Tekstovi sa tagom: Marko Stojiljković

Sudbinu filma je prilično teško predvideti, kao što je teško predvideti i budućnost, neposrednu ili malo dalju. Trenutno se čini da će se „streaming” platforme samo ojačati u trenutnom razvoju situacije kada ostaju bez prikazivačke konkurencije, ali problemi nastaju drugde u proizvodnom lancu, od proizvodnje novog sadržaja (snimanja) do kalkulacije sa pomeranjem datuma za distribuciju. The Platform će u tom slučaju poslužiti kao jedan od oglednih primera „karantinskog hita”

Na tehničkom planu, Svi protiv svih je kompetentno urađen, ali ne više od toga. Fotografija Jasona Manna ima određene "turističke" kvalitete, totali podsećaju na razglednice, montaža Martina Ivanova osigurava preglednost i pratljivost, dok je Košakova režija školska, naročito u smislu kadriranja (uglavnom plan-kontraplan u dijaloškim scenama kojima se, u odsustvu akcije i budžeta za nju, stvara napetost), zbog čega se teško može nazvati spektakularnom

Druga konstanta kod Fontaine, posebno prisutna u poslednje vreme, posle njenog jedinog velikog hita (Coco Before Chanel), je pokušaj provokacije javnog morala ili suštinske etike. Night Shift se ne razlikuje mnogo od zadatih okvira, upadljivo je korektan na većini nivoa, plemenit u svojoj misiji, korektan u realizaciji (posebno na glumačkom nivou, Virginie Efira i Omar Sy su izvanredni), ali mu fali „ono nešto” da bi bio i više od toga

Film sjajno izgleda i relativno glatko teče, dok je promišljena nepretencioznost celog amalgama za svaku pohvalu. Naime, misterija se ne skriva toliko u tome ko je tu kome šta i šta ko kome koliko dođe, već u onim malim, banalnim momentima

Bar The Roaring Twenties u Las Vegasu će se zatvoriti zauvek, ovo je poslednji dan da radi i to je prilika redovnim mušterijama, gazdarici i šankeru da se oproste od mesta koje im je u velikoj meri ispunjavalo život. Taj događaj koincidira sa Trumpovom inauguracijom što možda nosi neki simbolički značaj, ali nije presudna stvar jer se barovi otvaraju i zatvaraju verovatno svakog dana

Ono što, pak, najviše iritira u ovom ispodprosečno sklepanom pokušaju gangsterske drame s društvenim angažmanom je uporno insistiranje na formuli koja naprosto ne radi na duže staze: kombinaciji vrlo neurotične ručne kamere i oštrih montažnih rezova. To donekle ima smisla u montažnim sekvencama i masovkama kojima Nikitović kupuje vreme i film razvlači na preko 100 minuta trajanja, ali vrlo brzo postaje zamorno i od Četiri ruže pravi zapravo prolongirani video-spot. Postoji razlog zašto se oni snimaju za pojedinu pesmu, a ne za dupli album

Reč je o klasičnom biografskom filmu o zanimljivoj i pomalo zaboravljenoj ličnosti, "čoveku za sva vremena", travaru i iscelitelju Janu Mikolašeku, čiju su klijentelu činili prosti i naivni ljudi, ali i glavešine različitih režima, nacističkog i komunističkog, a koji je, kako to obično biva, "zglajzao" kada se promenila garnitura. Iako su glavni aduti filma, poput detalja scene, kostima i rekvizite, dorađeni i sasvim na liniji onoga što percipiramo kao realnost, Charlatan je film koji odiše televizijskim ugođajem, a koji je na ime svoje rediteljke osigurao festivalsku premijeru

Kada se podvuče crta, reč je možda i o najboljem filmu ovogodišnjeg Berlinala (prikazan je u netakmičarskom programu Panorama) i jednom od filmova koji će obeležiti ovu godinu. Aktuelni trenutak je svakako pogođen, ali The Assistant definitivno nije film trenutka, već nešto što se skoro može nazvati remek-delom

Time to Hunt dobar film u svakom smislu i na svakom nivou, dok je faktor zabave i prilično iznad toga. Nema tu reči o nekakvoj artističkoj poslastici koja menja pravila i postavlja svoja, ali to zapravo ni nije neophodno. Yoon Sung-hyun je igrao na univerzalnost i pogodio u centar

Reč je o hrabrom, originalnom, nesvakidašnjem filmu u filmsko-festivalskim okvirima, a i uopšte. Jednom od onih za koje opaska da pomeraju granice žanra i te kako vredi

Nova filmska verzija Ivice i Marice koju kao scenarista potisuje malo poznati Rob Hayes, a kao reditelj Osgood Perkins, međutim, iz temelja menja poznatu bajku, ili je možda vraća na originalne, eksplicitno morbidne postavke

Jedan od nedostataka koji se može zameriti filmu može biti i manjak odlučnosti da se adresiraju problemi unutar crkve, poput stava o pedofiliji među sveštenstvom i izostanka reakcije, što se vidi i u utišavanju tona kada se razgovor između dvojice protagonista povede o tome. Tu Meirelles i McCarten svakako mogu biti oštriji u reimaginaciji susreta dvojice Papa, ali onda bi The Two Popes bio drugačiji film, kritičniji, subverzivniji. Ovako, kao pre svega priča o prijateljstvu dvojice muškaraca i njihovom međusobnom uvažavanju razlici u stavovima uprkos, ostaje na liniji poruke mira i humanosti. Stvarne ili lažne, u slučaju filma, kao i kad je odašilje sama crkva, prosudite sami.

Dark Waters je tip filma koji bi svojim stavom nepoverenja prema spletu vlasti i kapitala savršeno pasao i među paranoidne trilere 70-ih i među njihovu reinkarnaciju 90-ih, dok mu hladna, sivo-plava paleta boja izvrsno pristaje

Glas je tako kompleksan i slojevit portret hrvatske neprijatne stvarnosti koji ne bi bilo loše pogledati još koji put i koji se može pokazati vrlo poučnim na neočekivanim mestima

Ian McKellen i Helen Mirren su apsolutno savršeni i sami bi poslužili kao dobar razlog za gledanje filma, pa bio on ekranizacija jeftinog trilera, telefonskog imenika ili finansijskog izveštaja. Ovde naprosto briljiraju u doziranju emocija, strahova, tajni i laži, kao i u međusobnom nadmudrivanju i glumačkom nadigravanju