Tekstovi sa tagom: Laslo Marton

Contagion

XXZ magazin preporučuje

A smejali smo se Soderberghu

Suočen sa pošastima nepismenog, petparačkog, tabloidnog novinarstva i neretko iste takve stvarnosti, XXZ magazin beži u prošlost, onu bolju prošlost, neka lepša vremena i tekstove o događajima i ljudima koji nisu zaslužili da budu zaboravljeni. Međutim, valja se setiti toga da neprijatelj nikada ne spava, da teška vremena mogu postati još teža, te da u svakakvom vremenu i sredini postoje ljudi koji se trude, stvaraju i teže boljem. Zato smo odlučili da vam svake sedmice preporučimo dela savremenika iz sveta (pop) kulture koji su zaokupili našu i zavređuju vašu pažnju. Uz pokoje nedelo, odnosno *kontrapreporuke, razume se
Aawa 01 S

Vojni rok: Ropstvo i traćenje vremena

U kasarni sa ubicom

U našim kukavičkim zečijim očima Mađarska Narodna Armija bila je tamnica, paklena tamnica u koju smo dospeli posve nedužni i bez ikakve odluke suda. Ona je i u Molnarovim očima bila tamnica, ali ne paklena, već rajska. Ublažena tamnica, pripitomljena tamnica, domestifikovana tamnica. Gubitak slobode prepun mogućnosti, sa širokim spektrom ljudskih prava. Za zečeve poput nas kasarna je predstavljala ropstvo i traćenje vremena. I Molnar je živeo u ropstvu, rođen je i odrastao u njemu, ali on ga je poznavao i koristio se – na štetu još većih bednika od njega – prednostima ropstva i tamnovanja
Gunza 01 S

Narednikova osveta: Šta je smešno?

Streljački vod u fazi obuke

Molnar se ćutke dao na posao. Obmotavao je, vezivao, pravio čvorove. Videlo se po njemu da bi, ako je to uslov da još iste večeri dospe u Ramočahazu, bez problema obesio Vodobljuva. Samo mu se vilica kretala gore-dole, a žvakaći mišići isticali više nego obično. Borš je to pogrešno shvatio. „Vi se smeškate, Molnare?” – prasnuo je na njega. – „Vi se smejete drugu Čatou? Vi mislite da jedan narednik može biti predmet ismevanja? E pa, pokazaću ja vama da ovde nema ničeg smešnog!”
Pokris 19 S

Kako je baka od mene napravila čoveka

Nalakćivanje na sto, prestup ravan ubistvu

Važno joj je bilo da se tokom jela ne naginjem napred i da ne pomeram nadlakticu, pošto u boljim kućama aktivnu ulogu u korišćenju pribora za jelo igraju isključivo podlaktice, zglobovi ruke i šake. U vertikalnom položaju nadlaktica mora biti tesno pripijena uz liniju trupa. Kako bi mi se takvo držanje tela zauvek urezalo u nerve, baka bi mi pred početak svakog ručka i večere tutnula knjige pod mišku, i to uvek iste dve: pod levom miškom našao bi mi se Ilustrovani politički i privredni atlas sveta, a pod desnom knjiga Sisari iz Uranijine edicije Životinjski svet. Knjige bi mi pod mišku stavljala sa hrbatom okrenutim nagore, i nikada, ama baš nikada nije propuštala da primeti da bi dobro bilo da ne oznojim knjige. Bila je ubeđena u to da je moguće suzdržati se od znojenja kao i od pišanja, i da je to naprosto pitanje samodiscipline.