Tekstovi sa tagom: Jorge Luis Borges

One su juče što se vraća. Iz koga hrama,/ iz koga sićušnog vrta u planini,/ iz kojih bdenja na neznanom moru,/ iz koje stidljive tuge...

Taj problem obuhvata i problem postojanja Boga. Ako Bog postoji, broj je određen, jer Bog zna koliko sam ptica video...

Ja koji bejah rabadan ravnice,/ istakoh barjake svoje u Persepolisu/ i ugasih žeđ konja svojih/ na vodama Ganga i Oksa./ Kad se rodih, s neba pade/ sablja sa talismanskim znacima...

To je strahovati i brojati u gluvo doba surove neminovne otkucaje; to je pokušavati, sa bezuspešnom vražbinom, ravnomerno disanje...

Leto je odmicalo, pa sam shvatio da je knjiga čudovišna. Ništa mi nije pomogla ni pomisao da nimalo manje čudovišan nisam ni ja sam, koji sam je posmatrao očima i opipavao noktima svih deset prstiju. Osetio sam da je to utvara, nešto sramno što bruka i truje stvarnost. Pomislih na vatru, ali sam se pobojao da bi spaljivanje beskonačne knjige moglo biti isto tako beskonačno i da bi svojim dimom zagušilo čitavu planetu. Setio sam se da sam pročitao da je šuma najbolje mesto da se sakrije neki list. Pre penzionisanja sam radio u Nacionalnoj biblioteci, u kojoj se čuva devet stotina hiljada knjiga; znam da se desno od ulaznog hola jedno zavojito stepenište gubi u podrumu, gde se nalaze časopisi i geografske karte. Iskoristio sam nepažnju službenika da Knjigu od peska zaturim na jednu od vlažnih polica. Nastojao sam da ne obratim pažnju na to na kojoj je to visini i na koliko udaljenosti od vrata.

U doba renesanse postavka o nebu kao živom stvoru ponovo se pojavila kod Vaninija: neoplatonista Marsilio Fičino govorio je o maljama, zubima i kostima Zemlje, a Đordano Bruno je bio ubeđen da su planete velike pitome i toplokrvne životinje urednih navika, uz to još i da su obdarene razumom.

Opasan je za sve moreplovce. Tom plivaču okeanskih struja nadenuše ime Fastitokalon. Ima oblik hrapavog kamena i čini se kao da je prekriven peskom...

To je ljubav sa svojim mitologijama,/ sa svojim nepotrebnim malim vradžbinama./ Ima jedan ulični ugao/ kojim se ne usuđujem da prođem./ Vojske me već opkoljavaju, horde

U tom času kad svetlost/ ima finoću peska,/ put me je vodio nepoznatom ulicom/ otvorenom u plemenitoj širini terase/ čiji su gipsani venci i zidovi imali/ nežne boje kao samo nebo

Danas bih napokon mogao/ probuditi se sretan/ kad sam već tebe sanjao/ i tvoje usne snom ljubio!/ Sve bih danas mogao/ jer danas je dobar dan :/ za herojski život običnog tempa,/ za ljubav i poneki poljubac...

Adresa nekoga/ koji je možda već umro./ San i snovi koji se raspršuju./ Pod našim nogama/ nejasna Rajna ili Rona

Svima je poznato da se Kafka osjećao tajanstveno krivim prema svom ocu kao Izrael prema svom Bogu; njegovo židovstvo, koje ga je dijelilo od većine ljudi, mora da je na njega djelovalo na neki zamršen način. Svijest o skorašnjoj smrti i grozničava uzvišenost sušice kao da su izoštrili sve njegove sposobnosti. Te su primjedbe usputne; kao što reče Whistler, „umjetnost se događa”

Tad je pogledah. Jedan redak Vilijama Blejka govori o devojkama nežnog srebra ili silovitog zlata. Bila je lagana i visoka, oštrih crta i sivih očiju. Manje od lica, na mene je ostavio utisak njen stav mirne tajanstvenosti

Sudbina je stroga/ kao i tvoj usud: tvrda od bronze je./ Ne očekuj napad bika što je biće/ ljudsko čije grozno i brojno obličje

Knjige u biblioteci nemaju slova./ Kada ih otvorim, naviru. Kad prelistavam atlas,/ ocrtavam oblik Sumatre./ Onaj koji pali šibicu u mraku/ pronalazi vatru