Tekstovi sa tagom: Pape92

Najpre sam pustio Stonse. Ploču sam kupio želeći da vratim onaj trenutak kada sam po prvi put čuo Emotional Rescue (to je bilo sa ploče), i kada nisam shvatio o kakvoj je dobroj stvari reč. U međuvremenu jesam, ali je nikada više nisam čuo sa ploče. Moglo bi se reći da je ovo bio moj način da se iskupim Rolingstonsima, ali zapravo sam samo jednostavno hteo da ponovo čujem Emotional Rescue, ali sa ploče

Muzički intermeco je tekovina ranih dana televizije koja se održala sve do kraja osamdesetih. To je period u kome, između dve emisije, nema ništa. Nekada davno, kad još računari nisu bili popularni i jeftini i kad smo imali svega dva televizijska kanala (sarajevski treći kanal se tek pomaljao kao moguć), a više nam nije ni trebalo, postojala je takva pauzica dok se premotaju trake ili namesti sledeća rolna. Neka sličica ili snimak prirodnih lepota, obično Plitvička jezera, uz muzičku pozadinu klasičnih kompozitora i natpis “Muzički intermeco”

Decenijama odgajan mit o socijalnoj sigurnosti države koja ima reč socijalizam u imenu delotvorno je krunjen izveštajima o prezaduženosti zemlje izricanim tonovima duboke uznemirenosti, tugaljivim pričama o promašenim investicijama, besmislenim nestašicama kafe ili ulja ili još apsurdnijim restrikcijama struje koje su kulminirale u metaforičnom "raspadu sistema"

Imao sam kolegu koji je proveo skoro deceniju živeći u Londonu krajem 60', početkom 70'. On se nikada ničim nije hvalio, tako je bio vaspitan, ali je sa posebnom ležernošću voleo da ispriča crticu iz svog života. Naime, na nekom skupu je bio zajedno sa Lenonom, i rekli su jedan drugom dobar dan. Bilo mi je donekle zanimljivo da delim kancelariju sa čovekom koji je rekao dobar dan Lenonu, priznajem, ali nisam smatrao da je njegov doživljaj bogznašta

Kakvi su bili moji izbori u osvit osamdesetih? Pa, mogao sam biti hipik ili panker. I to taman kad sam počeo da shvatam da muzika nije samo nešto za slušanje, već i za pokazivanje svetu, a što ima veze sa onim ko si i šta si, tačnije ko bi želeo da budeš. Poput mnogih iz moje generacije premladih za Bijelo Dugme, preneobaveštenih da iz prve ukače novi talas, preživahnih da bi bili „hipiji" i prezgroženih da bi bili pankeri, ovo saznanje me je dovelo do interegnuma u kome nisam slušao ništa. Osim radija i TV, pokazalo se da će to biti sasvim dovoljno

Osmatračnica sa koje posmatram osamdesete se konačno uzdigla na visinu sa koje mogu da priuštim priču o tom vremenu. Shvatio sam i smisao „istorijske distance": ona nastaje kada postoje čitaoci koji nemaju pojma o vremenu o kome pišete. Kao u anegdoti koja poredi čitanje i hodanje po ćupriji na Drini, pisati za one koji su ćuprijom hodali riskantan je posao. No, zadovoljavam se da postoje oni koji je nisu prešli, i ne čekajući da oni koji jesu pomru, počinjem…

Pisati o osamdesetim je bilo lako. Prema osamdesetim se ljudi odnose sa nekom vrstom dobroćudne ravnodušnosti. Najzad, ko se još seća Tode Kurtovića ili mini vala? Pisati o devedesetim je druga stvar. Svi su još tu, zainteresovani. Uključujući i one koji su u međuvremenu umrli ili izginuli. Složiću se ako mi kažete da su devedesete odsvirale svoje. Ali melodija još lebdi u vazduhu…