Tekstovi sa tagom: Marko Stojiljković

Daviesov najnoviji film Benediction u centar pažnje stavlja britanskog pesnika Siegfrieda Sassoona, klanicu Prvog svetskog rata kao iskustvo koje ga je oblikovalo i njegovu transformaciju od osećajnog mladića do ogorčenog starca. Film je premijerno prikazan u Torontu, a na turneji je zastao i u San Sebastianu, Londonu i Beču, gde je zaigrao na Viennalu na kojem je Daviesu upriličena retrospektiva. U svakom slučaju, Benediction će sigurno ostati na festivalskoj turneji još neko vreme, i zbog tipa filma kojem pripada, a i zbog objektivnog kvaliteta

The Trouble with Being Born ne može se toliko pohvaliti događajnošću, pa čak ni razradom tih bitnih pitanja, ali sasvim je moguće da namera Sandre Wollner i nije bila ta da na njih pokuša da odgovori, već ih je ostavila gledaocima za period posle gledanja filma. Umesto toga, film je izrazito atmosferičan, sa naglaskom na hladnoću i neprijatnost, pomalo čak i tipično za savremenu austrijsku kinematografiju

Queenpins je jedan od onih pero-lakih filmova koji vrlo dobro kombinuju istinu datu kroz ovlašne uvide sa eskapizmom koji je prisutan u tonu. Kao takav, može funkcionisati korektno na svim medijima, od bioskopa do videa i televizije. Ni u kojem slučaju nije esencijalna filmska lektira, ali nikome neće biti ni krivo što je tako nešto pogledao. Baš pravi „cigla-malter“ film za razbibrigu

Free Guy je šaren, šarmantan i zabavan film čije sastavne elemente i mehanike nije teško prepoznati: od legendarnih naslova 90-ih kao što su The Last Action Hero i Groundhog Day, pa do poznijeg, artističnijeg i društveno-kritičinijeg naslova The Truman Show, nezaobilaznog originalnog Matrixa i na kraju savremenog Ready Player One čiju estetiku najviše oponaša

Zapravo, bilo je samo pitanje dana kada će se „lockdown“ preseliti i na filmske ekrane, podići se do nivoa glavne teme filma, a možda čak i postati žanr za sebe. Sa ekipom ispred i iza kamere, Locked Down, čiju režiju potpisuje Doug Liman, scenario Steven Knight, a glavne uloge Chiwetel Ejiofor i Anne Hathaway, podizao je očekivanja koja će na kraju izneveriti time što je, raspoloživom talentu uprkos, ovo još jedan isprazan film niskih ambicija koji puca na lake mete i uglavnom ih promašuje

Osnovni problem filma Respect je što je toliko školski da je zapravo »wikipedijski«, odnosno podseća na čitanje enciklopedijskog članka u kojem se hronološki (sve do 1972. godine, albuma Amazing Grace i povratka gospel korenima) listaju fakti, poluistine i glasine koje su se zapatile o junakinji, njenom životu i karijeri. Njen politički aktivizam, primera radi, nikad zapravo ne zaživi kao legitimna filmska tema i zapravo je stalno u fusnoti

Bird Atlas je korektan i umereno zabavan film, dovoljno lak za gledanje i dovoljno sposoban da zadrži gledaoca. Jedino pitanje koje se postavlja bilo bi ko je taj idealni gledalac: je li on posetilac bioskopa, posetilac festivala ili neko ko na film možda ponekad nabasa na nekom televizijskom ili kućnom formatu

Pet godina nakon velikog festivalskog uspeha s dugometražnim prvencem The Happiest Day in the Life of Olli Mäki (glavna nagrada u Un certain regard programu Cannesa), Juho Kuosmanen ima novi film pod naslovom Compartment Number 6. Kao i prethodnik, i ovaj je film imao premijeru u Cannesu (ovog puta u glavnom programu, uz Grand Prix i Nagradu ekumenskog žirija). Kao i prethodnik, i ovo je u neku ruku »period piece«, ali ovog puta smešten u postsovjetsku Rusiju 90-ih. Film je igrao u revijalnoj konkurenciji Horizons na festivalu u Karlovim Varima

The Hill Where Lionesses Roar je film sa svojim prednostima i nedostacima, ali opet napisati scenario i režirati film u tako mladoj dobi nije nimalo lak zadatak. Rediteljski debi Luane Bajrami je sasvim solidan, iako na pojedinim mestima derivativan, a njene godine taj poduhvat čine skoro pa impresivnim

Pitanje turizma, odnosno sukoba levičarskih teorija i belodane stvarnosti, došlo je i do Motovun Film Festivala. Naposletku, Motovun je ipak turistički gradić, a Motovun Film Festival verovatno turistički događaj godine. U tu svrhu je turizam (odnosno rasprave o njegovoj moralnoj i ekonomskoj održivosti) bio temom specijala u okviru kojeg je prikazan određen broj filmskih naslova, dugih i kratkih, starijih i recentnijih. I u glavnom programu je pitanje turizma pokrenuto, i to kroz film Assandira starog motovunskog znanca Salvatorea Mereua

Padrenostro ostaje pomalo nedorečen film koji će svom autoru svakako značiti dosta više nego publici. To je svakako Noceovo pravo, ali demonstracija hrabrosti i odsustva kalkulacije. Ostaje nam da se nadamo da je rezultat svega toga da on malo bolje poznaje sebe, pa da može preći na pričanje nekih i drugih priča s kojima će se publika lakše povezati

Fox in a Hole je film vrlo fluidne strukture koja se, doduše, izlaže u hronološkom redu, ali prolongirana ekspozicija od gledalaca zahteva dosta strpljenja za nagradu koja će eventualno uslediti. Riahijev scenario se u solidnoj meri oslanja na klišee »zatvorskih« filmova i filmova smeštenim u učionice i pritom u pozadini slika multietnički milje savremene Austrije, posebno njenog »luzerskog« dela. Nema tu neke naročite klasne solidarnosti, etnički odnosi su zaoštreni, što zbog ponavljanja poznatih matrica, što zbog sklonosti pojedinih grupa ka traženju tačke sukoba. Zajednički neprijatelj svima njima je sistem, a onih »nekoliko dobrih ljudi« možda nema pojma ni šta radi, ni šta im je činiti

Režija na nivou pojedinačnih scena zna biti i solidna, Krce kao direktor fotografije fino hvata tu nebulozno-stripovsku atmosferu koju je kao scenarista sa Tomićem zamislio. Međutim, u gomili likova na malom prostoru, kao i glumaca različitih profila i senzibiliteta koji ih igraju, čini se da upravo oni ostaju najviše oštećeni jer ne mogu da do kraja pokažu šta znaju i umeju. Po tamburi ostaje uglavnom propuštena šansa, ali, s pozitivne strane gledano, makar ne opterećuje gledaoca

Ono što manjka u scenariju, Evi Romen uspeva da pokrije dobrim rediteljskim instinktima za postavljanje scene, čak i kada one u dramaturškom smislu u formi repeticije »udaraju na isto mesto«. Pojedinačne scene su atraktivne, posebno kada su propraćene eklektično izabranom muzikom, scenografija i kostim su na nivou, kamera i montaža takođe, a Evi Romen svime time diriguje bez ikakvih problema. Izvrstan je i njen rad s glumcima, posebno sa Thomasom Prennom, koji je izuzetno talentovan i kojem ona pomaže da tu divlju energiju kanalizira. Hochwald tako postaje i ostaje sasvim solidan film i prilično dobar debi

Glumci uposleni na filmu svakako dolaze iz nižih ešalona, ali Dale vrlo vešto izvlači maksimum od njih u zadatim okvirima. Macken je efikasan kao jezivi muž Mark, a Mulvey kao negativac poganjan pohlepom i osvetom. Junakinja ove priče je ipak Megan Fox koja ipak nije samo „telo“ i koja uz lepotu može nositi i dozu sete, ali i volje za preživljavanjem i oslobođenjem. Ne bi bilo neočekivano da joj baš Till Death prelomi karijeru i usmeri je prema kvalitetnijim projektima i karakternijim likovima