Tekstovi sa tagom: Mladina

Ponoć je, a tek je petak; u subotu se očekuje još stotinak hiljada ljudi - dok Guča, gradić od 2.000 stanovnika, s nekoliko kafana, prodavnica i poslastičarnica, mizerno-izgubljena tokom cele godine, za tri dana Hapeninga uspeva da nađe svoju dušu; sve što je moglo da se otvori - jeste otvoreno, kafići, kafane, šatori, ulične cisterne... Ne može da se prođe od ljudi; devojke u letnjim haljinama Darka Rundeka guraju se u kolonama sa dance-igračima koji ne propuštaju nijedan trubački trenutak; ovo je Srbija koja kao da je obaveštena da je vulkan s Pompeja opet u akciji - količina ekstaze, orgijanja, uživanja, fizičkog obrušavanja na ritam muzike, erotike koja se zvukom trube pretvara u pornografski doživljaj.... nemačke marke koje se nehotice dele i lepe na instrumente, na gole grudi mladih Cigančica, na trbuhe erotski izazovnih Beograđanki koje smatraju da imaju šta da pokažu, na lepljivu atmosferu Sexualnog Vašara gde su hrana i piće samo uvod u Konačno Rešenje Kolektivne Kopulacije...

Kad je revolucionarna oštrica otupavila, brzo kao i svako sečivo koje se mnogo upotrebljava, niška omladina dobila je novine filozofskijeg imena: "Zbivanja". Hajdegeru bi se to ime dopalo, jer po njemu, Biće je nesaznatljivo, ali u životu, kao bivanju, povremeno uspevamo da sagledamo smisao. Ti trenuci su retki i nisu svakome dati, a po rečima jednog od saradnika iz sedamdesetih godina, studenta ekonomije Milorada Doderovića, tih sagledavanja u "Zbivanjima" nije bilo nikada! U rubrikama koje je ovo "samoupravno, idejno i klasno glasilo mladih Niša" negovalo, blistale su rubrike "Borci kazuju, pioniri beleže", "Putevima stabilizacije" i tome slične, koje bi i samom Hajdegeru ogadile koketiranje s nacizmom

Za nas koji smo bili mladi u vreme carske vladavine Branimira Štulića Džonija jugoslovenskim rokenrolom, „budućnost je groblje“, kako u šali reče glumac Zijah Sokolović. Tih davnih osamdesetih oduševljavao nas je u predstavi „Nije čovjek ko ne umre“, o šećerašima u bolnici koji grabe od života i filozofiraju, promišljajući svoje poslednje dane. Mi, bivša omladina iz osamdesetih godina davno prošlog veka, upravo smo takvi bolesnici: naš zabranjeni šećer je sećanje na „zlatno doba“, a jugonostalgija je naš antidepresiv

Bilo je puno toga u SFRJ oko čega Srbi, Hrvati i ostali Bosanci nikako nisu mogli da se slože. Ali, svi su se slagali u jednom: da je zemlja okrugla, da je voda mokra i da su Slovenke lake. Krilatica “tako mlada, a već Slovenka” ponavljana je širom SFRJ kao biser narodne mudrosti i kao aksiom primenjene etnopsihologije

Sigurno je kako među mladima danas generalno nedostaje onaj masovni impakt koji su nosile negdašnje generacije. Dakle, poriv da se izađe na ulice ili u medije i da se nešto realno promijeni. Pisanje statusa na društvenim mrežama sasvim sigurno nije to. Anonimni revolucionari iz naslonjača neće mnogo napraviti. Ipak, mladi su danas upravo to – sasvim su depresivni jer smatraju da ni na što ne mogu utjecati, radije se prepuštaju raznolikim čudnim utjecajima.

Optimisti koji su se kladili da ćemo u Ljubljani biti već oko podne, odjednom postaju pesimisti. Sve više verujem da ću ostatak svog život provesti u ovom ukletom autobusu na relaciji: bolnica-Murska Sobota-granica-bolnica-Murska Sobota-bolnica...