Tekstovi sa tagom: Marija Đoković

Publika se za dokumentarni film sve više interesuje, što utiče na to da se sve veći broj filmadžija okreće ovom žanru. Na život se danas drugačije gleda, pa je ljubiteljima filma potrebno više – dokumentarci im donose nova saznanja, iskustva kojih u igranom filmu često nema

Marija Đoković, fotoreporterka našeg portala, boravila je nekoliko dana u glavnom gradu Albanije: Tiranu sam posetila povodom izložbe fotografija „The Balkan Girl Power“ koja je postavljena u kancelariji premijera (Kryeministria). Na izložbi, čija je tema položaj žene na Balkanu, učestvovale su mlade fotografkinje iz Albanije, Crne Gore, Makedonije, Kosova i Srbije. Kao mentorka fotografkinja iz Srbije, dobila sam priliku da po prvi put otputujem u Tiranu. Pored predivnog druženja sa učesnicama i gostoprimstva organizatora iz Albanije, poseban utisak na mene ostavio je sam grad. Tirana je zanimljiv vizuelni spoj modernog i tradicionalnog, kako u pogledu arhitekture tako i po pitanju izgleda i načina života njenih stanovnika. Određeni delovi grada su poznati po svojim restoranima, kafićima i klubovima koji enterijerom i uslugom ne zaostaju za onima iz najpoznatijih svetskih metropola. Očigledno je da se o gradu brine - razvija se, izgrađuje i obnavlja. Težnja za modernizacijom nije potisnula tragove i duh starog grada, tako da postoje i četvti poput bazara gde se mogu kupiti začini i antikvarni predmeti. Na kraju bih dodala za skeptike iz Srbije, da oni za početak uopšte ne prepoznaju naš jezik, a reakcije su pozitivne kada im kažete odakle ste, mnogi vole Beograd ili bi bar voleli da ga posete.

I ove godine je veliki broj mišićavih mladića skinuo odeću sa sebe, bacio se u vodu i zaplivao do krsta, na brojnim osveštanim lokacijama širom želje bez granica. Vodena manifestacija oslobodila je mnoge spartanske duše, a i tela, koja su uz smeh i hrišćansko veselje zaplivala u poznatom pravcu, verujući da to ima neke veze sa duhovnim veštinama.

Novogodišnja euforija nije izostala ni ovog decembra. U skromnim i (relativno) toplim domovima kite se jelke, a njihove slike postavljaju na društvene mreže u borbi za domaćinski prestiž; kupuje se na akcijama i sniženjima; čeka se 2019. kao da je poslednja... Glavni grad okićen je već mesecima, kič i nenamerni kemp su svuda oko nas – na „trijumfalnoj kapiji“ s grbovima i svetlećom krunom, uz pripadajući izlokani deo Knez Mihailove, u tunelu koji sija u bojama zastave i neukusa, (kod osetljivih izaziva čak i glavobolju), u svakoj plavo-beloj lampici kod Vukovog spomenika koja zlokobno svetli, u svakom disko irvasu, Snešku i Deda Mrazu... I u privatnom i javnom prostoru sve svetluca, šljašti i blješti u pokušaju da se prizove radost, a oteraju zli duhovi. Za početak, dovoljno je što pirotehnike ima sve manje, a snega sve više. Novogodišnji kič podnošljiviji je u belom okolišu, o čemu svedoče i fotografije naše Marije Đoković.

Brutalizam je stil u modernoj arhitekturi koji je cvetao od 1954. do 1970. godine. Naziv je dobio od francuske reči "beton brut" koja označava "grubi" beton, pojam koji je fracuski arhitekta Le Corbusier koristio da bi opisao liveni beton s vidljivim tragovima oplate korišćen na većini njegovih zgrada sagrađenih nakon Drugog svetskog rata. Pojam je počeo masovno da se koristi nakon objavljivanja knjige Reynera Banhama "The New Brutalism: Ethic or Aesthetic?" koja se bavi pokušajem da se okarakteriše do tada nastala grupa pravaca delovanja, naročito u Evropi.

Razvoj turizma na Zlatiboru viševekovni je proces, sastavljen od uspona i padova, tokom kojeg su priroda i ljudi, svaki na svoj način, oblikovali i za buduće generacije pravili nikad do kraja dokučenu turističku tačku. Opšta konstanta turističkog razvoja sastojala se u tome da je priroda uvek bila brža, darežljivija i dalekovidija, dok su ljudi zaostajali, sa mukom se trudeći da isprate i dosegnu domete okruženja, da njime ovladaju i učine ga dostupnim najširem krugu posetilaca. Ta trka između prirode i tamošnjih ljudi traje do današnjih dana, a cilj je moderna turistička destinacija, ali i netaknuta priroda. Zahvaljujući našoj fotografkinji Mariji Đoković vodimo vas u foto-šetnju Zlatiborom, nadajući se da će odnos između čoveka i prirode ostati u ravnoteži, i da neće prerasti u sukob u kojem bi neko mogao da izgubi.

Jezgro oko kojeg se do danas oformilo ono što smatramo Beogradom predstavljaju Beogradska tvrđava i Kalemegdanski park. Oni čine jedinstvenu prostornu celinu na kojoj su jasno vidljivi ostaci Tvrđave, podeljene na Gornji i Donji grad, sa dva jasna stilska obeležja – elementi srednjovekovne arhitekture prožimaju se s dominantnim baroknim rešenjima karakterističnim za XVIII vek. Kalemegdanski park, Veliki i Mali, nastao na prostoru nekadašnjeg gradskog polja, mesto je na kojem se prirodni elementi prožimaju sa urbanim strukturama. Zajedno, Beogradska tvrđava i Kalemegdanski park, predstavljaju spomenik kulture od izuzetnog značaja, mesto održavanja mnogobrojnih sportskih, kulturnih i umetničkih manifestacija, mesto zabave i razonode za sve generacije Beograđana, te onih koji u grad dođu bilo kojim povodom.

Grafit je reč i slika koja nastanjuje neki zabranjeni prostor. Pojavljivanje u takvom prostoru otvara pitanje grafita kao kulture, subkulture ili vandalizma. Pokušaji da se prostor grafita pripitomi, odnosno da se odredi gradski prostor predviđen za crtanje grafita, neuspeo je jer oduzima grafitima snagu koju imaju. Kao književne strukture grafiti se opisuju unutar poetike malih literarnih formi, a najbliži su poslovici i aforizmu. Poetika grafita (iako jedinstvene poetike nema) uz literarnost, likovnost i jednostavnost uključuje i specifičnu komunikaciju. Učesnici tog komunikacionog procesa aktivni su. Njihov dinamičan odnos znak je poetike, ali i razlog nestalnosti, brzog nestajanja grafita. Autor grafita obraća se ciljanim recipijentima (pojedincu ili skupini) koji obično zauzimaju aktivnu poziciju. Recipijent kao aktivni učesnik na tekst-grafit odgovara, menja ga, prekrojava, precrtava, briše. Ostavlja svoj znak. Delo (tekst) je u takvom komunikacijskom modelu nestalno, nezaštićeno. Autor grafita je u sličnom položaju kao autor usmene književnosti – najčešće je anoniman, nepoznat, a njegovo delo nezaštićeno autorskim pravima. Takvi odnosi omogućavaju i priželjkuju dinamičnu komunikaciju. U zatvorenijim sredinama još uvek kontroverzan, često shvatan kao oblik vandalizma ili likovni izraz koji je u vezi samo sa određenim pokretima (poput hip-hopa ili punka), street art u vidu grafita i stencila često je najbolji način da se oseti kako neki grad diše, šta o aktuelnim društvenim problemima misli njegov najvažniji deo: njegovi obični stanovnici, kolika je građanska svest i kako promišljaju pojedinci koji urade tako jednostavnu stvar - odluče da kupe sprej i napišu ili nacrtaju stav na neku fasadu. Jeste da on verovatno neće doprineti nekoj važnoj promeni ili poboljšanju, ali će značiti mali detalj više u urbanizaciji grada, te će povećati osećaj postojanja građanske svesti u određenoj sredini. Zbog navedenih karakteristika upravo su grafiti – političke poruke predstavljali neizostavan deo studentskih protesta '68 i svih sličnih pokreta za oslobođenje u novijoj istoriji sveta. Zahvaljujući stranici My Own Private Travel Experience – MOPTE i našoj fotografkinji i snimateljki Mariji Đoković vodimo vas na put oko beogradskih grafita.

„Jutros se Sava opet ulila u Dunav. Dunav u Crno more. Crno more u Sredozemno more. Sredozemno more u Atlantski okean, a vi opet ne znate šta ćete sami sa sobom“ (Duško Radović)

Svaki napaćeni skeptik koji je umislio da će beogradski koncert škotskog benda Texas biti još jedna nostalgična i isprazna tezga – s pravom će biti ismejan nakon briljantne muzičke žurke u devastiranoj Hali sportova. Oko dve hiljade žestokih fanova koji su znali čitav repertoar grupe Texas, bez obzira što je od njihovog debi albuma „Southside“ prošlo tek 29 godina – zajedno s neumornom i dinamičnom pevačicom Sharleen Spiteri, napravili su atmosferu o kojoj danas samo mogu da sanjaju mnogi tobož aktuelniji izvođači. Bila je to masovna kućna zabava u kojoj se pevalo na pozornici i ispred nje; gde se razgovaralo i smejalo; gde su nekadašnji hitovi u novom ruhu zvučali moćnije i dramatičnije nego ikad pre. Ovakvi Texas, prevejani profesionalci, majstori da improvizuju i ludo se zabavljaju na sceni, vratili su veru u pravu muziku: njihov crossover pop rock, uzbudljivo soul nadmetanje ili žestoki gitaristički dance – opijenu publiku bacili su u emocionalni trans od kojeg se nije lako oporaviti. Vredelo je gotovo tri decenije čekati ovakav Texas: jer, ono što se desilo u Hali sportova bilo je više od koncerta, nešto kao paranormalno rock iskustvo iz definitivno bolje prošlosti.

Zahvaljujući stranici My Own Private Travel Experience – MOPTE i našoj fotografkinji i snimateljki Mariji Đoković vodimo vas u šetnju po Zemunu, i pozivamo vas da se zajedno sa nama popnete na najlepšu kulu u ovom kraju.

Zgrada Narodne opservatorije na donjem Kalemegdanu jedini je preostali svedok vremena u kojem je Merlinka gradila kule od kamena, a oni koji su je u to vreme poznavali, te je posećivali, kažu da je kamene stubove, koji su danas zarasli u žbunje i šiblje, zidala 1999. godine, a kao poklon gradu u kojem je provela najveći deo života. Verovala je, kažu, da će taj poklon biti ono po čemu će je pamtiti i kada je više ne bude bilo, a danas, 15 godina nakon njene tragične smrti jedva da iko zna priču o kamenim stubovima i o životu koji se jednom borio.

Srpski homofobi, i homofobi uopšte, te oni koji se bore sa auto i internalizovanom homofobijom, neretko postavljaju pitanje „Čemu parada?“ Sa njihove pozicije, sa koje se demokratija i društveno uređenje shvataju kao tiranija većine, ovo pitanje je, kako oni veruju, na mestu. Ako je do njih, sve manjine sveta trebalo bi da se svedu na veličinu makovog zrna, što mnoge manjine i prihvataju, budući da je to strategija prilagođavanja i preživljavanja. Takvo ponašanje osnaženo je i konstantnim porukama većine, koje se, u slučaju da se pojedinac/pojedinka usude da govore u svoje , te ime svih pripadnika neke manjine, obično javljaju u obliku pretnji smrću, ili upozorenja „da će im posle đavo biti kriv.“ Iako borba za autonomiju podrazumeva svakodnevnu aktivnost na ličnom planu, a kroz autovanje, uticanje na povećavanje vidljivosti, te borbu za partnere i ljubavnike, kao i za ono što se smatra porodicom, Parada ponosa je tu da glasno kaže „mi ne pristajemo da u strahu od terora budemo getoizirani, da se krijemo, da budemo manji od makovog zrna, jer, kao i pripadnici većine, imamo pravo da budemo ono što jesmo, privatno i javno, sviđalo se to većini ili ne“. Tako je Prajd i politički, ali i individualni, svakako javni, čin koji komunicira i ono što pojedinac ponekad nije u stanju. I upravo bi zbog toga Prajd trebalo da bude dan kada se zaboravlja na sve podele unutar manjine, na sve slojeve, klase i nesuglasice, kada se stane ispred ili iza zastave, gde se nađe mesta, jer to je dan kada kvir građanin može slobodno da prošeta gradom, ma koliko različit i sa ma koliko obeležja na sebi, te da se kreće ulicama kojima svakodnevno prolazi, u kojima živi, radi i voli. Danas je u Beogradu održana osma po redu Parada ponosa, koja je u istoriju ušla kao prva Parada na kojoj je bilo više učesnika nego policije. Pored zahteva ovogodišnjeg Prajda, koji uključuju odgovornost države za zaštitu ljudskih prava LGBT+ osoba, sankcionisanje nasilja nad LGBT+ osobama i primenu člana 54a Krivičnog Zakonika Srbije (zločin iz mržnje), usvajanje Zakona o rodnom identitetu, usvajanje Zakona o registrovanim istopolnim zajednicama, podsticanje objektivnog i nesenzacionalističkog izveštavanja o problemima LGBT+ osoba, reformu sistema obrazovanja, uključujući uklanjanje diskriminatornih sadržaja iz udžbenika, usvajanje zakona koji će pored ostalih vidova vršnjačkog nasilja i uznemiravanja prepoznati i sankcionisati i one slučajeve koji su učinjeni zbog seksualne orijentacije i rodnog identiteta žrtve, Paradom je odjeknula i poruka kume ovogodišnjeg Prajda, novinarke Suzane Trninić, koja je, između ostalog, rekla i da ćemo „više pamtiti prijatelje koji su ćutali, nego neprijatelje koji su bili glasni.“

Smeštena na obali Jonskog mora, Parga izgleda poput nečega što je nastalo iz spoja realnosti i mašte. Okružena bujnom vegetacijom, maslinjacima, plažama i morem koje generiše neverovatne boje, ona je savršen primer toga koliko slikovit može da bude neki primorski gradić, te je postala i popularna turistička destinacija. Autentična i nesvakidašnja, a opet jednostavna, ubediće vas da ste pronašli svoj komad raja, u kojem svaki osećaj anksioznosti izgleda kao daleka prošlost. Naša fotografkinja Marija Đoković donela nam je komadić grčkog leta, a kroz prizore koji Pargu opisuju bolje od bilo kojeg teksta.

Ostrvo Paksos se nalazi na oko 15 km južno od Krfa. Poznato je po vinima i dvema najlepšim peščanim plažama u Jonskom moru. Prema grčkoj mitologiji, bog mora Posejdon je stvorio ovo ostrvo odvojivši deo Krfa svojim trozupcdem, kako bi on i supruga Amfitrita mogli imati sopstveno mesto za odmor. Iako je verovatno naseljeno  još od vremena  praistorije, tradicionalno se veruje da su Feničani bili prvi koji su naselili ostrvo. Danas najveći deo stanovnika živi u gradu po imenu Gajos. Dok leto još i kalendarski i klimatski traje, uživajte u foto-priči naše Marije Đoković