Tekstovi sa tagom: Milan Kundera

Pitao me je šta radim po cijeli ubogi dan, ispričala sam mu i on mi je rekao, još uvijek mu čujem glas, pola podrugljiv, pola sažaljiv, loše živite, Helena, a onda je rekao da bih to trebala promijeniti, da bih se trebala odlučiti da vodim drugačiji život, da se posvetim malo više životnim radostima.

Don Kihot je bio na samrti, međutim „to nije sprečilo njegovu nećaku da jede, dadilju da pije, a Sanča da bude dobre volje”. Za jedan časak ova rečenica malo zadigne zavesu koja zaklanja prozu života. A šta ako bismo želeli da tu prozu nešto pobliže ispitamo? Možda i malo podrobnije? Ili iz trenutka u trenutak. Kako se očituje Sančovo dobro raspoloženje? Da li brblja? Ili razgovara sa dvema ženama? I o čemu razgovara? Je li neprekidno prisutan kraj postelje svoga gospodara?

Kako je ovo moguće? Osećamo estetsko uživanje slušajući jednu Betovenovu sonatu, a ne osećamo ga dok slušamo onu drugu, u istom stilu i podjednako privlačnu, samo zato što ju je potpisao naš savremenik? Da to nije krajnja dvoličnost? Znači li to da naš doživljaj lepog nije spontan i diktiran isključivo osećanjima nego cerebralan i zavisan od poznavanja nekog datuma?

U prvoj epizodi predstavljena je „Šala“ Milana Kundere, autora rođenog 1. aprila 1929. u Čehoslovačkoj

Pre nego što su se putevi izgubili iz krajolika, izgubili su se iz ljudskih duša: čovek je prestao žudeti za tim da hoda, da hoda vlastitim nogama i raduje se zbog toga

Suočen sa pošastima nepismenog, petparačkog, tabloidnog novinarstva i neretko iste takve stvarnosti, XXZ magazin beži u prošlost, onu bolju prošlost, neka lepša vremena i tekstove o događajima i ljudima koji nisu zaslužili da budu zaboravljeni. Međutim, valja se setiti toga da neprijatelj nikada ne spava, da teška vremena mogu postati još teža, te da u svakakvom vremenu i sredini postoje ljudi koji se trude, stvaraju i teže boljem. Zato smo odlučili da vam svake sedmice preporučimo dela savremenika iz sveta (pop) kulture koji su zaokupili našu i zavređuju vašu pažnju. Uz pokoje nedelo, odnosno *kontrapreporuke, razume se

To niko ne zna bolje od političara. Čim u blizini ugledaju fotografski aparat, odmah trče do najbližeg deteta da ga podignu i poljube u obraz. Kič je estetski ideal svih političara, svih stranaka i pokreta

Protiv ideologiziranog i uniformnog sveta zvao je u pomoć komični, bujni, poletni rečnik Rablea. “Nažalost… ovaj viši tonalitet francuske literature, koji je počeo sa Vijonom, nestao je.” “Viši tonalitet francuske literature!” Kako dobro rečeno! Francuska, pre no što ju je upoznao, bila je za njega (kao uostalom i za mene) pre svega nacija Rablea, nacija mašte, zemlja gde su nadrealisti dugo “istraživali nesvesno, snove”. Sigurno nije tamo gde su ti isti nadrealisti počeli potom da pevaju u horu i da stoje mirno na himnu slobode. Kada je shvatio da je pogrešio, postao je još verniji Rableu, mašti, nadrealistima koji su dugo “istraživali nesvesno, snove”

Takve političke aktualizacije Antigone bile su veoma popularne posle Drugog svetskog rata. Hitler je Evropi doneo ne samo neizrecive strahote, već ju je lišio njenog smisla za tragično. Prema primeru borbe protiv nacizma, od tog vremena je svekolika politička istorija viđena i proživljavana kao borba dobra i zla. Ratovi, civilni ratovi, revolucije, kontrarevolucije, nacionalne borbe, revolti i njihovo gušenje, bili su prognani sa teritorije tragičnog i poslati pred pravdu sudija željnih kažnjavanja. Da li je to regresija? Povlačenje u predtragični stadijum čovečanstva? U tom slučaju, ko je uzročnik te regresije? Istorija uzurpirana od strane zločinaca? Ili naš način razumevanja istorije? Često sebi govorim: tragično nas je napustilo; moguće da upravo u tome i jeste prava kazna.

Objavljujemo razgovor koji je 1980. godine sa Milanom Kunderom vodio Philip Roth. Ovaj tekst se nalazi u knjizi eseja i razgovora "Čitajući sebe i druge" koje je objavila izdavačka kuća Buybook.

Postoje ljudi čijoj inteligenciji se divim, čiju čestitost uvažavam, ali sa kojima se ne osećam dobro: cenzurišu sve što hoću da kažem, kako ne bih bio pogrešno shvaćen, kako ne bih bio cinik, kako ne bih nekoga povredio olakom rečju. Takvi ljudi ne shvataju komično. Ne prebacujem im to: njihovo agelastvo je u njima duboko usađeno i oni tu ništa ne mogu. Ali ni ja tu ništa ne mogu, te iako ih ne prezirem, izdaleka ih se klonim: ne želim da završim kao pastor Jorik.