Tekstovi sa tagom: Marko Stojiljković

Bazičnu poentu savremenog virtuelnog života smo mogli da iščitamo još od naslova: iako naslikavanje s kojekakvim proizvodina na kojekakvim lokacijama može doneti neki novac, virtuelni „pratitelji“ nisu nikakva zamena za stvarne prijatelje i njima kreatori sadržaja zapravo i neće nedostajati, već će biti jednako zadovoljni s „bodysnatching“ kopijom ili će jednostavno preći na druge

"To Catch a Killer" je vrlo bledunjav internacionalni debi, generički procedural i za Szifrona možda greška u koracima, a možda i dokaz da je „dečko koji obećava“ zapravo reditelj limitiranog arsenala trikova

Uz lokacije koje retko imamo prilike da vidimo u filmu, pa i francuskom, sjajno uhvaćene kroz objektiv Hélene Louvart, Nobody‘s Hero je sasvim solidan i interesantan film koji uspeva da nas iznenadi

Odnosom životinjske i ljudske prirode film se učestalo bavi već neko vreme, najčešće kroz žanrovske obrasce naučne fantastike i telesnog horora, ali Ann Oren se ovog puta odlučuje da priču skrene u pravcu psihološkog trilera i erotske drame

Paralele s filmskim i književnim, evropskim i američkim, srednjevekovnim i fantazijskim epovima nije moguće izbeći, budući da su ih Paul Urkijo Alijo i autori izvornog stripa svakako čitali i gledali. Elementi istorije, fantazije, bajke, ljubavne priče i spektakla se organski i nepretenciozno prepliću uz dozu folklora (što izvornog, što nanovo izmišljenog) kao vezivnog tkiva

"Blue Jean" je i drama o jednom vremenu koje svoje pipke pušta do današnjeg. I na tom planu se doima autentičnim. Nije tu reč samo o kostimima, šminki, frizurama, rekvizitima, pa čak ni o uklapanju tačno određene televizijske emisije u kontekst filma, mada ni u tim komponentama ne možemo naći grešku ili promašaj. Reč je pre svega o hvatanju duha tog vremena, onoga kako su tadašnji ljudi, upravo pod uticajem političke propagande, razmišljali, kako su se osećali i ponašali

Renfield je, dakle, ultra-nasilna horor-komedija s elementima krimi-trilera (odnosno parodije na isti) i farse na temu moderne psihologije / psihoterapije i novogovora koji je iz njenog terminološkog rečnika izašao dalje u svet. U tome scenaristički dvojac i reditelj spretno pronalaze određeni balans tih elemenata i od Renfielda prave kompaktan, neozbiljan, visoko stilizovan i vršaki zabavan film koji, doduše, na određenim mestima zna biti zbrzan i bučan

Filmovi s kojima se The Super Mario Bros. Movie može porediti su njegova igrana inačica iz 1993. godine koja je bila dosta slaba, kao i dva relativno recentna igrano-animirana filma o njegovom „rivalu“ sa Sega-sistema, ježu Sonicu, u kojima je spoj avanture za klince i nostalgije za njihove roditelje dosta manje gladak i u suštini deluje usiljeno. U poređenju s njima, The Super Mario Bros. Movie izlazi kao pobednik

Konačna presuda za film je da je tu reč o korektnom, čak solidnom komadu bioskopske zabave koji zapravo pogađa suštinu, i filmsko-franšiznu i igračku. Od uspeha u bioskopima će zavisiti daljnja sudbina, ali ovakav komad nostalgije čak i u nastavcima može delovati blagotvorno na bivše i poneke sadašnje igrače koji vole filmove

U prošlom izveštaju s austrijskog nacionalnog filmskog festivala Diagonale u Grazu našlo se mesta za četiri filma na velike teme, od ratova do katastrofe koja nam preti u ne tako nezamislivoj budućnosti. I sada prostora ima za još četiri filma, ali na nekako životnije teme

Filmski kritičar Marko Stojiljković čitaocima XXZ magazina predstavlja, za početak, četiri filma upravo prikazana na Festivalu austrijskog filma u Grazu – The Fox, De Facto, Razzennest i Rubikon

S "Other People’s Children", Rebecca Zlotowski se po prvi put dotiče tema iz registra sredovečnosti. Protagonistkinja koju pratimo je Rachel (Efira), neudata gimnazijska profesorka koja svoje „majčinske“ porive uglavnom ispoljava na tinejdžerima kojima predaje. U tom smislu se posebno ističe „problematični“, nezainteresovani mladić Dylan (Lefebvre). Kada se ne brine o svojim učenicima, Rachel koliko može pomaže svojoj sestri Luani (Couture) i ocu (Michel Zlotowski, inače autoričin otac i redovni glumac u epizodnim ulogama) i trudi se da vodi ispunjen život

Na kraju, čak i kada ga gledamo potpuno samostalno, u nekom vremensko-prostornom vakuumu (što je nemoguće), The King‘s Daughter ne bi bio dobar film, ni po pojedinačnim parametrima, ni u celini. Neke stvari je ponekad možda bolje ostaviti da skupljaju prašinu

Teoretski, s novim filmom Rheingold nastalom po autobiografiji bonnskog repera Xatara (pravim imenom Giwar Hajabi), Akin se vraća na svoj teren identitetskih pitanja u migrantskom miljeu Nemačke. U praksi pak sama knjiga nudi dosta teksta i još više konteksta koji treba objašnjavati, a Akin je uzima u integralnom obliku, pa je rezultat pomalo (ha, prilično) naduveni „stranger than fiction“ gangstersko-reperski „biopic“ koji zahvata preširoko da bi makar i teoretski mogao da ide u dubinu

The Beasts možda neće biti ni prelomni ni ultimativni „backwoods noir“, ali svakako film koji inteligentno sledi postulate podžanra i daje lokalizovani kolorit univerzalnim temama. Uspesi na festivalima i u sezoni nagrada (devet nacionalnih Goya nagrada, uz još osam nominacija, te francuski Cesar za strani film) to samo potvrđuju. Rodrigo Sorogoyen je svakako autor na kojeg će španska kinematografija računati i u budućnosti