Tekstovi sa tagom: Marko Stojiljković

Fox in a Hole je film vrlo fluidne strukture koja se, doduše, izlaže u hronološkom redu, ali prolongirana ekspozicija od gledalaca zahteva dosta strpljenja za nagradu koja će eventualno uslediti. Riahijev scenario se u solidnoj meri oslanja na klišee »zatvorskih« filmova i filmova smeštenim u učionice i pritom u pozadini slika multietnički milje savremene Austrije, posebno njenog »luzerskog« dela. Nema tu neke naročite klasne solidarnosti, etnički odnosi su zaoštreni, što zbog ponavljanja poznatih matrica, što zbog sklonosti pojedinih grupa ka traženju tačke sukoba. Zajednički neprijatelj svima njima je sistem, a onih »nekoliko dobrih ljudi« možda nema pojma ni šta radi, ni šta im je činiti

Režija na nivou pojedinačnih scena zna biti i solidna, Krce kao direktor fotografije fino hvata tu nebulozno-stripovsku atmosferu koju je kao scenarista sa Tomićem zamislio. Međutim, u gomili likova na malom prostoru, kao i glumaca različitih profila i senzibiliteta koji ih igraju, čini se da upravo oni ostaju najviše oštećeni jer ne mogu da do kraja pokažu šta znaju i umeju. Po tamburi ostaje uglavnom propuštena šansa, ali, s pozitivne strane gledano, makar ne opterećuje gledaoca

Ono što manjka u scenariju, Evi Romen uspeva da pokrije dobrim rediteljskim instinktima za postavljanje scene, čak i kada one u dramaturškom smislu u formi repeticije »udaraju na isto mesto«. Pojedinačne scene su atraktivne, posebno kada su propraćene eklektično izabranom muzikom, scenografija i kostim su na nivou, kamera i montaža takođe, a Evi Romen svime time diriguje bez ikakvih problema. Izvrstan je i njen rad s glumcima, posebno sa Thomasom Prennom, koji je izuzetno talentovan i kojem ona pomaže da tu divlju energiju kanalizira. Hochwald tako postaje i ostaje sasvim solidan film i prilično dobar debi

Glumci uposleni na filmu svakako dolaze iz nižih ešalona, ali Dale vrlo vešto izvlači maksimum od njih u zadatim okvirima. Macken je efikasan kao jezivi muž Mark, a Mulvey kao negativac poganjan pohlepom i osvetom. Junakinja ove priče je ipak Megan Fox koja ipak nije samo „telo“ i koja uz lepotu može nositi i dozu sete, ali i volje za preživljavanjem i oslobođenjem. Ne bi bilo neočekivano da joj baš Till Death prelomi karijeru i usmeri je prema kvalitetnijim projektima i karakternijim likovima

Da je Hensleigh film priveo kraju s trajanjem od 85 ili 90 minuta, za šta je imao savršenu priliku, opet bi „rekao“ sve što je trebalo da se kaže. Film se, međutim, protegao na čitavih 110 minuta, sve dodatno vreme je potrošeno za sekvence šoferske akcije i obračuna s likom koji naprosto odbija da umre, pa stalno ustaje iz mrtvih. Te akcione scene imaju kvalitet sam za sebe, ali ipak ne toliki da bi u potpunosti opravdale svoje postojanje, a o skliznuću u melodramu kao poslednje utočište tankih stvaralaca koji bi da naprave očekivanu poentu ne vredi ni trošiti reči. Na kraju, The Ice Road je film koji će protutnjati bioskopima i Netflixom u letnje nedoba i odvesti se pravo u zaborav

Film Censor, dugometražni prvenac britanske autorice Prano Bailey-Bond, ipak nije film o cenzuri i cenzurisanju. Zapravo, više od svega je posveta jednom vremenu kada se cenzura radila na stari način, ali je takođe i posveta materijalu koji je pod cenzorskim makazama završio: kultnim nasilnim filmovima, skandaloznim videima koji su se posuđivali ispod pulta po video-klubovima i generalno britanskom izrazu modernog horora koji se naslanja na retro stil. Nakon premijere u noćnom programu Sundance Festivala, sada je dostupan na »streaming« platformama

U svom filmu Glazer i Lee se dotiču brojnih fenomena iz savremenog sveta. Za početak, tu je trudnoća u uslovima svakodnevnog, stresnog života u gradu, u obilju informacija i opcija koje se serviraju. Druga stvar je taj „mommy brain“ koji može biti i prirodni fenomen, ali i društveni konstrukt kojim je moguće ućutkati trudnu ženu ili mladu majku, prokazujući njen stav kao manje validan jer je ona „emocionalna“, „histerična“, „puna hormona“, pa ne zna ni šta misli, ni šta priča. U kombinaciji sa muškom solidarnošću koju vidimo kroz odnos Johna i Adriana, pa i sa podsvesnim seksizmom koji je na snazi kod Lucy na poslu, to nas dovodi do toga da False Positive zapravo vrlo precizno cilja patrijarhat, ali i njegovu „pešadiju“ u smislu pokornih žena

Transfer društvenih ili video igara na film može biti prilično nezahvalan posao, ali snaga Werewolves Within je svakako to što je u rediteljskoj fotelji Josh Ruben, čiji je prošlogodišnji prvenac Scare Me bio zapravo impresivan i inteligentan niskobudžetni nezavisni meta-horor

Napeti porodični odnosi koji izlaze na površinu prilikom okupljanja su pak standardna tema danskog filma, ali je pristup Lise Jaspersen u njenom debitantskom dugometražnom filmu Persona Non Grata nešto lakši i relaksiraniji, što bi ovom filmu, premijerno prikazanom u Gothenburgu i viđenom na junskom delu ovogodišnjeg Rotterdama, teoretski moglo otvoriti neku širu bioskopsku distribuciju posle festivalske turneje

The Hitman's Wife's Bodyguard ne samo da pokušava da natrpa previše stvari u jedan film, već se i previše trudi da maksimizira humorni efekat jefitim trikovima poput psovanja, trućanja i opsednutosti seksom. Problem sa humorom je pogrešno shvatanje maksime da će kvantitet pre ili kasnije doneti kvalitet

Dozu relaksacije u vidu humora možemo pronaći u scenariju Dane Fox i Tonyja McNamare, dvojca koji je napisao scenario i za uvrnutu istorijsku dramediju The Favourite (2018) Yorgosa Lanthimosa i ta doza zapravo dobro dođe u hiperaktivnosti i inflaciji dešavanja kojom smo zasuti. Cruella se makar ne uzima ozbiljno, što je možda zapravo i ključ njenog uspeha

Naselje The Villages je tema dokumentarca austrijske autorice Valerie Blankenbyl nazvanog "The Bubble", koji je igrao i požnjeo dobre kritike na festivalu Visions du Réel u Nyonu, pre nego što je imao nacionalnu premijeru na festivalu Diagonale u Grazu, gde smo ga pogledali

Prolog filma Son smešten je u relativno blisku prošlost, u jednu kišnu noć u zalogajnici usred ničega. Mlada trudnica (Matichak) se iznenada diže od stola i seda u svoj stari auto. U vožnji je hvataju trudovi i ona sleće s ceste na livadu dok kiša lije i svom plodu ponavlja da ga ne želi i da ga nikad nije želela. Stvari se, dakako, menjaju kada ona zapravo, tako u kolima, rodi svog sina

Kandisha je zaigrala u noćnoj sekciji festivala Crossing Europe u Linzu, inače jednom od najboljih programa spomenutog festivala posvećenom evropskom žanrovskom filmu. Legenda o Kandishi kaže da je dotična bila lepotica u Maroku u XIV veku, u doba kada su zemlju pohodili prvi evropski osvajači. Kada su portugalski okupatori ubili njenog muža, ona je iz osvete ubila šestoricu vojnika pre nego što je uhvaćena i ubijena

Fucking with Nobody dolazi nam iz Finske, i to od autorice Hannaleene Hauru, koja je svojim dugometražnim prvencem objavila rat ispraznim letnjim venčanjima, a recentnim srednjemetražnim filmom Metatitanic kroz metafilmsku formu ispitala izazove pred kojima se nalazi srednjeklasna heteroseksualna i heteronormativna romantična ljubav. Film je svetsku premijeru imao u Veneciji u okviru programa Biennale College Cinema, a nakon Seville i SxSW-a u Austinu zaigrao je i na letnjoj ediciji, odnosno drugom delu Rotterdama