Tekstovi sa tagom: Marija Čudina

Pesnikinju Mariju Čudinu opisivali su kao „sitnu, sa snagom moćne životinje“. Iz nje je izbijala divlja priroda, reči koje je uspevala da artikuliše snagom elementarnih nepogoda. Pripadala je i sebi i drugima – svojim prijateljima, a pre svega slikaru i arhitekti Leonidu Šejki. To pripadanje je bilo daleko od savremene posesivnosti, takvo da je ostavilo trag koji traje i danas (Milan Živanović)

Pesnikinju Mariju Čudinu opisivali su kao „sitnu, sa snagom moćne životinje“. Iz nje je izbijala divlja priroda, reči koje je uspevala da artikuliše snagom elementarnih nepogoda. Pripadala je i sebi i drugima – svojim prijateljima, a pre svega slikaru i arhitekti Leonidu Šejki. To pripadanje je bilo daleko od savremene posesivnosti, takvo da je ostavilo trag koji traje i danas.

Otići i ne vratiti se, to je najvrijednije između svih događaja/ ali sunce ni to ne umije. Možda mu nedostaje ljudska ludost...

Poeta, mahnito zaljubljen u njezin ukočen pogled,/ smatra, ali i to je sumnjivo, da će ona/ u Vrtu Bestiariuma ipak naći razloge za svoje/ ugroženo postojanje, razlog za održavanje svoje sjete/ i melankolije pustinjske.

Jest, svi koji odlaze odjednom će se pitati kao ja,/ da, kažem, svi, sanjajući sjaj hostije i djetinjstva s fotografije,/ i male mrave, koji viču s vrha nebodera,/ sanjajući ugasle vulkane, mjesečinu, koja žudnjom vara...

O strašna golotinjo užasa, penji se, penji se brže s mravima,/ da barem ti budeš medu nama u času ovom kad se pitamo,/ otkuda pitanje kad ni pitanja više nema./ ni riječi više među nama nema,/ ni riječi, ni uzdaha, što nijemo teče niz metal i varnice vatrometa među nama nema,/ a otkuda mi kada ni nas nema

Pre svega, ja ne znam ni Vašu adresu, baš tako: Vi ste za mene nestvarna, neka vrsta apstrakcije. Tu je predamnom samo mali otisak Vašeg lika i Vaših misli, a nije li i to jedna prisutnost.