Tekstovi sa tagom: Marko Stojiljković

Ono što najviše bode oči je svojevrsna namerna aljkavost. Radnja je, naime, smeštena u dvadesete godine, a scenografija, kostimi i rekvizita variraju po kriterijumu prigodnosti od vremenskom periodu vernih do sasvim savremenih. Naravno, i to se može tumačiti kao komentar, premda je i on banalan i zvuči kao izgovor za nemar. Bloodsuckers tako postaje i ostaje hipsterski film, namenjen privlačenju pažnje i poluprovokaciji

Koliko god bio prosečan ili čak loš scenarista (dijalozi u Voyagers na rubu su kriminalnih), Neil Burger je dovoljno vešt i versatilan reditelj da to nekako pokrije. U svojoj karijeri do sada je imao i drame, i kostimirane sprektakle, i naučnu fantastiku, i »young adult« distopije. U akcionim scenama, njegova je režija dovoljno kinetična, a trikovi s montažnim sekvencama, ma koliko providni i banalni bili, makar su izvedeni tehnički zadovoljavajuće. To sve je dovoljno da Voyagers bude tek gledljiv film kojem sledi brzi zaborav

The Man Who Sold His Skin je jedan od onih filmova koji su efektniji na odloženo, nego što su u toku gledanja. Razlog tome je i tematika, ali i autorska politika. Ben Hania, naime, otvara puno više zanimljivih tema nego što pokazuje ambicije da ih zatvori ili makar zadovoljavajuće produbi

My Salinger Year tako ostaje jedan od onih univerzalno gledljivih, pa čak i simpatičnih filmova koji mogu savršeno lako živeti sa svojom nesavršenošću, pa čak i nekim krupnim greškama u temelju. Za takve filmove je nejasno koja im je bila krajnja ciljna publika: za literate i ljubitelje Salingera, ovo je dosta neozbiljan film koji se oslanja na predrasude o psicu; kao priča o odrastanju i formativnosti 20-ih godina se pak neće svideti mladim ljudima kojima su 90-e davna prošlost

Ima "Preparations to Be Together for an Unknown Period of Time" svojih nedostataka, zapravo ga je dosta teško i uhvatiti, ali ga glumci i atmosfera »prodaju« vrlo dobro

Wife of a Spy ne otkriva neku veliku i skrivenu istoriju, dobro su poznati i japanski zločini 30-ih i 40-ih godina prošlog veka, kao i pokajanje do kojeg je posle rata došlo. Poznat je i sukob između tradicije i moderniteta i različite etike koju oni podrazumevaju u tranzicionom društvo kakvo je bilo ondašnje japansko. Kurosawa akcenat stavlja negde drugde, na likove, na ljude, na odnose među njima. Rezultat je vrlo dobar film, do sada među najboljima u Festovom Gala programu

The Dig je od početka do kraja i u svakom aspektu dobar film koji bi u neka druga vremena mogao komotno otvoriti bilo koji festival, čak i veći od Festa. Međutim, u ova vremena takvi filmovi završavaju na internetskim platformama i pre nego što se pojave u bioskopu. Festova publika može da ga vidi u punom sjaju, a za ostale je tu mali ekran

Night of the Kings možda nije savršeno zaokružen film, po standardima onoga na šta je publika navikla, i možda otvara više nego što može da obradi i obuhvati u ugodnih 93 minuta trajanja, ali zbog toga nije ništa manje impozantan. A tek će na bioskopskom platnu zasijati u punom svetlu. U našu regiju dolazi na Fest

Wrath of Man nije film bez nedosataka, pre svega u domenu scenarija koji je pun rupa kada se radi o pozadini likova, pre svega protagoniste. Poneki dijalozi deluju izveštačeno i drveno, gotovo nakalemljeno u kontekstu, a i neka od rešenja su generička. Pa opet, za skoro dva sata čiste akcione zabave, bez preke potrebe za udubljivanjem, Wrath of Man je sasvim pristojan izbor

Willy’s Wonderland ima svoje prednosti i nedostatke, često u istim stavkama. Naravno, ovakvi filmovi su beskrajno predvidljivi, ali to znači i da se mogu gledati opušteno i »s pola mozga«. Treba se samo prepustiti trešu i shvatiti sve kao zezanje. A fanovima treš-opusa Nicolasa Cagea će ovo dobro leći

Summer of 85 je u velikoj meri Ozonova posveta samom sebi i on je u tome prilično besraman, toliko da čak eksplicitno »slika« poster za jedan od svojih filmova sa sve pohvalama ispisanim na njemu gde ga porede s Almodóvarom, Rohmerom i Hitchcockom

Sasvim je moguće da je Maíllo u glavi imao novije, »evropske« filmove Briana de Palme kao uzor, ali on ipak nije autor tog kalibra i te vizualizacije, sposoban da nam tako uverljivo menja perspektive. A Perfect Enemy zato ostaje film-žvaka, nešto što se uglavnom gleda na malom ekranu, ali je igrom slučaja zalutalo na veliki

Nikolićeve i Popovićeve namere su iskrene, časne, možda čak i plemenite jer se vidi da oni žanrovski film vole, ali Jedini izlaz zapravo deluje kao danak neiskustvu koji se na momente pretvara u nenamerni »trash«, što čak i ume da bude zabavno za gledanje. Biće da su oni u nekom trenutku ostali bez kontrole nad materijalom, odnosno da su se i sami zapetljali u zapletu. Neke će stvari verovatno biti jasnije i delovati čvršće nakon što serija bude prikazana na televiziji. Sad, pitanje je koliko je dobra praksa da se nešto snima paralelno za bioskop i televiziju, odnosno da se iz materijala za televiziju izvlači bioskopski film. Jedini izlaz je dokaz da u slučaju žanrovskog filma to baš i ne funkcioniše

Ono što Jurjev postiže je zapravo egzotizacija jednog zabačenog dela naše planete. Ma koliko to delovalo romantično i »pozitivno«, ipak je u pitanju igranje na kartu stereotipa, rasizam i dociranje s visoka, što je inače slučaj s brojnim antitehnološkim traktatima. To, naravno, ne znači da The Whaler Boy nije atraktivan prizor za gledanje i da Jurjev nema talenta za režiju

Servants je originalan film, ali to ne znači da se ne mogu povući određene paralele između njega i nekih drugih filmova. U tom smislu mu je najbliži film »oscarovski« film Ida Pawela Pawlikowskog sa kojim ne deli samo crno-belu 4:3 fotografiju, nego i tematiku odnosa katoličkog klera i komunističkih vlasti. To ne treba posebno da čudi, budući da dva filma dele i jednu od scenaristkinja, Rebeccu Lenkiewicz. Sličnosti su, međutim, površinske, a Servants je film koji svakako treba pogledati i doživeti