Tekstovi sa tagom: Marko Stojiljković

Dark Waters je tip filma koji bi svojim stavom nepoverenja prema spletu vlasti i kapitala savršeno pasao i među paranoidne trilere 70-ih i među njihovu reinkarnaciju 90-ih, dok mu hladna, sivo-plava paleta boja izvrsno pristaje

Glas je tako kompleksan i slojevit portret hrvatske neprijatne stvarnosti koji ne bi bilo loše pogledati još koji put i koji se može pokazati vrlo poučnim na neočekivanim mestima

Ian McKellen i Helen Mirren su apsolutno savršeni i sami bi poslužili kao dobar razlog za gledanje filma, pa bio on ekranizacija jeftinog trilera, telefonskog imenika ili finansijskog izveštaja. Ovde naprosto briljiraju u doziranju emocija, strahova, tajni i laži, kao i u međusobnom nadmudrivanju i glumačkom nadigravanju

Korporacija bi, solidna kakva jeste uprkos određenim nedostacima, mogla da bude sasvim dobar izvozni proizvod i smernica za regionalne autore kako je moguće napraviti žanrovski film po pravilima struke koji je istovremeno uronjen u lokalni kontekst, ali ga i nadilazi

Tako "uramljen", spretno zapleten i još spretnije raspleten (uz obilje obrata) i nadahnuto režiran, The Gentlemen je pre svega izuzetno zabavan film. Ritchieve opservacije o klasi, biznisu i sukobu su na mestu i ne opterećuju film kao što je to bio slučaj sa inflacijom metafizike u Revolveru. Svojim duhovitim dijalozima, meta-momentima i nelinearnim vođenjem radnje Ritchie se sasvim približava Tarantinu sa kojim su ga dosta često na početku karijere poredili, ne bez razloga

Burnsova sigurna, a nenametljiva režija koja se bazira pre svega na radu sa glumcima i veštoj rekonstrukciji detalja, tu je svakako od pomoći, pa je The Report film koji ne zahteva veliko platno i savršeno funkcioniše na kućnim formatima

After the Wedding je film koji deluje kao da je naslonjen na neke stare i prevaziđene trendove od kojih se teško odvaja, iako ima časne namere

Verovatno da ne postoji bolji glumac za ulogu Rogersa nego što je to Tom Hanks, pre svega zbog aure koju u zreloj fazi svoje karijere odašilje. Glumac koji u poslednje vreme igra heroične likove od krvi i mesa nema težak zadatak da se uživi u lik koji poput njegovih tipskih uloga, medijske persone, a i ličnosti privatno, odiše dobrotom i pristojnošću, pritom bez većeg napora skidajući Rogersove manirizme

Adam Sandler je izvrstan u konstrukciji svog lika koji egzistira u nesvakidašnjem žanrovskom miksu trilera (psihološkog i onog "običnog"), crne komedije i drame o disfunkcionalnosti pojedinca, porodice i društva. Braća Safdie su sa svojim prethodnim filmom Good Times pokazali kako znaju da rade sa glumcima i da ih okreću kontra njihovog uobičajenog tipa na pravi način i u pravoj meri, ali i da potencijalne nedostatke i nedorečenosti prekriju brzinom kojom se situacije smenjuju, što na glumce stavlja dodatni pritisak

The Nightingale je, dakle, prilično klasičan primer "rape-revenge" filma zaodenutog u ruho određenog istorijskog perioda i geografskog prostora i to povlači određenu, dobro poznatu žanrovsku mehaniku koju je vrlo teško razbiti na originalan, a smislen način. Etički problem celog pod-žanra je što je prvi deo, dakle trauma, sam po sebi snažniji od osvete koja sledi. Iako Jennifer Kent ne pokušava da fetišizira nasilje, već se čvrsto drži realizma, pad u tempu je neizbežan nakon onako snažnog udara kao što je to scena u kolibi i tu ne mogu puno da pomognu čak ni Clarina snoviđenja i košmari koji filmu dodaju jednu fantazijsku notu

Osim što treba imati u vidu da je filmsku top-listu mnogo zabavnije čitati nego sastaviti, te da su i sastavljači lista samo ljudi sa svojim afinitetima, osećam se dužnim da cenjeni publikum upozorim da se ovakvih spiskova treba držati više okvirno, a ne kao pijan plota. Različiti faktori su tu u igri, pa su ove godine na listi završili samo dugometražni igrani filmovi (jer za dokumentarne, kao i za kratkometražne važe neka druga pravila zbog kojih su neuporedivi sa najpopularnijim rodom igranog i formatom dugometražnog filma), ali faktor na koji takođe treba obratiti pažnju je i svežina utiska. Filmu pogledanom u februaru ili martu dosta je teže da ostane svež u memoriji krajem decembra nego, primera radi, filmu pogledanom krajem novembra. Stoga, srećne praznike i ugodno čitanje želi vam vaš filmski kritičar

Za razumevanje konteksta filma možda nije neophodno poznavanje američke istorije i Scorseseove karijere, ali je svakako preporučljivo jer su te dve stvari tesno povezane na način da reditelj kroz svoje mafijaške epopeje na sebi svojstven način, kafanskim tonom i sa puno digresija, govori o istoriji svoje zemlje

Iako je Bacurau na nivou pojedinačnih scena izuzetno uspeo kao žanrovski film, problem je što u celini to ipak nije. Razlog mogu biti prevelike ambicije autorskog dvojca da u blender ubace suviše žanrova, različitih poetika i citata. Na kraju filmom dominira socijalni angažman, što samo po sebi nije loše, ali u opštoj neujednačenosti deluje didaktično, odnosno "nabijeno" iz sve snage. Bacurau je i pored toga vrlo dobar film kojem ipak fali nešto da bi bio odličan

Dok su dobre strane filma uglavnom objektivne i merljive, većina zamerki se može otpisati kao stvar afiniteta ili procene. Film na nekoliko mesta traži popriličnu suspenziju neverice, a i pored toga ima nekoliko logičkih preskoka. Takođe, možda nesuptilno gađa veće emocije nego što ih zaslužuje (po čemu dosta liči na ruske literarne klasike), ali ih nekako i pogađa. Konačno, reč je o sasvim jedinstvenom i neponovljivom gledalačkom iskustvu

Reditelj je svojim prvencem već demonstrirao sposobnost da se uhvati ukoštac sa puno većim i ozbiljnijim temama i da na koherentan način ispriča priču o izraelsko-palestinskom sukobu s filmom Out in the Dark (2012). Ovde je išao sa namerom da napravi "crowd-pleaser", film za publiku i njenu razonodu i u tome je uspeo