Tekstovi sa tagom: Petar Luković

Na zvuk njegovog glasa zasjali bi palaci i svaka noć postala bi bokeljska, čak i srpska noć. Trebalo je da bude Radames, Nabuko ili Rigoleto... možda bi pevao i sa Marijom Kalas. Umesto toga, Vice Vukov pevao je na našim socijalističkim festivalima zabavne muzike, pobeđivao i bio najbolji sve do „Pesme leta" 1968. Slom Crvenog univerziteta bio je i slom Vice Vukova. Sa istorijskom distancom može se reći da nije bio podoban. Voleo je Hrvatsku. Nije bilo dozvoljeno. Takvo je bilo vreme. Sada je sve drugačije, ali glas koji je palio svetla davno je ugasio sveću. Postoji samo jedna osobina koju bogovi ne dozvoljavaju smrtnicima: oholost. Oholi Vice Vukov prekasno je shvatio da trke ne dobijaju najbrži i da je ljubav kobna - pa bila to i ljubav prema sopstvenoj državnosti

Nikad nije prijatno da čitaoce podsetimo da malo pomognu naš portal, ali, šta ćete, mora se! Ako ste u mogućnosti da malom mesečnom donacijom pomognete našu redakciju, izvolite!

Septembra 1993. objavljena je knjiga „Ćorava kutija“, zbirka Lukovićevih kolumni iz nedeljnika „Vreme“, u izdanju „Vremena knjige“. Nakon 25 godina od pojavljivanja ove knjige, mnogo toga je danas ostalo isto: jezik mržnje, političko ponašanje, propaganda, obračuni i kampanje, mentalni narativ, opsednutost teritorijama a ne ljudima, rusofilstvo i busanje u nacionalna prsa. Budući da se knjiga pojavila usred rata, mnogi van Srbije nikad nisu ni čuli za nju; u našem XXZ magazinu ćemo je lagano feljtonizovati, uz podsećanje na glavne junake/ludake od kojih smo mnoge, nažalost, zaboravili...

Bacio je sako u publiku... Onda se dogodilo. Žilber Beko bio je poražen. Rođen je King. Veliki Đoka za male Jugoslovene i radoznale Jugoslovenke. Kritičari su govorili da nema glas, obožavatelji da nema konkurenciju. Ali, šta je mogla kritika čoveku koji je pevao: „...Karenjine smeh, njene cigarete dim... ?" Mogli su samo da pljunu pod prozor nekog moskovskog hotela oživelog kroz jugoslovenskog Vodiča u veliki, nepoznati svet. Zaboravili su Rusi na Raskoljnikova, Miškina, Bolkonskog, Živaga... Mnogo godina pre Gorbačova uneo je Đorđe Marjanović muzičku „perestrojku" u Sovjetski Savez. Crveni trg bio je širok. Ispred Rusa koračao je Đorđe. Kod nas je bilo isto kao u Sovjetskom Savezu. Zaboravljali smo na plenume i kongrese, liberale i levičare, revizioniste i anarhiste. Trg Republike, bio je širok, ali nedovoljno širok za sve koji su obožavali Đorđa. Pevao je, a mi smo ga voleli. Voleli smo sve koji pevaju. Mnogo godina kasnije, Madona je u publiku bacila donji veš. Bilo je kasno. Đorđe Marjanović je mnogima bio prvi (P.S. Ovo je uvod iz knjige “Bolja prošlost” za priču o Đorđu Marjanoviću; razgovor sa Marjanovićem autor je uradio 1988. godine)

Vesna Sekulić je presudila (o) parodiji a, po presudi zaključujući, promaklo joj je čak i njeno postojanje, a kamoli da njena legitimna rugalačka forma potiče iz petog veka pre nove ere kad je pisao Hegemon iz Tasosa kog Aristotel navodi kao prvog parodičara

Šef legendarnog banjalučko-dodikovskog ali Srbskog Narodnog Pokreta – Izbor je vaš, čuveni Dane Čanković, opet nam je poslao e-mail, ovog puta na temu slobodnih, ali poremećenih asocijacija čiji raspon ide od Putina, Kosova, pa sve do laži da su Amerikanci ikad bili na Mjesecu.  Sledeći parolu „Izbor je vaš“, nismo imali izbora, te smo od njegovog pisma napravili upitnik i čitko ga popunili

Dočekali ste, Vesna, čestitam, da o vama pišu pisci, književnici, pesnici ili publicisti, malo li je to za osobu poput vas koja veruje da se Stanislav vaistinu prezivao Binaver, kako piše ćirilicom u vašoj presudi?

Budući junaci novog vala ovako spojeni sa svojim ranim uzorima lako nam otkrivaju tko je kasnije mogao napisati "Malenu", a tko "Igra rok 'en' rol cela Jugoslavija", tko je imao snažan poriv osnovati bend poput Discipline kičme, a tko voditi EKV. Na kraju, muzički toliko različiti, kao svjetonazorski istomišljenici bili su spremni mijenjati - da ne kažem smijeniti! - generaciju koja nam je do tada pokušavala predstaviti svoju inkarnaciju rocka. U tome je važnost "Paket aranžmana", ploče koja je okupila nekoliko grupa što su ispravile onu devizu "mi ne znamo što hoćemo, ali to hoćemo odmah". Šarlo, El. Org. i Idoli su zacjelo znali što hoće i, naravno, htjeli su to odmah!

Presuda Vesne Sekulić je drugačija, naša sutkinja ide korak dalje – ona zabranjuje književni žanr, po njoj samo pisanje parodije predstavlja kršenje zakona. A ni to joj nije dovoljno, već u presudi propisuje i kako treba pisati, kako koristiti i plasirati informacije, koja osećanja su zakonom dozvoljena a koja nisu, ima tu reči i o skrnavljenju umetničkog dela i još trista čuda od istog brašna

Presuda Lukoviću za parodiju pesme Radmile Lazić obiluje, blago rečeno, čudnim navodima i zaključcima. Prenosimo najzanimljivije delove, bar za istoriju progona slobode misli i izražavanja, uz prigodne i uzgredne komentare obojene zloglasnom plavom bojom

Pre godinu dana, točno 27. marta 2017, pojavio se na internetu naš portal XXZ magazin. Dete je zdravo rođeno, ali je brzo počelo da poboljeva; zbog sudskih tužbi iz prethodnog e-braka novorođenče je jedva sastavljalo kraj s krajem, jedan od roditelja koji se predstavlja kao glavni urednik – malo je posrnuo sa zdravljem, ali se dete oporavilo krajem prošle godine, a danas već počinje da baulja, nadajući se da će prohodati

Bacio je sako u publiku... Onda se dogodilo. Žilber Beko bio je poražen. Rođen je King. Veliki Đoka za male Jugoslovene i radoznale Jugoslovenke. Kritičari su govorili da nema glas, obožavatelji da nema konkurenciju. Ali, šta je mogla kritika čoveku koji je pevao: „...Karenjine smeh, njene cigarete dim... ?" Mogli su samo da pljunu pod prozor nekog moskovskog hotela oživelog kroz jugoslovenskog Vodiča u veliki, nepoznati svet. Zaboravili su Rusi na Raskoljnikova, Miškina, Bolkonskog, Živaga... Mnogo godina pre Gorbačova uneo je Đorđe Marjanović muzičku „perestrojku" u Sovjetski Savez. Crveni trg bio je širok. Ispred Rusa koračao je Đorđe. Kod nas je bilo isto kao u Sovjetskom Savezu. Zaboravljali smo na plenume i kongrese, liberale i levičare, revizioniste i anarhiste. Trg Republike, bio je širok, ali nedovoljno širok za sve koji su obožavali Đorđa. Pevao je, a mi smo ga voleli. Voleli smo sve koji pevaju. Mnogo godina kasnije, Madona je u publiku bacila donji veš. Bilo je kasno. Đorđe Marjanović je mnogima bio prvi (P.S. Ovo je uvod iz knjige “Bolja prošlost” za priču o Đorđu Marjanoviću; razgovor sa Marjanovićem autor je uradio 1988. godine)

Tri dana uoči predstave shvatimo da - nema predstave. Niko neće da igra Nikolu Šainovića, a kamoli Miru Marković! U očajanju, rediteljka Ana Miljanić setila se Ramba Amadeusa, ali je on bio u Crnoj Gori. Više ne znam kako, ali nekako se desilo da je neko pomenuo moje ime, moguće da sam i sam poželeo da dohvatim vrhove srpskog glumišta i komandujem scenom dubokim dramskim umećem. Da li si ikad glumio? Odmahujem glavom. Ni u školi? Ni u školi, ni na fakultetu, ni u Domu zdravlja, nigde. Je l' možeš da upamtiš tekst? Ne. A, da li bi mogao da glumiš Miloševića? Naravno, kažem, toliko sam o Miloševiću pisao da ga osećam kao dvojnika.

Sve ovo, priznajem, izgleda kao fantastika; niko me te 2000. nije tužio, Slobodan Milošević i njegovi sudovi nisu ni znali za mene (a danas, kad uđem u Viši sud, pozdravljaju me portiri i obezbeđenje usklikom „Opet vi, Lukoviću!“); Borka Pavićević, šefica CZKD, bila je jedna od mojih najboljih prijateljica, uostalom – bilo je to prvi i poslednji put da imam „Lukovićeve dane“ u nekoj kulturnoj instituciji, ne računajući decenijske „Sudske Lukovićeve dane koji se pretvaraju u godine“ sa šezdesetak tužbi od strane onih koji duševnu bol leče tužbama i zahtevom za upad na celokupnu imovinu

Budući junaci novog vala ovako spojeni sa svojim ranim uzorima lako nam otkrivaju tko je kasnije mogao napisati "Malenu", a tko "Igra rok 'en' rol cela Jugoslavija", tko je imao snažan poriv osnovati bend poput Discipline kičme, a tko voditi EKV. Na kraju, muzički toliko različiti, kao svjetonazorski istomišljenici bili su spremni mijenjati - da ne kažem smijeniti! - generaciju koja nam je do tada pokušavala predstaviti svoju inkarnaciju rocka. U tome je važnost "Paket aranžmana", ploče koja je okupila nekoliko grupa što su ispravile onu devizu "mi ne znamo što hoćemo, ali to hoćemo odmah". Šarlo, El. Org. i Idoli su zacjelo znali što hoće i, naravno, htjeli su to odmah!