Tekstovi sa tagom: Marko Stojiljković

Spoj drame i neprijatne komedije ovde ne funkcioniše savršeno, iako su to stvari sa kojima je autor radio na svom prethodnom filmu, dugometražnom prvencu Faults čiji su dometi znatno viši i zapravo dosta blizu remek-dela. The Art of Self-Defence nije toliko dobar, ali je svakako vredan gledanja jer nudi sasvim posebni i originalni pogled na jednu važnu društvenu temu

Zamislite jedno platno u nekoj tamnoj, recimo smeđoj boji, ako je moguće sa izbledelim flekama i različitim međusobno nepovezanim uzorcima koji se ponavljaju u neregularnim intervalima. Gledanje Jokera, drugi put još gore nego prvi jer su besmisao i praznina još očitiji, ekvivalent je zurenju u to platno / tapet "ukrašen" crtežima predškolskog deteta. Toliko otupljujuće, što je izuzetno dostignuće, imajući u vidu da pred sobom imamo jednog od najintenzivnijih i najenigmatičnijih stripovskih zlikovaca

Ovo je naoko mali film, ali takav da dolazi direktno iz "petlje", sa mozgom i dušom, pa se stoga može smatrati velikim

Neke stvarne priče su čudnije od bilo čega izmišljenog, a sve su po pravilu višeslojne i određene raznim faktorima u pozadini, pa ih zato nije naročito lako koncizno ispričati. Tu ne treba kriviti scenaristu i reditelja jer su pokušali. Možda nisu do kraja uspeli, ali je Driven film koji je svakako dovoljno zabavan i vredan makar jednog relaksiranog gledanja

Kad smo kod Kinga, bez obzira na etiketu "majstora strave" i bliskosti između horor literature i filmova, sa njim treba biti pažljiv, treba znati izabrati, pročitati i naročito filtrirati ono što funkcioniše, a šta ne. Njegovom ultra plodnom stilu pisanja na granici skribomanije bolje leže kraće forme nego "regalska književnost" koje se reditelji po pravilu hvataju, kao što mu bolje leži prirodno ili tek lagano natprirodno zlo, nego ono simbolički moćno jer dosta često nema dovoljno koncentracije i discipline da ga izdigne iznad nivoa banalnog

Capotondi ovde ne pokušava da nam ponovo izmisli točak ili otkrije toplu vodu jer za time nema ni potrebe. Zato i ne treba očekivati čuda, ali za posetu bioskopu ili gledanje u kućnim uslovima u nekoj bliskoj budućnosti, ništa više i ne treba

Gadost za gadost i patnja za patnju, glavni problem filma je što smo istim zatrpavani i pretrpavani od početka sa nikakvim ili minimalnim varijacijama na temu, gradacijom ili izgradnjom makar protagoniste, ako su već svi drugi zacementirani u svojoj datosti

Guest of Honour, bizarnostima uprkos (ili baš zbog njih) je krunski dokaz da Egoyan nije za staro gvožđe, čak daleko od toga. On ovim filmom uspeva da spoji misteriju i melodramu i da u tome ide do kraja i ostane zabavan. Guest of Honour je koska koju je bacio kritičarima koji će je spremno zagristi mešajući njegovu auto-ironiju sa auto-parodijom i auto-reciklažom. Mi koji smo spremni da oprostimo ćemo uživati u nečemu tako suludom

Film je, dakle, otvoreno politički i prilično jednostran, što se od Gavrasa i očekuje. Njegove nepodeljene simpatije uživa Varoufakis kao čovek od intelekta i integriteta kojeg uglavnom viđamo u poslovnom, hladnom i neprijateljskom okruženju kao kakvog ratnika svetla protiv sila mraka i bezumlja. Izuzetak su možda par scena kod kuće sa suprugom (Valeria Golino, jedva prepoznatljiva) koje ističu njegovu normalnost, iskrenost i pristupačnost. Štos je što u stvarnom životu dobri momci ne moraju da pobede, a autsajderi ostaju autsajderi. Gavras je tu da pohvali i proslavi njihov častan poraz i sizifovski trud

Polanski koristi Zolu i Dreyfusa kao metaforu za to što je on bio proganjan od strane medija. Naravno, tu ne misli na progon koji je doživeo i jedva preživeo kao dete - Holokaust, već na nešto za šta je po svoj prilici bio kriv i opravdano sudski i medijski gonjen - zavođenje, odnosno silovanje maloletnice. Polanski i te kako ima prava na svoje mišljenje, ne samo kao zaslužni filmski autor i umetnik, nego i kao ljudsko biće, nije se ni ranije stideo da ga iskoristi, čak ni da svoju ličnu tragediju ironizuje do maksimuma

Ly u svom prvencu fantastično poentira u toj prolongiranoj, fluidnoj završnici rizikujući, poput svojih antijunaka, apsolutno sve. Pogađa jer njegova poenta nije banalna i jer vrlo dobro zna o čemu govori kao neko ko je policijskoj brutalnosti svedočio ceo život i ko je i svoju karijeru započeo potajno snimajući upravo njih

U pitanju je duboko uznemirujući film koji ostavlja jak utisak koji nije uvek jednostavno izraziti rečima. Naime, jasno nam je da je Gloria predator neke vrste, a da je Paul njen plen, ali nam nije jasno koliko je ona u tome proračunata, koliko ga namerno iskorištava i koji je uzrok njene traume jer pozadinska priča koju priča može biti i istinita i lažna i svugde između na tom spektru

Ostaje nam da žalimo za prošlim vremenima kada je Tusta bio moguć ili da ih slavimo zato što su Tusta i Idijoti bili mogući. Mlađe generacije će možda gledajući film skapirati nas koji smo pod svakodnevnim udarima nacionalizma i džiberluka čekali Idijote u Beogradu ili Brejkerse u Zagrebu kao ozebli sunce

U zanatskom smislu je film vrlo dobar, posebno u domenu fotografije, koja je redak primer savršene kontrole ručne kamere. Međutim, fali mu doslednosti po pitanju jasne autorske namere da pređe granicu koja deli dobre filmove i izvenredne. Razočaranje je samo utoliko što to ne samo da može, već i obećava

Ono što The Factory odvaja od sličnih filmova sa otmicom, pregovorima i taktičkim nadmudrivanjima uglavnom američkog porekla je njegov "setting" - uboga fabrika metalnih šipki upropaštena privatizacijom i zapuštena, čiji su radnici tek senke od ljudi. Ta realistična komponenta je ujedno i glavni adut filma jer otvara mogućnost da se prozbori koja o stanju stvari u Putinovoj Rusiji, o odjecima otimačine 90-ih i represije sovjetskog doba