Tekstovi sa tagom: Marko Stojiljković

Zaplet je zatrpan, rasplet možda previše uredan, pa deluje kao antiklimaks, a scenario koji potpisuju bivši glumac koji gradi karijeru kao reditelj Andrea Di Stefano, Matt Cook i Rowan Joffe prema romanu švedskog dvojca Hellström/Roslund pokušava da gomilanjem motiva prekrije nelogičnosti i bazičnu razradu

Jasno je, dakle, da je The Infiltrators važan film, ali to ne odgovara na pitanje kakav je. Ibarra i Rivera su se u svom filmu odlučili za "docu-fiction" pristup, odnosno za spoj dokumentarnog i igranog, što i nije neka naročita novost i što bi teoretski filmu odgovaralo u smislu naglašene autentičnosti. Međutim, u njihovoj izvedbi to nije baš najsrećnije rešenje

Anestezirani tempo, radnja svedena na minimum i opaske po pravilu banalne i opštepoznate čine film I'm No Longer Here suviše zahtevnim za prosečnog gledaoca, ali se Frias iskupljuje strpljivim i posvećenim studiranjem jedne sasvim autentične kulture. Film bi svakako profitirao od bioskopske distribucije koja bi istakla njegova dostignuća na polju tehnike i poetike, dok na manjem ekranu bolje funkcioniše kao pozadina nego kao nešto što će zaokupiti sva čula

The King of Staten Island se oslanja na scenaristički rad njegove zvezde nafilovan autobiografskim elementima. Razlika je pak u tome da se Apatow ovde ipak malo umešao i pride angažovao Davida Sirusa kao ispomoć. Određeni pozitivni pomak u ograničavanju glumca je primetan jer The King of Staten Island ne pati toliko od "stand-up" logike inflatornog gomilanja fora i fazona, nego je tempo konstantniji i filmskiji, iako je struktura labavija i u teoriji životnija, a lokacija i njen milje, što radnički, što blejački, postali su jednako bitni kao i protagonista

Nećemo mi kao gledaoci nakon gledanja ovog filma biti išta pametniji u životnim situacijama ma koliko nam se činile običnim ili čak banalnim. Hilary Brougher, međutim, prilično dobro zna o čemu i kako govori. South Mountain zaista podražava život na koji često ne obraćamo pažnju dok nam se ne dogodi

Izbor karakternih glumaca koji igraju stavom i ekspresijom čak i kada izgovaraju rečenice savršeno pogođenim tonom i dikcijom je tu takođe ključan. Kao i likovi koje portetiraju, oni sa sobom ne nose ni zrnce glamura, ali je njihovo prisustvo u kinematografiji, kao i u stvarnom svetu, neophodno. Ovde konačno dobijaju priliku da zasijaju punim sjajem i pokažu svoj talenat na prostoru koji im se otvorio i to čine sjajno

Nema inflacije sentimentalnosti koju možemo očekivati od tipa izvornog romana, za šta možemo zahvaliti Haleyu kao reditelju. To ne znači da nema emocija, a Haley audio-vizuelne elemente poput muzike Keegana DeWitta i fotografije Roba Givensa koja se topi u bojama kasnog proleća i ranog leta sjajno slaže u film koji se ne boji zalaska u mračnije vode

Ni na jednom planu Official Secrets ne pomera kinematografske ili pripovedačke granice, ali je zato sasvim pristojan podsetnik na jedno ne tako davno prošlo vreme u kojima su mehanizmi sile preuzeli kontrolu nad transparentnošću i javnim interesom

Zanimljivo je da je Turturro i ovde stabilniji kao reditelj nego kao glumac, ali njegov osećaj za poetiku od nezavisno-američke do čistokrvne evropske ovde nije urodio plodom jer se čini da na prvom mestu kao scenarista nije odradio dobar posao u smislu stapanja različitih uticaja u jednu konzistentnu celinu makar sa elementarnom idejom iza svega toga. Šteta je da su ideje sa potencijalom protraćene toliko da The Jesus Rolls deluje kao totalni bućkuriš

Ono što je Josh Trank zamislio kao beskompromisnu varijantu Scorseseove elegije o mafijaškoj starosti koju je potonji izveo u The Irishman, vrlo brzo se pretvara u orgiju gadosti i psihoze u podignutom tempu i nepredvidljivom ritmu. To samo po sebi ne bi bilo problematično kada bi se tu dalo naći išta smisla, ne nužno u formi nekakve poruke (nju ima, otrcanu "zločin se ne isplati"), ali ona je uglavnom sama sebi cilj

Poneki humorni momenat pogađa suštinu, poneki promašuje. Većina detalja je na mestu, neki su izlizani (Mora li baš uvek da se čuje London Calling grupe The Clash kada ambiciozni nikogović sa namerom dođe u veliki grad?), neki ne dolaze do izražaja (ceo taj izbeglički kontekst koji zaslužuje poseban film), a neki su razorno moćni na emotivnom nivou (sve vezano za Šri Lanku i radionice odeće). Winterbottom se trudi da od glumaca izvuče maksimum i da ostvari privid organizovanog haosa ne samo oko Richardove žurke, nego i oko sveta modernog biznisa, i to mu u solidnoj meri i uspeva

Problem sa filmom je, dakle, što pokušava da bude više toga odjednom zato što Marjene Satrapi strahuje od jedne etikete, umesto od više njih. Radioactive zbog toga ostaje film bez jasnog fokusa koji nije ništa manje generički autobiografski i ništa manje mlak pokušaj aktivizma, bilo kroz podsetnik na to kako je svet izgledao kad su patrijarhat i ksenofobija bili jači nego danas, bilo kroz upozorenje o opasnosti nuklearne energije

Osnovna ideja filma da nešto upravlja ljudskom psihom dok fizička ljuštura dotične osobe ostaje nepromenjena je svojevrsni filmski standard najočitije obrađen u Invasion of the Body Snatchers, u svim njegovim inkarnacijama. Stvar je prosta: da bi neko postao zombi, odnosno biće bez mozga, rob neke tuđinske sile ili makar navike, ne mora bauljati okolo i hraniti se mozgom živih i mislećih ljudi, već je dovoljno da bude automatizovan kroz sreću i zadovoljstvo

Baš ovakvim filmom, laganim, gledljivim i usmerenim ka široj publici, Porumboiu se popeo na stepenik više u festivalskom svetu. Njegovi raniji, svakako više "festivalski", filmovi po pravilu su imali premijere u sporednim takmičarskim programima, Un certain regard u Cannesu ili Forum u Berlinu, a The Whistlers su igrali u ekstremno jakom takmičarskom programu Cannesa prošle godine

Miks između simpatičnosti i ljigavosti, taštine i ljudske drame koji Jackman pronalazi za svoj lik sve vreme ostaje u neposrednoj blizini komičnog registra i zaista je nešto unikatno i taj komično-ozbiljni balans od Bad Education stvara film koji će možda diktirati standarde u budućnosti