Tekstovi sa tagom: Jorge Luis Borges

Pod tutnjavom gornjih dubina, duboko, duboko u ponornom moru, kraken sniva svoj drevni i nenastanjeni san bez snova. Bledi odsjaji se uzburkuju oko njegove mrke prilike; golemi sunđeri hiljadugodišnjeg rasta i visine nadimaju se na njemu, a u dubini čkiljavog svetla, bezbrojne i ogromne hobotnice mlate džinovskim pipcima zelenkastu ukočenost iz tajnih ćelija i čudesnih špilja

Obožavanje bika i dvosekle sekire (koja se zvala labrys i možda je korijen riječi labirint) bilo je tipično za prehelenske religije, koje su održavale svete borbe sa bikovima

Najpoznatija je priča o kentaurima ona koja opisuje njihov boj sa Lapitima nakon svađe na svadbenom piru. Za kentaure je vino predstavljalo nešto novo; usred gozbe jedan je pijani kentaur uvrijedio nevjestu i prevrnuo stolove, pa je tako došlo do poznate kentauromahije, koju će Fidija, ili neki njegov učenik, ovjekovječiti na Partenonu, Ovidije opisati u XII knjizi Metamorfoza, i koja će inspirisati Rubensa. Pošto su ih Lapiti pobijedili, kentauri su morali napustiti Tesaliju. U drugom sukobu s njima, Herkules je pogubio gotovo čitavo pleme kentaura svojim strijelama

Dovoljno joj je da repom mlati po zemlji da bi izazvala požare; može da predskaže budućnost i da preuzme razne oblike, po mogućstvu staraca, mladih devojaka i učenjaka

Nije poznat njihov tačan broj; Hesiod natuknu brojku od tri hiljade. Bile su zamišljene i prelepe; pogled na njih mogao je da izazove ludilo, a ukoliko bi bile nage, čak i smrt

Pitagora je nazva antropomorfnom; rimski botaničar Lucije Kolumela polučovekom, a Albert Veliki napisa da mandragore predstavljaju čovečanstvo, čak i po tome što se razlikuju u polovima

Bila je previše raznorodna; lav, koza i zmija (u nekim spisima aždaja) opirali su se stvaranju jedne jedinstvene životinje. S vremenom, Himera postaje sve što je „himerično”

Često mi se čini da bi ova životinja želela mene da pripitomi, inače zašto bi mi izmicala rep upravo kad hoću da ga uhvatim, a potom mirno čekala da me ponovo privuče kako bi još jednom poskočila?

Pošli smo do ograde pritisnuti mrakom što ga već Danica blaži/ Kao što se čovek vraća iz zemlje mačeva, ja se vratih iz tvojih suza./ Dan koji je živo urezan, kao san, među drugim danima./ Tek kasnije sam dohvatio i nadmašio noći i plovidbe

Bazilisk živi u pustinji; bolje reći, on je pustinju i stvorio. Pred njegove noge padaju mrtve ptice a plodovi trunu; rečna voda kojom se poji ostaje vekovima zatrovana. Plinije potvrđuje da njegov pogled drobi kamenje i spaljuje rastinje. Ubija ga miris lasice, a u srednjem veku se govorilo da ga i petlovo kukurikanje ubija.

U sumnjivoj zori/ otac moga oca spase knjige./ Evo ih u kuli u kojoj obitavam,/ podsećaju me na dane koji pripadahu drugima

Šta ne bih dao za sećanje / (imao sam ga i izgubio)/ na jedno zlatasto Tarnerovo platno/ široko kao muzika/... Šta ne bih dao za sećanje/ da si mi rekla da me voliš/ i da nisam spavao do zore,/ bestidan i srećan.

Načiniše od nje majku mirnih/ Parki što sudbinu pletu i žrtvovahu/ joj crne ovce i petla što predvidaše njen kraj./ Dvanaest kuća joj dadoše Haldejci;/ beskrajne svetove, Galeriju sa stubovima

Putnik je koji je proputovao po veoma čudnoj zemlji. Koji je proputovao nebrojene paklove i nebesa i koji o njima pripoveda. Da vidimo sada drugu Svedenborgovu temu: učenje o saobraznosti. Ja lično mislim da je on izmislio te saobraznosti da bi svoje učenje pronašao u Bibliji. Ona kaže da svaka reč u Bibliji ima najmanje dva smisla. Dante je smatrao da ima četiri smisla za svaki odeljak. Sve treba da bude pročitano i protumačeno. Na primer, ako se govori o svetlosti, svetlost je za njega metafora, očiti simbol istine. Konj označava um, jer nas konj prenosi sa jednog mesta na drugo. On ima čitav sistem saobraznosti. U tome dosta podseća na kabaliste. Posle toga, došao je na ideju da sve na svetu počiva na saobraznostima. Stvaralaštvo je tajno pismo, kriptografija koju moramo tumačiti. Jer sve su stvari uistinu reči, osim stvari koje ne možemo razumeti i koje prihvatamo doslovce.

Svet ove noći ima širinu zaborava i tačnost groznice. Uzalud se trudim da zaboravim na telo i bdenje neprestanog ogledala koje ga rasipa i vreba. I kuću što ponavlja svoja dvorišta i svet koji se produžava do tog raštrkanog predgrada sa ružnim ulicama gde se vetar umara, sa sramnim blatom. Uzalud čekam raspored i simbole što prethode snu. Svetska istorija se nastavlja: jedva primetni pokreti smrti u zubnom karijesu, kruženje moje krvi i planeta.