Ktezije, lekar Artakserksesa Mnemona, poslužio se persijskim izvorima da bi sačinio opis Indije, i to delo je od neprocenjive vrednosti za one koji nastoje da dokuče kako su Persijanci iz doba Artakserksesa Mnemona zamišljali Indiju.
O knjizi su na jedan tako briljantan način pisali toliki pisci. Želeo bih da uspostavim odnos prema nekima od njih. Prvo prema Montenju, koji posvećuje jedan od svojih ogleda knjizi. U tom ogledu postoji jedna rečenica koja se ne zaboravlja: Ništa ne radim bez radosti. Montenj beleži da je koncepcija o obaveznoj lektiri lažna koncepcija. Kaže da ostavlja knjigu ako u njoj naiđe na neki težak pasus, zato što u literaturi vidi jednu formu sreće...
Da, po svojim prošlim ili budućim vrlinama, svaki čovek zaslužuje svaku dobrotu, ali i svako izneveravanje, zbog svojih nečasnih dela iz prošlosti ili budućnosti...
Niko ne veruje u Silfe, sada; ali izraz „stas silfide” i dalje se primenjuje za vitke žene kao banalna pohvala. Silfi se nalaze na sredini između materijalnih i nematerijalnih bića...
U srednjovekovnoj mitologiji Skandinavaca, Norme su u stvari Parke. Snori Sturluson, koji je početkom XIII veka zaveo red u toj rasutoj mitologiji, kaže nam da su tri od njih glavne, te da su njihova imena Prošlost, Sadašnjost i Budućnost.
Ja koji bejah rabadan ravnice,/ istakoh barjake svoje u Persepolisu/ i ugasih žeđ konja svojih/ na vodama Ganga i Oksa./ Kad se rodih, s neba pade/ sablja sa talismanskim znacima...
Leto je odmicalo, pa sam shvatio da je knjiga čudovišna. Ništa mi nije pomogla ni pomisao da nimalo manje čudovišan nisam ni ja sam, koji sam je posmatrao očima i opipavao noktima svih deset prstiju. Osetio sam da je to utvara, nešto sramno što bruka i truje stvarnost.
Pomislih na vatru, ali sam se pobojao da bi spaljivanje beskonačne knjige moglo biti isto tako beskonačno i da bi svojim dimom zagušilo čitavu planetu.
Setio sam se da sam pročitao da je šuma najbolje mesto da se sakrije neki list. Pre penzionisanja sam radio u Nacionalnoj biblioteci, u kojoj se čuva devet stotina hiljada knjiga; znam da se desno od ulaznog hola jedno zavojito stepenište gubi u podrumu, gde se nalaze časopisi i geografske karte. Iskoristio sam nepažnju službenika da Knjigu od peska zaturim na jednu od vlažnih polica. Nastojao sam da ne obratim pažnju na to na kojoj je to visini i na koliko udaljenosti od vrata.
U doba renesanse postavka o nebu kao živom stvoru ponovo se pojavila kod Vaninija: neoplatonista Marsilio Fičino govorio je o maljama, zubima i kostima Zemlje, a Đordano Bruno je bio ubeđen da su planete velike pitome i toplokrvne životinje urednih navika, uz to još i da su obdarene razumom.
To je ljubav sa svojim mitologijama,/ sa svojim nepotrebnim malim vradžbinama./ Ima jedan ulični ugao/ kojim se ne usuđujem da prođem./ Vojske me već opkoljavaju, horde
U tom času kad svetlost/ ima finoću peska,/ put me je vodio nepoznatom ulicom/ otvorenom u plemenitoj širini terase/ čiji su gipsani venci i zidovi imali/ nežne boje kao samo nebo
