Tekstovi sa tagom: Lepa Lukić

Silvaa 05 S

Feljton: Knjiga “Bolja prošlost - Prizori iz muzičkog života Jugoslavije 1940-1989” (73)

Silvana Armenulić: Tuga nije otišla bestraga

„Daj meni tu pesmu, Tomo", molila je Tomu Zdravkovića. Tako je ušla u legendu. „Šta će mi život" postala je himna onih kojima srce pati i koje duša boli. A ona, Silvana, beloputa, raskošne kose i raskošnog izreza na šarenoj haljini, kao da je prestala da bude Zilha Barjaktarević, jedva preživela difteriju. Mala Zilha, velika Silvana (zbog Silvane Mangano, reče). Silvana Mangano još je živa i još snima filmove. Silvana Armenulić umrla je brzo, veoma brzo. Televizija ništa nije javila. Govorilo se da je njena pesma o Jugoslaviji šund. Danas još žive od prodaje njenih ploča. Vreme i anarhija u novokomponovanoj muzici nisu uništili Silvanu Armenulić. Iza nje ostalo je jedno dete, jedan trener, jedna reprizirana televizijska serija i tragedija najbolećivijeg i najtoplijeg glasa kome život iznenada nije bio potreban (Ovo je uvod za priču o Silvani Armenulić u knjizi “Bolja prošlost” objavljenoj 1989. godine. Silvana Armenulić poginula je 10. oktobra 1976.)
Llee 02 S

Feljton: Knjiga “Bolja prošlost - Prizori iz muzičkog života Jugoslavije 1940-1989” (72)

Lepa Lukić: Pustite me da živim!

I reče: neka bude. Neka se tri puta uda, nema poroda, neka proda milione ploča, neka je krunišu u opancima, neka je mrze i neka joj zavide, neka plače i neka se smeje, neka je pohvali Ivo Andrić i neka svega ima osim sreće. I bi tako. Lepa Lukić postala je prva narodska avanturistkinja čija je lukavost protivnicima garantovala poraz. „Slavuj iz Miločaja" neprestano je pobeđivao, jer se neprestano branio. Lepa Lukić volela je da govori o svome glasu, jer njeni duh i telo uvek su predstavljali dijalektičko jedinstvo. Ni Bog ne bi smislio bolju kombinaciju (Ovo je uvod za priču o Lepi Lukić u knjizi “Bolja prošlost” objavljenoj 1989. godine)
Lepava 01 S

Feljton: Knjiga “Bolja prošlost - Prizori iz muzičkog života Jugoslavije 1940-1989” (71)

Lepa Lukić : I bog stvori Lepavu

I reče: neka bude. Neka se tri puta uda, nema poroda, neka proda milione ploča, neka je krunišu u opancima, neka je mrze i neka joj zavide, neka plače i neka se smeje, neka je pohvali Ivo Andrić i neka svega ima osim sreće. I bi tako. Lepa Lukić postala je prva narodska avanturistkinja čija je lukavost protivnicima garantovala poraz. „Slavuj iz Miločaja" neprestano je pobeđivao, jer se neprestano branio. Lepa Lukić volela je da govori o svome glasu, jer njeni duh i telo uvek su predstavljali dijalektičko jedinstvo. Ni Bog ne bi smislio bolju kombinaciju (Ovo je uvod za priču o Lepi Lukić u knjizi “Bolja prošlost” objavljenoj 1989. godine)
Cune 03 S

Feljton: Knjiga “Bolja prošlost - Prizori iz muzičkog života Jugoslavije 1940-1989” (23)

Predrag Gojković Cune: Svako isticanje nacionalizma je bezvredno

Pre nego što je pala šestoaprilska bomba, otac je otrčao po tepsiju bureka. „Biću pilot", pomislio je Predrag kad mu je šrapnel skinuo pramen kose. Majka nije dala. Htela je da joj sin bude pop. Deca komunizma su se smejala, a očevi komunizma bojili fudbalske lopte u crveno. Bog je bio zabranjen, dok jednog trenutka Josip Broz nije izustio „...bože moj...". Cune je već bio div. Glas kome je bog podario nekoliko oktava, obuhvatao je Meksiko, Španiju, užu i širu Srbiju, Izrael, Arabiju, staru i malu gradsku, narodnu i zabavnu, zagorsku i rusku. Sibirski sneg nije zavejao čoveka koga su optužili da je pevao četnicima. Najzad, pesmu „Što se bore misli moje" imao je prava da napiše i jedan knez, makar i srpski (P.S. Ovo je uvod iz knjige “Bolja prošlost” za priču o Predragu Cunetu Gojkoviću. Razgovor sa Gojkovićem autor je uradio 1988. godine; Predrag Gojković preminuo je u Beogradu 21. jula 2017)