Tekstovi sa tagom: Marko Stojiljković

Sarah i Marty su relativno siromašni, briga o Oliveru im iscrpljuje resurse, što je horor sam po sebi, svađaju se, što je takođe horor. Oliverov autizam i »zaključanost« u unutrašnjem svetu svakako su strašni za njega. Konačno, tu je i onaj filozofski nivo usamljenosti i nerazumevanja su svakako strašni i više nego aktuelni u pandemijskoj godini koja podstiče jednu ili drugu formu asocijalnog ponašanja. Glumci su na visini zadatka, a Chase, čini se, zna šta radi, pa u prvoj polovini filma Come Play deluje kao nešto što može biti najbolji horor film ove godine

Ima u Come As You Are i ponešto reciklaže i emocionalne manipulacije gledalaca, ali sve u svemu reč je o sasvim dobrom filmu koji je malo kasnio u smislu dolaska na bioskopski repertoar. Ali na ovu sušu, ovo je više nego dobra vest

Što se samog koncepta strave tiče, teško da će The Room ijednog ozbiljnog poklonika horor-žanra uplašiti, a filozofa naterati na razmišljanje svojim površnim pristupom i »telefoniranim« obratima

Kada se crta podvuče, Apples je originalan, inteligentan, pažljivo i detaljno urađen film koji savršeno pogađa sadašnji trenutak. Sa druge strane, ima u sebi dovoljno dubine i univerzalnosti da se na tome ne zaustavi, već da nastavi sa kopanjem po mračnim hodnicima ljudske duše i ljudskih emocija

Jessica Chastain je pokazala da može biti opasna, i to na različite načine, i u dosta boljim filmovima kao što Zero Dark Thirty, Crimson Peak i, naročito, u filmovima kao što su Miss Sloane i Molly’s Game. Ona je efektna i efikasna i kao akciona heroina, samo joj za to treba ipak bolji film, pa možda čak i pravi »reboot« Nikite

Scenaristički, nisu svi aspekti komedije jednako razvijeni, pa čak ni potrebni, tako da recimo »gay« aspekt između dvojice Calogera prilično »visi«, a pritom je tretiran plošno, na momente čak i stereotipno, prizivajući u sećanje šablone uspostavljene u drugim filmovima

Čoveku prosto dođe da se zapita da li je Viggu Mortensenu Falling kao rediteljski prvenac zaista bio potreban u životu i karijeri. Sudeći po svemu, verovatno da nije, ali opet je teško reći da je u slučaju Mortensenovog angažmana, autorskog, a naročito glumačkog, tu reč o promašenoj kalkulaciji. Mortensen je u projekat verovatno ušao da bi ispričao nešto do čega mu je lično stalo, ali problem je što to baš i nije uspeo da iskomunicira, pa sve deluje kao lažnjak

Ne samo da kriminalistička priča nikada ne „upadne u šine” i poteče glatko (premda je Desplechin kao uzore citirao Hitchcocka i Melvillea, ne dostiže ih ni iz daleka), nego su grube greške i tretman likova i glumačka podela. Znamo da je „deglamurizacija” jedan od čestih postupaka kada hollywoodski film kreće u lov na nagrade, ali to u slučaju Lée Seydoux naprosto ne štima, posebno u kontrastu sa Sarom Forestier kojoj uloga Claudine partnerke Marie donekle i pristaje

U suštini, manji je problem u Greenlandu, pa i u odavno potrošenom žanru koji je sasvim slučajno postao ponovo aktuelan zbog toga što realnost podseća na loš film. Problem je upravo u takvoj realnosti i takvoj godini u kojoj ovakav manjkav film postaje »vruća roba«

Kada se crta podvuče, The New Mutants se najbolje može opisati kao propuštena šansa i nerealizovani potencijal u smislu davanja novog života staroj franšizi. Međutim, na širem planu filmske industrije i stripovskog filma u okviru nje, funkcioniše najpre kao dokaz da je zamor materijala sveopšti, a da odgovorni baš i nisu sigurni kojim će se tokovima komercijalni repertoarski film za široku publiku kretati u bliskoj budućnosti

The War with Grandpa dobacuje do nivoa korektnog filma, univerzalne zabave za celu porodicu bez trunke rizika koja bi ga učinila boljim ili slabijim delom. Za odrasle, ne nužno porodično orijentisane filmofile, mnogo je važnija vest da je De Niro ponovo u glumačkoj formi i da nije zaboravio sve štoseve i tajne zanata

Cuties je svakako film o (dobrovoljnoj) hiperseksualizaciji koju su prigrlile devojčice iz određenih socijalnih grupacija na ulasku u pubertet, ali je zapravo film o tim devojčicama, pubertetu i različitim međusobno suprotstavljenim destruktivnim silama koje na njih deluju. Naravno, u filmu ima momenata koji testiraju granice dobrog ukusa, i to sa dobrim razlogom, ali je krajnje površno samo se za njih hvatati

The Devil All the Time je film vredan gledanja, makar kao dosta ambiciozan i prilično kompetentan pokušaj adaptacije „velikog američkog romana” (to je čak i žanr sam za sebe) u veliki američki film. Veličinu ne dostiže, odnosno za iluzije iste žrtvuje koherentnost i kompaktnost, a ne dostiže ni filmske uzore „southern gothic” drama i „backwoods noir” trilera. Opet, niti je u pitanju loš film, niti potpuni promašaj kakve smo u slučaju slično ambicioznih projekata često imali prilike da vidimo

Mulan je veliki korak unapred za konzervativni studio poput Disneya. Sasvim je dovoljno u kanonu kao što je to bila i prethodna, animirana verzija, ali je, sa druge strane, i jedinstven, originalan igrani film. Nije pokušaj da se postigne »još malo istog« pomoću novijih tehnologija i nije orgija ničim izazvanog CGI-ja, već pravi pravcati igrani film

Adaptacija je temeljna, inteligentna i promišljena, a anegdotarnost materijala prosto grli i nosi je sa ponosom. Drugo, adaptacija je scenografski i kostimografski raskošna i zapravo živahna, a da ne zanemaruje težinu Dickensove pisane reči, bez ijedne naznake televizijske generičnosti. Izgleda da je Iannuccijevo iskustvo sa komedijom, pre svega sa "tehničkim" aspektima iste poput tajminga ovde čak i pomoglo u smislu relaksacije, a autorova političnost je solidno poslužila za poentiranje