Tekstovi sa tagom: Miloš Crnjanski

Aatk 25 S

Rječnik imaginarnih mjesta

Mirko Kovač: Pisac i grad

“U ovom obožavanom, u ovom umazanom, u ovom inficiranom Beogradu teško je živeti stojeći uspravno. U ovom gradu iz kojeg jedva čekam da zbrišem, najteže je biti poražen”
Vešala

Još nas ima što volimo smrt

Oda vešalima

Ja sam bio rešio da štampam svoje pesme, usred rata, u časopisu Društva hrvatskih književnika, u Savremeniku, i poslao sam bio prve pesme ove vrste uredniku toga časopisa, Juliju Benešiću, koga nisam znao i koji je mislio, u početku, da je moje ime neka vrsta pseudonima. Pred odlazak iz Segedina, ja sam mu pisao ko sam, a on mi je pisao čudna, romantična pisma, a obavestio me je i o tome da cenzura ponešto briše u mojim pesmama. U ovoj pesmi brisala je reč Vešalima, u naslovu, a sve ostalo ostavila. Takva je, u Austriji, bila cenzura literarnih časopisa. Kao što rekoh, kad bi cenzura nešto brisala, Benešić bi to davao muzičaru Konjoviću, svome prijatelju, da dopeva
Močvara

XXZ magazin preporučuje

U živom blatu lošeg seksa

Suočen sa pošastima nepismenog, petparačkog, tabloidnog novinarstva i neretko iste takve stvarnosti, XXZ magazin beži u prošlost, onu bolju prošlost, neka lepša vremena i tekstove o događajima i ljudima koji nisu zaslužili da budu zaboravljeni. Međutim, valja se setiti toga da neprijatelj nikada ne spava, da teška vremena mogu postati još teža, te da u svakakvom vremenu i sredini postoje ljudi koji se trude, stvaraju i teže boljem. Zato smo odlučili da vam svake sedmice preporučimo dela savremenika iz sveta (pop) kulture koji su zaokupili našu i zavređuju vašu pažnju. Uz pokoje nedelo, odnosno *kontrapreporuke, razume se
Aansta 01 S

O, ne voli, ne voli ništa

Mizera

Tako potpunog anarhističkog pesnika, kao što je Crnjanski, mi nismo imali. Anarhizam njegov je totalan, sve do sopstvene svoje negacije. Taj anarhizam nije samo ideološki, u anti-tradicionalizmu Crnjanskog, u njegovom anti-nacionalizmu iz Lirike Itake; on je mentalni, u odbijanju svakog ostvarenja, svake sreće pre svega. Ljubav za nesreću, koju je Crnjanski uveo u našu liriku, nije literarna laž, već izraz dubokog odbijanja ma kakvoga ostvarenja, odbijanja koje ovoga pesnika nije uputilo dadaizmu, ali koje ga je, jedno vreme, duhovno sasvim približilo izvorima njegovim, onima koji inspirišu na odbacivanje svake večnosti, svakoga akademizma, svake opsesije ostvarenjem i posedovanjem (Radomir Konstantinović)
Crrn 01 S

Živimo kao da smo na Mesecu

Kao ispali iz rata, na nekom drugom svetu

Iako sam u oficirskom odelu i hranim se sa nekoliko stotina oficira u oficirskoj menzi, mi smo kao ispali iz rata, i na nekom drugom svetu. Do nas stižu prve vesti o katastrofi austrijskoj na Balkanu, ali mi na to više i ne mislimo. Živimo kao da smo na Mesecu. U mom pansionu nema više mog Birimca, ni Marijete Loriol, na spratu. Kod Frau von Thiess sad stanuju mladi Poljaci i Poljakinje, Jevreji i Jevrejke, koji su pre tri godine napustili Galiciju i Rusiju. Taj svet više nema ni kuću, ni domovinu. Malo može da troši i na hranu. Međutim, svako veče je u pozorištu
Crrn 01 S

O poeziji Miloša Crnjanskog, samo napomena

Bolje pesnika proglasiti budalom, nego mu podići spomenik

Tako potpunog anarhističkog pesnika, kao što je Crnjanski, mi nismo imali. Anarhizam njegov je totalan, sve do sopstvene svoje negacije. Taj anarhizam nije samo ideološki, u anti-tradicionalizmu Crnjanskog, u njegovom anti-nacionalizmu iz Lirike Itake; on je mentalni, u odbijanju svakog ostvarenja, svake sreće pre svega. Ljubav za nesreću, koju je Crnjanski uveo u našu liriku, nije literarna laž, već izraz dubokog odbijanja ma kakvoga ostvarenja, odbijanja koje ovoga pesnika nije uputilo dadaizmu, ali koje ga je, jedno vreme, duhovno sasvim približilo izvorima njegovim, onima koji inspirišu na odbacivanje svake večnosti, svakoga akademizma, svake opsesije ostvarenjem i posedovanjem
Crrn 01 S

Na Rivi dei Skjavoni

Niko još, nikad, nije izbegao svoju sudbinu

Moje pesme odjeknule su, naročito, u ono vreme, na Univerzitetu i među omladinom. Kad bih prolazio ulicom, dešavalo mi se da mi nepoznati mladići i devojke, dovikuju, veselo: “Tužno je biti muško!” To je bio refren iz moje pesme “Gardista i tri pitanja”
Avic 01 S

Lov na izdajnike po bibliotekama i lektiri

Radoje Domanović i ostali klasici autošovinizma

Kojeg god klasika da otvoriš, zapahne te zadah autošovinizma: Ivo Andrić piše revolucionarne Crvene listove, Meša Selimović citira inoverni Kuran, Dušan Vasiljev je gazio u krvi do kolena i nema više snova, Bora Stanković blati srpski narod pišući o običaju da svekar spava sa snahom, Branko Radičević izdajnički peva o Hrvaćanu koji je oduvek bez mane, Jovan Jovanović Zmaj izvrgava ruglu čitav narod u "Jututunskoj narodnoj himni": “Nek narodi našu slavu znadu,/ a nas puste čmavati u hladu,/ al' i onda nek je straža jaka,/ jera ima sana svakojaka”
Beograd 01 S

Pošta sa crvenim sandučetom

Ljubavno predgrađe Beograda

U našoj razrivenoj, razidanoj varoši sad je doba grubih, bračnih priželjkuša i naše hronike skandala pune su priča, koje uzalud nazivamo ljubavnim. Beda podvođenja po krojačkim salonima, zagušljivi eastanci po zemunskim hotelima, nemaju nikakve veze sa natpisom ovoga članka
Crrn 01 S

Stara škola književne kritike (5)

Miloš Crnjanski, pesnik haosa, na meti kritičkih bravara

U doba kad se književna kritika polako pretvara u hobi, svakosedmičnu disciplinu automata, pomalo i unosnu, u jednu pristojnu i svekorektnu akrobatiku, donosimo vam serijal književnih kritika koje su pisali jugoslovenski avangardisti (poznati i kao modernisti) u prvim decenijama prošlog vijeka. Te kritike ostaju vrijedne čitanja i pažnje i danas, ne samo zato što su u međuvremenu ti kritičari postali najveći pisci na našem jeziku, nego i zato što pokazuju kako se u to vrijeme bespoštedno i vidovito pisalo i o najvećim i najpriznatijim imenima naše književnosti koja su do danas ostala gotovo nedodirljiva. Također, sljedeći serijal bi mogao barem poljuljati blesavu opoziciju pisac - kritičar, po kojoj je pisac bogomdani odabranik koji knjige piše i sastavlja a kritičar neka efemerna ličnost koja postoji da te knjige kritikuje, jer Matoš, Ujević, Krleža, Crnjanski, Ristić, Vinaver se ispostavljaju kao kritičari bolji od samih kritičara, a Milan Bogdanović, kao čisti kritik, misli o literaturi lucidnije nego svi današnji romansijeri zajedno. Pisane neobavezno i kao usput, opušteno, bez jasnog sistema vrednovanja, često u jakom polemičkom afektu i subjektivno-nepravedno, bez ikakve pretenzije ka estetičkom zakonodavstvu i zavođenju reda, kritike ovih mađioničara i književnih svaštara donose pregršt razbacanih i tek natuknutih opažanja o djelima, čiju lucidnost u raskrivanju kritikovanih djela ne mogu doseći buljuci profesora i docenata po našim katedrama koji već godinama sklapaju svoje studije koje, navodno, imaju glavu i rep. Otud nije čudno da se o tim esejima i kritikama po tim katedrama mnogo i ne zna, profesori o njima i ne govore i ne poznajući ih, a onaj koji bi bacao pred njih neka od ovih sugestivnih primječanija jednak je onome koji je onomad prosipao biserje pred svinje.
Andrr 03 S

Stara škola književne kritike (4)

Ivo Andrić, fanatik bola, puto­vanja i nade u daljinu

U doba kad se književna kritika polako pretvara u hobi, svakosedmičnu disciplinu automata, pomalo i unosnu, u jednu pristojnu i svekorektnu akrobatiku, donosimo vam serijal književnih kritika koje su pisali jugoslovenski avangardisti (poznati i kao modernisti) u prvim decenijama prošlog vijeka. Te kritike ostaju vrijedne čitanja i pažnje i danas, ne samo zato što su u međuvremenu ti kritičari postali najveći pisci na našem jeziku, nego i zato što pokazuju kako se u to vrijeme bespoštedno i vidovito pisalo i o najvećim i najpriznatijim imenima naše književnosti koja su do danas ostala gotovo nedodirljiva. Također, sljedeći serijal bi mogao barem poljuljati blesavu opoziciju pisac - kritičar, po kojoj je pisac bogomdani odabranik koji knjige piše i sastavlja a kritičar neka efemerna ličnost koja postoji da te knjige kritikuje, jer Matoš, Ujević, Krleža, Crnjanski, Ristić, Vinaver se ispostavljaju kao kritičari bolji od samih kritičara, a Milan Bogdanović, kao čisti kritik, misli o literaturi lucidnije nego svi današnji romansijeri zajedno. Pisane neobavezno i kao usput, opušteno, bez jasnog sistema vrednovanja, često u jakom polemičkom afektu i subjektivno-nepravedno, bez ikakve pretenzije ka estetičkom zakonodavstvu i zavođenju reda, kritike ovih mađioničara i književnih svaštara donose pregršt razbacanih i tek natuknutih opažanja o djelima, čiju lucidnost u raskrivanju kritikovanih djela ne mogu doseći buljuci profesora i docenata po našim katedrama koji već godinama sklapaju svoje studije koje, navodno, imaju glavu i rep. Otud nije čudno da se o tim esejima i kritikama po tim katedrama mnogo i ne zna, profesori o njima i ne govore i ne poznajući ih, a onaj koji bi bacao pred njih neka od ovih sugestivnih primječanija jednak je onome koji je onomad prosipao biserje pred svinje.
Rses 01 S

Posle vatre došao je led

Čupavi konji na Islandu

Floki je, kažu, stigavši na ostrvo sa svojim robovima, našao zaliv prepun riba. Riba je bilo toliko za hranu, da je Floki zaboravio da pripremi hranu i za svoju stoku, pa mu je u dugoj zimi sva pocrkala. Jedva je, kažu, u proleće, izvukao živu glavu sa Islanda.
Fntm 01 S

Ceo nam je dan dug, i dosadan

Ja, ti i svi savremeni parovi

Ah, nije taj strah samo naš uzdah,/ kad vidimo šumu, kako lako cveta./ Nego je to plah, isprekidan dah,/ kojim bi nekud dalje, sa ovoga sveta./ U Slobodu, kud, nad nama, grane jezde./ U prah mirisan, kud lipe raspu zvezde!
Miloš Crnjanski

Sa Crnjanskim u Londonu (2)

Bekstvo iz zubarske ordinacije

Službeni glasnik objavio je knjigu “Sa Crnjanskim u Londonu” Dragana R. Aćimovića. To je potresno svedočanstvo o životu pisca Seoba u tuđini, i, istovremeno, knjiga bezuslovne ljubavi prema poeziji i velikom Pesniku koga naša Dijaspora, obuzeta politikom, siromašna ili otcepljena od kulture, nije mogla, ni znala, ni htela da prihvati, da mu omogući pristojan život i rad. Knjiga o prijateljstvu dva politička emigranta, ali prevashodno pesnika, koji o politici govore tek usput, anegdotski, sa neskrivenom porugom: njihov je život okrenut ka nečem što je od politike neuporedivo lepše, važnije i trajnije. Objavljujemo jedno poglavlje iz knjige u dva nastavka
Miloš Crnjanski

Sa Crnjanskim u Londonu (1)

Imperija koja umire

Službeni glasnik objavio je knjigu “Sa Crnjanskim u Londonu” Dragana R. Aćimovića. To je potresno svedočanstvo o životu pisca Seoba u tuđini, i, istovremeno, knjiga bezuslovne ljubavi prema poeziji i velikom Pesniku koga naša Dijaspora, obuzeta politikom, siromašna ili otcepljena od kulture, nije mogla, ni znala, ni htela da prihvati, da mu omogući pristojan život i rad. Knjiga o prijateljstvu dva politička emigranta, ali prevashodno pesnika, koji o politici govore tek usput, anegdotski, sa neskrivenom porugom: njihov je život okrenut ka nečem što je od politike neuporedivo lepše, važnije i trajnije. Objavljujemo jedno poglavlje iz knjige u dva nastavka