Tekstovi sa tagom: Marko Stojiljković

Radi se tu o filozofskom pitanju na temu dva straha: je li strah od toga da ispadnemo nepristojni i zbog toga odbačeni od društva ili makar neposrednog okruženja zaista veći od straha od bola, emotivnog ili fizičkog. I o tom pitanju treba dobro i dugo razmišljati

"Punim plućima" možda ne opravdava svoj naslov, jer nije reč o nekom ludo hrabrom i beskompromisnom filmu, već prilično žanrovski-tipskom. Ali makar nije mrtav, nego zapravo diše, što je sasvim dovoljno. Pogotovo u hrvatskom kontekstu, u kojem je Gonzov dugometražni prvenac prvi film svoje vrste

Zbog stilskih odluka, ali i zbog izvrsno napisanih dijaloga i vrhunske glume, Miracle je doista izuzetan film, izrazito neprijatan, ali i otrežnjujući kao pogled u dubinu ljudske gadosti

Površan će gledalac u filmu videti samo kao olovo teški socijalni realizam, a onaj ideološki zaslepljen čak i neku seosku idilu, iako to nije Lijeva namera. Naprotiv, on svoj rodni kraj opisuje bez sentimenta, ali i bez gorčine, takav kakav jeste, a dok se godišnja doba menjaju slika i život onakav kakav tamo zaista jeste. Bajkama o komunističkoj solidarnosti uprkos, odnosi među ljudima tamo su još na feudalnom nivou, borba za preživljavanje je grčevita, a „karte“ uglavnom unapred podeljene, dok te famozne vlasti i njene redistribucije nema ni na vidiku

Captain Volkonogov Escaped  je jedno izuzetno filmsko delo vrhunske egzekucije, sjajnog osećaja za detalj perioda i za duh tog vremena. Reč je o filmu kojeg ne treba zabranjivati i stigmatizirati, ma ko ga finansirao, već ga u ova zla vremena treba gledati i zbog filmskih kvaliteta i zbog šireg društvenog značaja

Koncept zvučnog keteringa, odnosno buke i hrane nije toliko nezamisliv u kontekstu savremene performativne umetnosti koja i sama zalazi u teško zamislive i ne naročito smislene pravce. Ali jednako tako, satirizacija takvog nečeg predstavlja ubiranje poprilično lakih poena, naročito ako uzmemo u obzir da su to radili i drugi savremeni autori, recimo Sorrentino i Östlund, samo smislenije i elokventnije. Problem je takođe što ovde Strickland u pomoć ne priziva ono po čemu se razlikuje od ostalih festivalskih i „art” autora, a što ova priča zapravo i zahteva: žanrovski pristup i pogled na stvari koji će makar na kraju rezultirati nekakvom akcijom

Film Tove je imao nesreću da izađe u „koroničnoj“ 2020. godini i da mu se festivalska i bioskopska distribucija razvuče na parčiće kroz tu i dve naredne godine, a čak ni nacionalna nominacija za Oscara tu nije mogla puno pomoći. Na zalasku turneje, film smo dobili priliku da pogledamo na KRAFFT festivalu u Kranju, a budući da je reč o doista glumačkom filmu, jedan mladi glumački festival se pokazao kao pravo mesto

Small, Slow But Steady je slika i prilika protagonistkinje, ali i kao film opravdava svoj naslov. I jedno i drugo su „tiha voda koja breg roni“, zbog čega ovaj mali, nepretenciozni film postaje velik i stoji čvrsto.

Teza koju tu Jabbaz s pravom postavlja je to da nas zaraza ne čini monstrumima, već samo doprinosi tome da svoje monstruozne nagone čije je seme odavno posađeno (možda čak iskonsko za ljudsku vrstu) ispoljimo bez griže savesti i straha od odmazde sistema.

Verovatno su najboljoj poziciji Grohl i društvo, a ponajviše sam Grohl čija je film i bio ideja inicijalno. Ne samo da njegov lik ima najviše „mesa“ (ipak je on taj koji poludi, odnosno pokupi kletvu i kreće da ubija svoje kolege i drugare), nego postaje evidentno da je on taj koji više od svih uživa u pažnji javnosti, ali i u svim aspektima svog posla. Dobro je to što još uvek može primiti ili makar izmisliti šalu na svoj račun, ali Studio 666 ostaje samo gledljiv film, daleko od dobrog ili po bilo čemu posebnog. Mada, ako su se zabavljali snimajući ga, zaslužili su

Kada se sve sabere i oduzme, Memory deluje kao promašena prilika da se razigra koncept „neesonijade“ i da se na taj način iskoristi glumački potencijal koji Liam Neeson još uvek poseduje. Umesto ozbiljnog i intrigantnog filma, dobili smo tek gledljivu varijaciju na temu već viđenih akcionih trilera iz američkog pograničnog okruženja

Protagonisti filma su nesrećni bračni par, mesar Vincent (igra ga sam Eboué) i njegova smorena supruga Sophie (Fois). Posao ne ide dobro, radnja polako propada jer nije ni dovoljno ekskluzivna da privuče bogatu klijentelu, niti je Vincent toliko neetičan da prodaje hormonalno tretirano meso kao u supermarketima; želja među njima se ugasila, prijatelji (Cayrey i Hocq) im trljaju so na ranu svojim skorojevićkim hvalisanjem, a Sophie noći provodi gledajući „true crime“ emisije o serijskim ubicama, što je siguran znak depresije. Povrh toga, njihova radnja će se naći na meti napada militantnih veganskih aktivista

On the Count of Three počinje scenom koja bi nas mogla navesti na krivi trag da posumnjamo da se ovde radi o nekakvoj nezavisnoj kopiji akcionih spektakala, ili o laganoj, kontrolisanoj parodiji na iste. Dvojica muškaraca, jedan crnac i jedan belac, drže pištolje uperene jedan u drugog na kratkoj distanci i broje do tri. Cilj, međutim, nije uplašiti „protivnika“, već izvršiti samoubistvo koristeći jedan drugoga za povlačenje obarača. Njih dvojica su, dakle, prijatelji, a očito je da im je ovaj improvizovani plan suicidalnog pakta pun rupa

Izuzetan „casting” sačinjavaju prirodna i sjajno vođena deca, te profesionalni glumci koji su do sada uglavnom igrali samo epizodne uloge diljem frankofone kinematografije. Playground je zaista zaokružen i surov svet, a gledanje filma izazvaće snažnu reakciju od strane gledalaca

Jedno je sigurno: litvanski film i Andrius Blaževičius u njegovom okviru idu krupnim koracima, hrabro napred. Runner je dokaz za to