao: „...Karenjine smeh, njene cigarete dim... ?" Mogli su samo da pljunu pod prozor nekog moskovskog hotela oživelog kroz jugoslovenskog Vodiča u veliki, nepoznati svet. Zaboravili su Rusi na Raskoljnikova, Miškina, Bolkonskog, Živaga... Mnogo godina pre Gorbačova uneo je Đorđe Marjanović muzičku „perestrojku" u Sovjetski Savez. Crveni trg bio je širok. Ispred Rusa koračao je Đorđe. Kod nas je bilo isto kao u Sovjetskom Savezu. Zaboravljali smo na plenume i kongrese, liberale i levičare, revizioniste i anarhiste. Trg Republike, bio je širok, ali nedovoljno širok za sve koji su obožavali Đorđa. Pevao je, a mi smo ga voleli. Voleli smo sve koji pevaju. Mnogo godina kasnije, Madona je u publiku bacila donji veš. Bilo je kasno. Đorđe Marjanović je mnogima bio prvi (P.S. Ovo je uvod iz knjige “Bolja prošlost” za priču o Đorđu Marjanoviću; razgovor sa Marjanovićem autor je uradio 1988. godine)

Opatijski je festival osnovan 1958., gotovo čitavo desetljeće nakon što su laki i zabavni kulturni žanrovi otvoreno društveno i ideološki prihvaćeni. Analiza kulturno-teorijskih postavki i preokupacija te odnosa prema službenoj kulturnoj politici ključna je za razumijevanje popularnosti zabavne glazbe u jugoslavenskom socijalističkom društvu. Počevši od redovitoga emitiranja na radijskim stanicama, osnivanjem mnogobrojnih festivala zabavne glazbe, žanr doživljava svoj vrhunac. Pritom Opatijski festival funkcionira kao svejugoslavenski i nadnacionalni, pa samim time i dobiva najviše pozornosti, pogotovo jer s vremenom zabavna glazba dobiva i na međunarodnom značenju, barem kao prikladni predstavnik jugoslavenskoga društva u inozemstvu

Opatijski je festival osnovan 1958., gotovo čitavo desetljeće nakon što su laki i zabavni kulturni žanrovi otvoreno društveno i ideološki prihvaćeni. Analiza kulturno-teorijskih postavki i preokupacija te odnosa prema službenoj kulturnoj politici ključna je za razumijevanje popularnosti zabavne glazbe u jugoslavenskom socijalističkom društvu. Počevši od redovitoga emitiranja na radijskim stanicama, osnivanjem mnogobrojnih festivala zabavne glazbe, žanr doživljava svoj vrhunac. Pritom Opatijski festival funkcionira kao svejugoslavenski i nadnacionalni, pa samim time i dobiva najviše pozornosti, pogotovo jer s vremenom zabavna glazba dobiva i na međunarodnom značenju, barem kao prikladni predstavnik jugoslavenskoga društva u inozemstvu

Pre nego što je pala šestoaprilska bomba, otac je otrčao po tepsiju bureka. „Biću pilot", pomislio je Predrag kad mu je šrapnel skinuo pramen kose. Majka nije dala. Htela je da joj sin bude pop. Deca komunizma su se smejala, a očevi komunizma bojili fudbalske lopte u crveno. Bog je bio zabranjen, dok jednog trenutka Josip Broz nije izustio „...bože moj...". Cune je već bio div. Glas kome je bog podario nekoliko oktava, obuhvatao je Meksiko, Španiju, užu i širu Srbiju, Izrael, Arabiju, staru i malu gradsku, narodnu i zabavnu, zagorsku i rusku. Sibirski sneg nije zavejao čoveka koga su optužili da je pevao četnicima. Najzad, pesmu „Što se bore misli moje" imao je prava da napiše i jedan knez, makar i srpski (P.S. Ovo je uvod iz knjige “Bolja prošlost” za priču o Predragu Cunetu Gojkoviću. Razgovor sa Gojkovićem autor je uradio 1988. godine; Predrag Gojković preminuo je u Beogradu 21. jula 2017)

Opatijski je festival osnovan 1958., gotovo čitavo desetljeće nakon što su laki i zabavni kulturni žanrovi otvoreno društveno i ideološki prihvaćeni. Analiza kulturno-teorijskih postavki i preokupacija te odnosa prema službenoj kulturnoj politici ključna je za razumijevanje popularnosti zabavne glazbe u jugoslavenskom socijalističkom društvu. Počevši od redovitoga emitiranja na radijskim stanicama, osnivanjem mnogobrojnih festivala zabavne glazbe, žanr doživljava svoj vrhunac. Pritom Opatijski festival funkcionira kao svejugoslavenski i nadnacionalni, pa samim time i dobiva najviše pozornosti, pogotovo jer s vremenom zabavna glazba dobiva i na međunarodnom značenju, barem kao prikladni predstavnik jugoslavenskoga društva u inozemstvu. Mini jubilej, tj. obilježavanje pete obljetnice festivala 1962., služio je zbog toga i za analizu onoga što se na zabavno-glazbenom planu uspjelo ostvariti, ali se naziru i problemi koji se ostavljaju u naslijeđe festivalima koji slijede (1)

Nakon neprospavane noći, pune pesme i pića, otišli su u studio i snimili ploču. Danas se to zove romantika. Dušan Jakšić pevao je romanse i glumio Don Kihota, viteza od La Manče. Žene su upravo tako zamišljale idealnog muškarca: visok, crn, dubokog glasa, sa buketom cveća u kome se krila prigušena strast i sklonost da se ljubavni jad drži u tajnosti. Jakšić je bio oličenje tog sna. Šarm je bio nedodirljiv, bez skandala. Stvarnost je bila slična. Skandali su se dešavali u pozorištu, kroz likove. Dušan Jakšić imao je legalno pravo da bude neko drugi. Ipak, proslavila ga je muzika, taj mirisni cvetak. Stvarnost nije dozvoljavala ovom čoveku da žrtvuje nijednu ljubav: ni muziku, ni pozorište. Voleli su ga Tito i ostala politička garnitura tog vremena. Ruku na srce, voleli su ga i svi oni koje je prevarila neka Sonja (P.S. Ovo je uvod iz knjige “Bolja prošlost” za priču o Dušanu Jakšiću. Razgovor sa Jakšićem autor je uradio 1988. godine; Dušan Jakšić preminuo je u Beogradu 17. decembra 2009. godine)

Nekoć је Robić bio naš prst u moru zabavne glazbe. Povezivao nas je sa svijetom. Bio је i nas „čovjek — jukebox": što zaželiš, on otpjeva! Tih godina, njegove ploče su vam mogle biti cijela diskoteka. Snimio je 62 velika singla (na 78 okretaja!) i tri LP ploče, što је — za ionako rijetke vlasnike gramofona — bila kolekcija vrijedna poštovanja. Bio је i јаčа polovica premijernog domaćeg festivala zabavne glazbe — Zagrebačkog, 1953. (Druga, nježnija, bila је Rajka Vali.) Napokon, bio je naš prvi gastarbajter, ujedno i prvi pop pjevač, do dan-danas nažalost i jedini (!) koji je popločao svoj put u veliki svijet showbusinessa zlatom milijunskog „Morgena“. Bez dvojbe, Ivo Robić је već tada ušao u panteon popa da bi ubrzo postao mitski lik hrvatske popularne glazbe

Te noći, u Hamburgu, čuo je prvi put „Bitlse". Već je bio poznat. Družio se sa Sinatrom i Net King Kolom. Rekao je Bertu, svom producentu: „Vredi ih snimiti, Bert". Posle su se i „Bitlsi" pročuli. No, Ivo Robić nikada ih nije stvarno zavoleo. Voleo je slatke pedesete, kada je postao „mister Morgen" i kada su devojke bile presrećne što im je „sedamnaest godina tek". Voleo je festivale i ekskluzivno pevanje. Voleo je građanski red i muzički bon-ton. Na kraju krajeva, vaspitavan je da samo jednom ljubi. Ipak, nije mu se svideo Grlićev film. Kaže da je bio grub. Dok je Tomislav jednim pucnjem uništio polet svoje mladosti, Ivo Robić istim pucnjem i dalje vodi uspešnu bitku sa rokenrolom. On nije pevao svoj život. Život je pevao njega. (P.S. Ovo je uvod iz knjige “Bolja prošlost” za priču o Ivi Robiću. Razgovor sa Robićem autor je uradio 1986. godine u Opatiji; Ivo Robić preminuo je u Rijeci 9. ožujka 2000. godine)

Te noći, u Hamburgu, čuo je prvi put „Bitlse". Već je bio poznat. Družio se sa Sinatrom i Net King Kolom. Rekao je Bertu, svom producentu: „Vredi ih snimiti, Bert". Posle su se i „Bitlsi" pročuli. No, Ivo Robić nikada ih nije stvarno zavoleo. Voleo je slatke pedesete, kada je postao „mister Morgen" i kada su devojke bile presrećne što im je „sedamnaest godina tek". Voleo je festivale i ekskluzivno pevanje. Voleo je građanski red i muzički bon-ton. Na kraju krajeva, vaspitavan je da samo jednom ljubi. Ipak, nije mu se svideo Grlićev film. Kaže da je bio grub. Dok je Tomislav jednim pucnjem uništio polet svoje mladosti, Ivo Robić istim pucnjem i dalje vodi uspešnu bitku sa rokenrolom. On nije pevao svoj život. Život je pevao njega. (P.S. Ovo je uvod iz knjige “Bolja prošlost” za priču o Ivi Robiću. Razgovor sa Robićem autor je uradio 1986. godine u Opatiji; Ivo Robić preminuo je u Rijeci 9. ožujka 2000. godine)

Te noći, u Hamburgu, čuo je prvi put „Bitlse". Već je bio poznat. Družio se sa Sinatrom i Net King Kolom. Rekao je Bertu, svom producentu: „Vredi ih snimiti, Bert". Posle su se i „Bitlsi" pročuli. No, Ivo Robić nikada ih nije stvarno zavoleo. Voleo je slatke pedesete, kada je postao „mister Morgen" i kada su devojke bile presrećne što im je „sedamnaest godina tek". Voleo je festivale i ekskluzivno pevanje. Voleo je građanski red i muzički bon-ton. Na kraju krajeva, vaspitavan je da samo jednom ljubi. Ipak, nije mu se svideo Grlićev film. Kaže da je bio grub. Dok je Tomislav jednim pucnjem uništio polet svoje mladosti, Ivo Robić istim pucnjem i dalje vodi uspešnu bitku sa rokenrolom. On nije pevao svoj život. Život je pevao njega. (P.S. Ovo je uvod iz knjige “Bolja prošlost” za priču o Ivi Robiću. Razgovor sa Robićem autor je uradio 1986. godine u Opatiji; Ivo Robić preminuo je u Rijeci 9. ožujka 2000. godine)

Šta bi se dogodilo da nije napisao „Samo jednom se ljubi"? Da nije bio čovek sa najčudnijom prošlošću, čovek iz filma? Zbog maraskina izbačen iz škole. Zbog Jevrejke napisao prvi tango „Nikad". Pevao popovima i komunistima. Ratne dane proveo u Milanu. Dok su se Duče i Klara njihali na povetarcu, Mario Kinel dobijao je u partizanskoj kuhinji duplu porciju. Imao je 24 godine, bio je gladan, novinar, prevodilac, tekstopisac i kompozitor. Danas se nalazi u petnaestak svetskih leksikona. Zaboravio je sve posleratne neprijatnosti. Jer, ova zemlja je osetljiva na genijalce. Svež kao tratinčica, o sebi govori sa lakoćom. To je lakoća svega doživljenog. Ave Mario! P.S. Ovo je uvod iz knjige “Bolja prošlost” za priču o Mariju Kinelu. Razgovor sa Kinelom autor je uradio 1988. godine; Mario Kinel preminuo je u Zagrebu 1995. godine

Šta bi se dogodilo da nije napisao „Samo jednom se ljubi"? Da nije bio čovek sa najčudnijom prošlošću, čovek iz filma? Zbog maraskina izbačen iz škole. Zbog Jevrejke napisao prvi tango „Nikad". Pevao popovima i komunistima. Ratne dane proveo u Milanu. Dok su se Duče i Klara njihali na povetarcu, Mario Kinel dobijao je u partizanskoj kuhinji duplu porciju. Imao je 24 godine, bio je gladan, novinar, prevodilac, tekstopisac i kompozitor. Danas se nalazi u petnaestak svetskih leksikona. Zaboravio je sve posleratne neprijatnosti. Jer, ova zemlja je osetljiva na genijalce. Svež kao tratinčica, o sebi govori sa lakoćom. To je lakoća svega doživljenog. Ave Mario! P.S. Ovo je uvod iz knjige “Bolja prošlost” za priču o Mariju Kinelu. Razgovor sa Kinelom autor je uradio 1988. godine; Mario Kinel preminuo je u Zagrebu 1995. godine

Najpopularnije priredbe tog vremena bile su u Beogradu, na Kolarcu, pod nazivom „Metronom za vas", a u organizaciji Udruženja džez muzičara. Program u kojem je bilo i džeza, i zabavne muzike, i baletskih tačaka - oduševljavao je publiku, bombardovanu vizuelnim i zvučnim „šokovima". Posebna poslastica bio je Vidakov izum: tačka u tri dimenzije! U levom uglu pozornice, osvetljen reflektorom, nalazio se orkestar „Dinamo"; u desnom ćošku, takođe osvetljen „topom" bio je pevač Miodrag Luković - dok je u sredini ostavljen prostor za baletski duet koji je koreografijom pratio pesmu! Publika je bila ošamućena. Ovako nešto videlo se samo na američkim filmovima!