Tekstovi sa tagom: Petar Luković

Nije trebalo mnogo truda pa stvoriti predstavu o „malom, debelom" koji je gurman i kulinar, simpatičan i šarmantan, omiljen među svima, bezopasan za opasne brakove... Čobi se nije ljutio. Novković je rekao da tako treba da bude i tako je bilo. Pevali smo „Lolu", „Tike, tike, tačke", „Čoko, čokolino" i mada smo lomili jezik, on je uvek bio sladak. „Pro Arte" su se lomili za umetnost, a onda otišli u Sovjetski Savez, uvek gladan slatkiša. Odumiranje države „Pro Arte" trajalo je do 1980. godine. I, kao što biva, ta država nam nedostaje. (Ovo je uvod za priču o Vladimiru Savčiću iz knjige “Bolja prošlost” objavljene 1989. godine; razgovor sa Savčićem obavljen je početkom 1986. Vladimir Savčić Čobi preminuo je 20. marta 2009. godine u Beogradu)

Dok se naš glavni i odgovorni urednik uspešno oporavlja nakon prve ture hemioterapije, redakcija XXZ magazina mu čestita rođendan pesmama koje znamo da voli. Neke od njih možda dugo nije čuo, neke možda upravo sluša na svom omiljenom holandskom Pingvin radiju. Kakva god muzička podloga bila, najvažnije je da se sa opakom bolešću izbori onako kako se do sada borio sa svim neprijateljima – hrabro, odlučno i uzdignute glave. Znamo da će pobediti. Ukoliko i vi želite da mu čestitate, pišite mu na e-mail adresu xz99@beotel.net

Mate je promenio ime u Mišo, pustio zulufe i zapevao poput groma. The star was born. Trebalo je ljuljati. Proplakale su zore dok Mišo Kovač nije postao pevač koji puni stadione, jer nepopravljivo nadmen, tvrdoglav i hvalisav, nije odustajao od samog sebe i repertoara koji mu je sama priroda podarila: ljubav, žena, patnja i zakletva. Kako stvari stoje, isplatilo se. Pevač koji je skidao Pavelićeve slike iz osinjaka ustaške emigracije, koji ne veruje ni u Boga ni u oca - samo u svoj glas i svoj dom, krajem osamdesetih izgleda bolje nego ikad i peva bolje nego ikad. Ne trpi konkurenciju i ne raspravlja o kolegama. Njima njihovo, Miši - Mišino. Ne dirajte ga (Ovo je uvod za priču o Miši Kovaču iz knjige “Bolja prošlost” objavljene 1989. godine; razgovor sa Mišom Kovačem obavljen je početkom 1986. godine)

Petar Luković je svoj prostor slobode davno osvojio, ali sad je nešto drugo na kocki. Vrijeme je da osvoji svoje zdravlje, pa ako ima onih koji cijene i vole Lukovića na ovim prostorima i pri tom su voljni to i da iskažu, a ima, onda, što bi Pero rekao, now is the time

Mate je promenio ime u Mišo, pustio zulufe i zapevao poput groma. The star was born. Trebalo je ljuljati. Proplakale su zore dok Mišo Kovač nije postao pevač koji puni stadione, jer nepopravljivo nadmen, tvrdoglav i hvalisav, nije odustajao od samog sebe i repertoara koji mu je sama priroda podarila: ljubav, žena, patnja i zakletva. Kako stvari stoje, isplatilo se. Pevač koji je skidao Pavelićeve slike iz osinjaka ustaške emigracije, koji ne veruje ni u Boga ni u oca - samo u svoj glas i svoj dom, krajem osamdesetih izgleda bolje nego ikad i peva bolje nego ikad. Ne trpi konkurenciju i ne raspravlja o kolegama. Njima njihovo, Miši - Mišino. Ne dirajte ga (Ovo je uvod za priču o Miši Kovaču iz knjige “Bolja prošlost” objavljene 1989. godine; razgovor sa Mišom Kovačem obavljen je početkom 1986. godine)

Svaki lekar, svaki profesor, svako ko mi se javi - daje jedno jedino uputstvo: „Nemoj da poklekneš“, „Nemoj da potoneš“, „ Nastavi da radiš koliko možeš“, „Drži se“, „Moraš da se boriš“. Ovaj je tekst deo te borbe. Trudiću se zajedno sa minijaturnom XXZ redakcijom da preživimo ove teške trenutke, a najvažnije je da nastavimo da radimo. Pomoć portalu i meni lično nam je neophodnija nego ikad ranije; biću iskren – ovakva vrsta bolesti zahteva mnogo novaca za ispitivanje i lečenje, te su donacije čitalaca jedan od načina da nekako prebrodimo ova teška vremena. Posebno apelujem na čitaoce da mi se jave; možda neko od vas zna nešto što ja ne znam, možda pomogne i neki savet ili makar poruka

Mate je promenio ime u Mišo, pustio zulufe i zapevao poput groma. The star was born. Trebalo je ljuljati. Proplakale su zore dok Mišo Kovač nije postao pevač koji puni stadione, jer nepopravljivo nadmen, tvrdoglav i hvalisav, nije odustajao od samog sebe i repertoara koji mu je sama priroda podarila: ljubav, žena, patnja i zakletva. Kako stvari stoje, isplatilo se. Pevač koji je skidao Pavelićeve slike iz osinjaka ustaške emigracije, koji ne veruje ni u Boga ni u oca - samo u svoj glas i svoj dom, krajem osamdesetih izgleda bolje nego ikad i peva bolje nego ikad. Ne trpi konkurenciju i ne raspravlja o kolegama. Njima njihovo, Miši - Mišino. Ne dirajte ga (Ovo je uvod za priču o Miši Kovaču iz knjige “Bolja prošlost” objavljene 1989. godine; razgovor sa Mišom Kovačem obavljen je 1986. godine)

Jedne noći u decembru, dok je služio vojsku, Kemal Monteno postao je zvezda, a da to nije znao. Progledao je na „Kupu pevača". Više nikada Kemo neće tražiti autograme. Autogrami će tražiti njega, nesuđeno desno krilo „Sarajeva", lošeg đaka, ali nadarenog sentimentalnog pesnika. Pesnika kakvog samo Bosna može dati, pesnika koji je uveo sevdalinku u zabavnu muziku. Sa svima je Kemo dobar. Pravi je hadžija. Iz njegove duboke kantautorske torbe pesme nisu dobili samo Dragan Stojnić i Oliver Dragojević. Kemal Monteno još uvek ne veruje da je Hamdija Pozderac ono što je bio. Hamdija je bio dobar drug, voleo se družiti, voleo je raju... a Zdravko Čolić mogao je više da zaradi. Laž, Kemo, sve je bilo laž. (Ovo je uvod za priču o Kemalu Montenu iz knjige “Bolja prošlost” objavljene 1989. godine; razgovor sa Kemalom obavljen je 1987. u Sarajevu. Kemal Monteno umro je u Zagrebu, 21. januara 2015. godine)

„Kinksi" su svirali daleko, a Sarajevo je bilo bliže. „Indeksi" su već imali električne gitare i svoj stil. Kornelije Kovač želeo je oboje. Onda je u Sovjetskom Savezu video kako ruska omladina otkida na „Kadilak". Bilo je malo kadilaka u Beogradu kada je Kovač stvorio sopstveni rok i sopstvenu grupu. Cupkali smo uz „Dzum ram", trupkali uz „Cigu ligu", stiskali uz „Sonatu", plakali uz „Ivo Lolu". Dolazili su i odlazili Dalibor, Dado, Zdravko, Zlatko... svima je nešto falilo, ono malo što treba za sreću. Ili rok. Kornelije Kovač cenjen je i kod Engleza. Uvek sklon eksperimentu, posle Londona napisao je jednu pesmu i za Fahretu Jahić koja je danas nešto sitnija. Muzika Kornelija Kovača bila je pionirska kada se još nije znalo za „Pioneer". Grupa se, naravno, zvala „Korni grupa". Rok Kornelija - Bate Kovača nikada nije dobio ime (Ovo je uvod za priču o Korneliju Kovaču iz knjige “Bolja prošlost” objavljene 1989. godine)

„Kinksi" su svirali daleko, a Sarajevo je bilo bliže. „Indeksi" su već imali električne gitare i svoj stil. Kornelije Kovač želeo je oboje. Onda je u Sovjetskom Savezu video kako ruska omladina otkida na „Kadilak". Bilo je malo kadilaka u Beogradu kada je Kovač stvorio sopstveni rok i sopstvenu grupu. Cupkali smo uz „Dzum ram", trupkali uz „Cigu ligu", stiskali uz „Sonatu", plakali uz „Ivo Lolu". Dolazili su i odlazili Dalibor, Dado, Zdravko, Zlatko... svima je nešto falilo, ono malo što treba za sreću. Ili rok. Kornelije Kovač cenjen je i kod Engleza. Uvek sklon eksperimentu, posle Londona napisao je jednu pesmu i za Fahretu Jahić koja je danas nešto sitnija. Muzika Kornelija Kovača bila je pionirska kada se još nije znalo za „Pioneer". Grupa se, naravno, zvala „Korni grupa". Rok Kornelija - Bate Kovača nikada nije dobio ime (Ovo je uvod za priču o Korneliju Kovaču iz knjige “Bolja prošlost” objavljene 1989. godine)

„Kinksi" su svirali daleko, a Sarajevo je bilo bliže. „Indeksi" su već imali električne gitare i svoj stil. Kornelije Kovač želeo je oboje. Onda je u Sovjetskom Savezu video kako ruska omladina otkida na „Kadilak". Bilo je malo kadilaka u Beogradu kada je Kovač stvorio sopstveni rok i sopstvenu grupu. Cupkali smo uz „Dzum ram", trupkali uz „Cigu ligu", stiskali uz „Sonatu", plakali uz „Ivo Lolu". Dolazili su i odlazili Dalibor, Dado, Zdravko, Zlatko... svima je nešto falilo, ono malo što treba za sreću. Ili rok. Kornelije Kovač cenjen je i kod Engleza. Uvek sklon eksperimentu, posle Londona napisao je jednu pesmu i za Fahretu Jahić koja je danas nešto sitnija. Muzika Kornelija Kovača bila je pionirska kada se još nije znalo za „Pioneer". Grupa se, naravno, zvala „Korni grupa". Rok Kornelija - Bate Kovača nikada nije dobio ime (Ovo je uvod za priču o Korneliju Kovaču iz knjige “Bolja prošlost” objavljene 1989. godine)

Moji kod kuće ne veruju šta se dešava, misle da izmišljam. Kakva je to vojska u kojoj imam celodnevnu dozvolu za izlazak iz kasarne? Kakva je to vojska u kojoj nemam nikakvih obaveza sem da pripremam bilten za Sportske igre? Eto, meni se desila baš takva vojska; da radim ono što u životu već radim, da puštam muziku, pišem i visim po štamparijama

Nije mi samo majka davala savete. Prijatelji koji su već bili u JNA, ponašali su se kao mudraci: nemoj da se kurčiš, budi skroman, ne pominji da si novinar u “Dugi”, ne pominji da radiš na Studiju B, ne javljaj se ni za šta dobrovoljno, ako te pitaju da li znaš engleski kaži ne znam, gledaj da se ne ističeš, budi neprimetan, najbolje nevidljiv. Njihovi saveti bili su motiv za najveći strah: šta ako me primete i šta ako ne budem nevidljiv?

Margita je verovala, ipak, da se muzika mora isplatiti: bila je kreator serije CD izdanja EKV ploča koje su zadovoljavale najviše estetske standarde; samostalno je radila na svojim projektima, trudila se da EKV-zaostavština dobije svoj pun smisao u gotovo nemogućim ekonomskim uslovima. Bila je tvrdoglava: plasirala je stare EKV albume u novim okolnostima, uverena - s pravom - da ono što radi jeste Misija

Mršavko je, uprkos balkanskim merilima, privukao publiku kao magnet. Nije pevao na kvarno. Njegove pesme nisu bile imitacija života. Toma Zdravković ostaće za vjeki vjekov junak novokomponovane tragedije. Promovisao je novi stil života: zaljubiti se, nesrećno se zaljubiti, napiti se, napisati pesmu koja postaje hit, otpevati tu pesmu, dotaći dno i... sve ispočetka. Brojni brakovi, bezbrojne ljubavi, bolest, uludo straćeni novac, putovanja, jad i sreća „na kapljice", doveli su Tomu Zdravkovića u veoma nezgodnu poziciju: postao je lider, umorni lider. Lideri se, kao što znamo, oslanjaju isključivo na narod. Narod Tome Zdravkovića sastoji se od umornih intelektualaca svih kategorija, umornog radništva i seljaštva, umornih devojčica i njihovih mama, umornih alkoholičara i apstinenata, umornih partijaca i subotara... Što je sasvim normalno za čoveka koji je dan odmora proglasio za najtužniji dan (Ovo je uvod za priču o Tomi Zdravkoviću u knjizi “Bolja prošlost” objavljenoj 1989. godine. Intervju sa Tomom Zdravkovićem urađen je 1986. godine u beogradskom hotelu “Mažestik”. Toma Zdravković umro je 30. septembra 1991.)