Tekstovi sa tagom: Petar Luković

Već nedeljama, priznajem, pokušavam da završim tekst o svemu onome što mi dešavalo ove nenadjebivo bizarne godine (stiže članak za koji dan). Opsednut iskustvima sa Onkološke klinike koja mi je postala alternativno ognjište zbog stalnih pregleda i stalne kontrole, zbog šest hemio terapija i deset zračenja, utočište sam našao u ekstremnoj izolaciji – život mi se, zbog virusa korone, uglavnom sveo na dobrovoljni kućni pritvor, uz povremene odlaske u lokalni Dom zdravlja (zbog uputa) ili česte posete Institutu za radiologiju i onkologiju (zbog svega ostalog). Srećom, ovaj mentalni lockdown razbijao sam internet dežurstvom na omiljenim sajtovima, ali pre svega čitanjem knjiga, gledanjem tv serija i – najvažnije: slušanjem muzike. Budući da sam imao vremena na pretek, čuo sam mnoge albume koje sam propustio, a istovremeno nastavio da pratim dešavanja iz ove, malo je reći uzbudljive 2020. godine. Otkrio sam hrpe sjajnih pesama i upoznao moje nove omiljene izvođače. Baš zato, činilo mi se zanimljivim da sa čitaocima, u narednih nekoliko nedelja, podelim moj sedmični izbor od 10 pesama. Ukratko, nećemo više o bolestima, terapijama, zarazi, maskama, distanci od dva metra. Vreme je da slušamo muziku: glasno, glasnije i najglasnije!

Postojala je ideja da se pojavi knjiga sa sabranim muzičkim recenzijama Petra Lukovića, objavljenih u „Džuboksu“, „Poletu“, „Dugi“, „Vremenu zabave“, mesečniku „XZ“, „Feralu“ i drugim listovima nekadašnje SFRJ-države, odabranih po odstrel-principu "najbolje od najgoreg". Ali, kako to obično biva, nije se imalo vremena, nije bilo para, stigla su e-suđenja i sve se završilo sa rukopisom koji ćemo, u inat svima, objavljivati u XXZ-formatu, kao feljton/dokument o istoriji jugoslovenske muzike

Postojala je ideja da se pojavi knjiga sa sabranim muzičkim recenzijama Petra Lukovića, objavljenih u „Džuboksu“, „Poletu“, „Dugi“, „Vremenu zabave“, mesečniku „XZ“, „Feralu“ i drugim listovima nekadašnje SFRJ-države, odabranih po odstrel-principu "najbolje od najgoreg". Ali, kako to obično biva, nije se imalo vremena, nije bilo para, stigla su e-suđenja i sve se završilo sa rukopisom koji ćemo, u inat svima, objavljivati u XXZ-formatu, kao feljton/dokument o istoriji jugoslovenske muzike

Već nedeljama, priznajem, pokušavam da završim tekst o svemu onome što mi dešavalo ove nenadjebivo bizarne godine (biće uskoro članak). Opsednut iskustvima sa Onkološke klinike koja mi je postala alternativno ognjište zbog stalnih pregleda i stalne kontrole, zbog šest hemioterapija i deset zračenja, utočište sam našao u ekstremnoj izolaciji – život mi se, zbog virusa korone, uglavnom sveo na dobrovoljni kućni pritvor, uz povremene odlaske u lokalni Dom zdravlja (zbog uputa) ili česte posete Institutu za radiologiju i onkologiju (zbog svega ostalog).  Srećom, ovaj mentalni lockdown razbijao sam internet dežurstvom na omiljenim sajtovima, ali pre svega čitanjem knjiga, gledanjem tv serija i – najvažnije: slušanjem muzike. Budući da sam imao vremena na pretek, čuo sam mnoge albume koje sam propustio, a istovremeno nastavio da pratim dešavanja iz ove, malo je reći uzbudljive 2020. godine. Otkrio sam hrpe sjajnih pesama i upoznao moje nove omiljene izvođače. Baš zato, činilo mi se zanimljivim da sa čitaocima, u narednih nekoliko nedelja, podelim moj sedmični izbor od 10 pesama. Ukratko, nećemo više o bolestima, terapijama, zarazi, maskama, distanci od dva metra. Vreme je da slušamo muziku: glasno, glasnije i najglasnije!

Postojala je ideja da se pojavi knjiga sa sabranim muzičkim recenzijama Petra Lukovića, objavljenih u „Džuboksu“, „Poletu“, „Dugi“, „Vremenu zabave“, mesečniku „XZ“, „Feralu“ i drugim listovima nekadašnje SFRJ-države, odabranih po odstrel-principu "najbolje od najgoreg". Ali, kako to obično biva, nije se imalo vremena, nije bilo para, stigla su e-suđenja i sve se završilo sa rukopisom koji ćemo, u inat svima, objavljivati u XXZ-formatu, kao feljton/dokument o istoriji jugoslovenske muzike

Postojala je ideja da se pojavi knjiga sa sabranim muzičkim recenzijama Petra Lukovića, objavljenih u „Džuboksu“, „Poletu“, „Dugi“, „Vremenu zabave“, mesečniku „XZ“, „Feralu“ i drugim listovima nekadašnje SFRJ-države, odabranih po odstrel-principu "najbolje od najgoreg". Ali, kako to obično biva, nije se imalo vremena, nije bilo para, stigla su e-suđenja i sve se završilo sa rukopisom koji ćemo, u inat svima, objavljivati u XXZ-formatu, kao feljton/dokument o istoriji jugoslovenske muzike

Postojala je ideja da se pojavi knjiga sa sabranim muzičkim recenzijama Petra Lukovića, objavljenih u „Džuboksu“, „Poletu“, „Dugi“, „Vremenu zabave“, mesečniku „XZ“, „Feralu“ i drugim listovima nekadašnje SFRJ-države, odabranih po odstrel-principu "najbolje od najgoreg". Ali, kako to obično biva, nije se imalo vremena, nije bilo para, stigla su e-suđenja i sve se završilo sa rukopisom koji ćemo, u inat svima, objavljivati u XXZ-formatu, kao feljton/dokument o istoriji jugoslovenske muzike

Postojala je ideja da se pojavi knjiga sa sabranim muzičkim recenzijama Petra Lukovića, objavljenih u „Džuboksu“, „Poletu“, „Dugi“, „Vremenu zabave“, mesečniku „XZ“, „Feralu“ i drugim listovima nekadašnje SFRJ-države, odabranih po odstrel-principu "najbolje od najgoreg". Ali, kako to obično biva, nije se imalo vremena, nije bilo para, stigla su e-suđenja i sve se završilo sa rukopisom koji ćemo, u inat svima, objavljivati u XXZ-formatu, kao feljton/dokument o istoriji jugoslovenske muzike

Nije trebalo mnogo truda pa stvoriti predstavu o „malom, debelom" koji je gurman i kulinar, simpatičan i šarmantan, omiljen među svima, bezopasan za opasne brakove... Čobi se nije ljutio. Novković je rekao da tako treba da bude i tako je bilo. Pevali smo „Lolu", „Tike, tike, tačke", „Čoko, čokolino" i mada smo lomili jezik, on je uvek bio sladak. „Pro Arte" su se lomili za umetnost, a onda otišli u Sovjetski Savez, uvek gladan slatkiša. Odumiranje države „Pro Arte" trajalo je do 1980. godine. I, kao što biva, ta država nam nedostaje. (Ovo je uvod za priču o Vladimiru Savčiću iz knjige “Bolja prošlost” objavljene 1989. godine; razgovor sa Savčićem obavljen je početkom 1986. Vladimir Savčić Čobi preminuo je 20. marta 2009. godine u Beogradu)

Dok se naš glavni i odgovorni urednik uspešno oporavlja nakon prve ture hemioterapije, redakcija XXZ magazina mu čestita rođendan pesmama koje znamo da voli. Neke od njih možda dugo nije čuo, neke možda upravo sluša na svom omiljenom holandskom Pingvin radiju. Kakva god muzička podloga bila, najvažnije je da se sa opakom bolešću izbori onako kako se do sada borio sa svim neprijateljima – hrabro, odlučno i uzdignute glave. Znamo da će pobediti. Ukoliko i vi želite da mu čestitate, pišite mu na e-mail adresu xz99@beotel.net

Mate je promenio ime u Mišo, pustio zulufe i zapevao poput groma. The star was born. Trebalo je ljuljati. Proplakale su zore dok Mišo Kovač nije postao pevač koji puni stadione, jer nepopravljivo nadmen, tvrdoglav i hvalisav, nije odustajao od samog sebe i repertoara koji mu je sama priroda podarila: ljubav, žena, patnja i zakletva. Kako stvari stoje, isplatilo se. Pevač koji je skidao Pavelićeve slike iz osinjaka ustaške emigracije, koji ne veruje ni u Boga ni u oca - samo u svoj glas i svoj dom, krajem osamdesetih izgleda bolje nego ikad i peva bolje nego ikad. Ne trpi konkurenciju i ne raspravlja o kolegama. Njima njihovo, Miši - Mišino. Ne dirajte ga (Ovo je uvod za priču o Miši Kovaču iz knjige “Bolja prošlost” objavljene 1989. godine; razgovor sa Mišom Kovačem obavljen je početkom 1986. godine)

Petar Luković je svoj prostor slobode davno osvojio, ali sad je nešto drugo na kocki. Vrijeme je da osvoji svoje zdravlje, pa ako ima onih koji cijene i vole Lukovića na ovim prostorima i pri tom su voljni to i da iskažu, a ima, onda, što bi Pero rekao, now is the time

Mate je promenio ime u Mišo, pustio zulufe i zapevao poput groma. The star was born. Trebalo je ljuljati. Proplakale su zore dok Mišo Kovač nije postao pevač koji puni stadione, jer nepopravljivo nadmen, tvrdoglav i hvalisav, nije odustajao od samog sebe i repertoara koji mu je sama priroda podarila: ljubav, žena, patnja i zakletva. Kako stvari stoje, isplatilo se. Pevač koji je skidao Pavelićeve slike iz osinjaka ustaške emigracije, koji ne veruje ni u Boga ni u oca - samo u svoj glas i svoj dom, krajem osamdesetih izgleda bolje nego ikad i peva bolje nego ikad. Ne trpi konkurenciju i ne raspravlja o kolegama. Njima njihovo, Miši - Mišino. Ne dirajte ga (Ovo je uvod za priču o Miši Kovaču iz knjige “Bolja prošlost” objavljene 1989. godine; razgovor sa Mišom Kovačem obavljen je početkom 1986. godine)

Svaki lekar, svaki profesor, svako ko mi se javi - daje jedno jedino uputstvo: „Nemoj da poklekneš“, „Nemoj da potoneš“, „ Nastavi da radiš koliko možeš“, „Drži se“, „Moraš da se boriš“. Ovaj je tekst deo te borbe. Trudiću se zajedno sa minijaturnom XXZ redakcijom da preživimo ove teške trenutke, a najvažnije je da nastavimo da radimo. Pomoć portalu i meni lično nam je neophodnija nego ikad ranije; biću iskren – ovakva vrsta bolesti zahteva mnogo novaca za ispitivanje i lečenje, te su donacije čitalaca jedan od načina da nekako prebrodimo ova teška vremena. Posebno apelujem na čitaoce da mi se jave; možda neko od vas zna nešto što ja ne znam, možda pomogne i neki savet ili makar poruka

Mate je promenio ime u Mišo, pustio zulufe i zapevao poput groma. The star was born. Trebalo je ljuljati. Proplakale su zore dok Mišo Kovač nije postao pevač koji puni stadione, jer nepopravljivo nadmen, tvrdoglav i hvalisav, nije odustajao od samog sebe i repertoara koji mu je sama priroda podarila: ljubav, žena, patnja i zakletva. Kako stvari stoje, isplatilo se. Pevač koji je skidao Pavelićeve slike iz osinjaka ustaške emigracije, koji ne veruje ni u Boga ni u oca - samo u svoj glas i svoj dom, krajem osamdesetih izgleda bolje nego ikad i peva bolje nego ikad. Ne trpi konkurenciju i ne raspravlja o kolegama. Njima njihovo, Miši - Mišino. Ne dirajte ga (Ovo je uvod za priču o Miši Kovaču iz knjige “Bolja prošlost” objavljene 1989. godine; razgovor sa Mišom Kovačem obavljen je 1986. godine)