Tekstovi sa tagom: Petar Luković

„Kinksi" su svirali daleko, a Sarajevo je bilo bliže. „Indeksi" su već imali električne gitare i svoj stil. Kornelije Kovač želeo je oboje. Onda je u Sovjetskom Savezu video kako ruska omladina otkida na „Kadilak". Bilo je malo kadilaka u Beogradu kada je Kovač stvorio sopstveni rok i sopstvenu grupu. Cupkali smo uz „Dzum ram", trupkali uz „Cigu ligu", stiskali uz „Sonatu", plakali uz „Ivo Lolu". Dolazili su i odlazili Dalibor, Dado, Zdravko, Zlatko... svima je nešto falilo, ono malo što treba za sreću. Ili rok. Kornelije Kovač cenjen je i kod Engleza. Uvek sklon eksperimentu, posle Londona napisao je jednu pesmu i za Fahretu Jahić koja je danas nešto sitnija. Muzika Kornelija Kovača bila je pionirska kada se još nije znalo za „Pioneer". Grupa se, naravno, zvala „Korni grupa". Rok Kornelija - Bate Kovača nikada nije dobio ime (Ovo je uvod za priču o Korneliju Kovaču iz knjige “Bolja prošlost” objavljene 1989. godine)

„Kinksi" su svirali daleko, a Sarajevo je bilo bliže. „Indeksi" su već imali električne gitare i svoj stil. Kornelije Kovač želeo je oboje. Onda je u Sovjetskom Savezu video kako ruska omladina otkida na „Kadilak". Bilo je malo kadilaka u Beogradu kada je Kovač stvorio sopstveni rok i sopstvenu grupu. Cupkali smo uz „Dzum ram", trupkali uz „Cigu ligu", stiskali uz „Sonatu", plakali uz „Ivo Lolu". Dolazili su i odlazili Dalibor, Dado, Zdravko, Zlatko... svima je nešto falilo, ono malo što treba za sreću. Ili rok. Kornelije Kovač cenjen je i kod Engleza. Uvek sklon eksperimentu, posle Londona napisao je jednu pesmu i za Fahretu Jahić koja je danas nešto sitnija. Muzika Kornelija Kovača bila je pionirska kada se još nije znalo za „Pioneer". Grupa se, naravno, zvala „Korni grupa". Rok Kornelija - Bate Kovača nikada nije dobio ime (Ovo je uvod za priču o Korneliju Kovaču iz knjige “Bolja prošlost” objavljene 1989. godine)

Moji kod kuće ne veruju šta se dešava, misle da izmišljam. Kakva je to vojska u kojoj imam celodnevnu dozvolu za izlazak iz kasarne? Kakva je to vojska u kojoj nemam nikakvih obaveza sem da pripremam bilten za Sportske igre? Eto, meni se desila baš takva vojska; da radim ono što u životu već radim, da puštam muziku, pišem i visim po štamparijama

Nije mi samo majka davala savete. Prijatelji koji su već bili u JNA, ponašali su se kao mudraci: nemoj da se kurčiš, budi skroman, ne pominji da si novinar u “Dugi”, ne pominji da radiš na Studiju B, ne javljaj se ni za šta dobrovoljno, ako te pitaju da li znaš engleski kaži ne znam, gledaj da se ne ističeš, budi neprimetan, najbolje nevidljiv. Njihovi saveti bili su motiv za najveći strah: šta ako me primete i šta ako ne budem nevidljiv?

Margita je verovala, ipak, da se muzika mora isplatiti: bila je kreator serije CD izdanja EKV ploča koje su zadovoljavale najviše estetske standarde; samostalno je radila na svojim projektima, trudila se da EKV-zaostavština dobije svoj pun smisao u gotovo nemogućim ekonomskim uslovima. Bila je tvrdoglava: plasirala je stare EKV albume u novim okolnostima, uverena - s pravom - da ono što radi jeste Misija

Mršavko je, uprkos balkanskim merilima, privukao publiku kao magnet. Nije pevao na kvarno. Njegove pesme nisu bile imitacija života. Toma Zdravković ostaće za vjeki vjekov junak novokomponovane tragedije. Promovisao je novi stil života: zaljubiti se, nesrećno se zaljubiti, napiti se, napisati pesmu koja postaje hit, otpevati tu pesmu, dotaći dno i... sve ispočetka. Brojni brakovi, bezbrojne ljubavi, bolest, uludo straćeni novac, putovanja, jad i sreća „na kapljice", doveli su Tomu Zdravkovića u veoma nezgodnu poziciju: postao je lider, umorni lider. Lideri se, kao što znamo, oslanjaju isključivo na narod. Narod Tome Zdravkovića sastoji se od umornih intelektualaca svih kategorija, umornog radništva i seljaštva, umornih devojčica i njihovih mama, umornih alkoholičara i apstinenata, umornih partijaca i subotara... Što je sasvim normalno za čoveka koji je dan odmora proglasio za najtužniji dan (Ovo je uvod za priču o Tomi Zdravkoviću u knjizi “Bolja prošlost” objavljenoj 1989. godine. Intervju sa Tomom Zdravkovićem urađen je 1986. godine u beogradskom hotelu “Mažestik”. Toma Zdravković umro je 30. septembra 1991.)

Mršavko je, uprkos balkanskim merilima, privukao publiku kao magnet. Nije pevao na kvarno. Njegove pesme nisu bile imitacija života. Toma Zdravković ostaće za vjeki vjekov junak novokomponovane tragedije. Promovisao je novi stil života: zaljubiti se, nesrećno se zaljubiti, napiti se, napisati pesmu koja postaje hit, otpevati tu pesmu, dotaći dno i... sve ispočetka. Brojni brakovi, bezbrojne ljubavi, bolest, uludo straćeni novac, putovanja, jad i sreća „na kapljice", doveli su Tomu Zdravkovića u veoma nezgodnu poziciju: postao je lider, umorni lider. Lideri se, kao što znamo, oslanjaju isključivo na narod. Narod Tome Zdravkovića sastoji se od umornih intelektualaca svih kategorija, umornog radništva i seljaštva, umornih devojčica i njihovih mama, umornih alkoholičara i apstinenata, umornih partijaca i subotara... Što je sasvim normalno za čoveka koji je dan odmora proglasio za najtužniji dan (Ovo je uvod za priču o Tomi Zdravkoviću u knjizi “Bolja prošlost” objavljenoj 1989. godine. Intervju sa Tomom Zdravkovićem urađen je 1986. godine u beogradskom hotelu “Mažestik”. Toma Zdravković umro je 30. septembra 1991.)

„Daj meni tu pesmu, Tomo", molila je Tomu Zdravkovića. Tako je ušla u legendu. „Šta će mi život" postala je himna onih kojima srce pati i koje duša boli. A ona, Silvana, beloputa, raskošne kose i raskošnog izreza na šarenoj haljini, kao da je prestala da bude Zilha Barjaktarević, jedva preživela difteriju. Mala Zilha, velika Silvana (zbog Silvane Mangano, reče). Silvana Mangano još je živa i još snima filmove. Silvana Armenulić umrla je brzo, veoma brzo. Televizija ništa nije javila. Govorilo se da je njena pesma o Jugoslaviji šund. Danas još žive od prodaje njenih ploča. Vreme i anarhija u novokomponovanoj muzici nisu uništili Silvanu Armenulić. Iza nje ostalo je jedno dete, jedan trener, jedna reprizirana televizijska serija i tragedija najbolećivijeg i najtoplijeg glasa kome život iznenada nije bio potreban (Ovo je uvod za priču o Silvani Armenulić u knjizi “Bolja prošlost” objavljenoj 1989. godine. Silvana Armenulić poginula je 10. oktobra 1976.)

Septembra 1993. objavljena je knjiga „Ćorava kutija“, zbirka Lukovićevih kolumni iz nedeljnika „Vreme“, u izdanju „Vremena knjige“. Nakon 26 godina od pojavljivanja ove knjige, mnogo toga je danas ostalo isto: jezik mržnje, političko ponašanje, propaganda, obračuni i kampanje, mentalni narativ, opsednutost teritorijama a ne ljudima, rusofilstvo i busanje u nacionalna prsa. Budući da se knjiga pojavila usred rata, mnogi van Srbije nikad nisu ni čuli za nju; u našem XXZ magazinu ćemo je lagano feljtonizovati, uz podsećanje na glavne junake/ludake od kojih smo mnoge, nažalost, zaboravili

I reče: neka bude. Neka se tri puta uda, nema poroda, neka proda milione ploča, neka je krunišu u opancima, neka je mrze i neka joj zavide, neka plače i neka se smeje, neka je pohvali Ivo Andrić i neka svega ima osim sreće. I bi tako. Lepa Lukić postala je prva narodska avanturistkinja čija je lukavost protivnicima garantovala poraz. „Slavuj iz Miločaja" neprestano je pobeđivao, jer se neprestano branio. Lepa Lukić volela je da govori o svome glasu, jer njeni duh i telo uvek su predstavljali dijalektičko jedinstvo. Ni Bog ne bi smislio bolju kombinaciju (Ovo je uvod za priču o Lepi Lukić u knjizi “Bolja prošlost” objavljenoj 1989. godine)

I reče: neka bude. Neka se tri puta uda, nema poroda, neka proda milione ploča, neka je krunišu u opancima, neka je mrze i neka joj zavide, neka plače i neka se smeje, neka je pohvali Ivo Andrić i neka svega ima osim sreće. I bi tako. Lepa Lukić postala je prva narodska avanturistkinja čija je lukavost protivnicima garantovala poraz. „Slavuj iz Miločaja" neprestano je pobeđivao, jer se neprestano branio. Lepa Lukić volela je da govori o svome glasu, jer njeni duh i telo uvek su predstavljali dijalektičko jedinstvo. Ni Bog ne bi smislio bolju kombinaciju (Ovo je uvod za priču o Lepi Lukić u knjizi “Bolja prošlost” objavljenoj 1989. godine)

Septembra 1993. objavljena je knjiga „Ćorava kutija“, zbirka Lukovićevih kolumni iz nedeljnika „Vreme“, u izdanju „Vremena knjige“. Nakon 26 godina od pojavljivanja ove knjige, mnogo toga je danas ostalo isto: jezik mržnje, političko ponašanje, propaganda, obračuni i kampanje, mentalni narativ, opsednutost teritorijama a ne ljudima, rusofilstvo i busanje u nacionalna prsa. Budući da se knjiga pojavila usred rata, mnogi van Srbije nikad nisu ni čuli za nju; u našem XXZ magazinu ćemo je lagano feljtonizovati, uz podsećanje na glavne junake/ludake od kojih smo mnoge, nažalost, zaboravili

Treba reći da među čitaocima već ima onih koji redovno, svakog meseca uplaćuju dobrovoljnu pretplatu; ali, taj broj ni izbliza nije toliki da bi obezbedio bezbrižan rad redakcije. Zato je pismo Nenada Tomića možda dobar povod da još jednom pozovemo čitaoce da učestvuju u dobrovoljnoj mesečnoj pretplati – to je jedini način da sigurno i na duže vreme obezbedimo da naš XXZ portal funkcioniše i nastavi da radi

Modern Lovers bili su jedinstveni, originalni, totalno drukčiji od svih, jedini koji su tih sezona umeli da razluče šta je Večnost, a šta Cash; nisu se obogatili - jasno je, Richman je u međuvremenu poludeo, ali je Modern Lovers album koji dokazuje tezu da rock'n'roll nije baziran na savršenim idejama; ovo je LP/CD koji je sirovo poželjan, grub do bola i natrag, svakodnevno-emocionalno poremećen, ukratko – savršen zauvek

Bio je tako lep. Nije se nadao uspehu. Ali, uspeh nije zaobišao čoveka koji je imao magiju Iva Montana i Alena Barijera - nama je Zapad uvek bio privlačan kvadrat. Dragan Stojnić hrabro je nosio prokletstvo svoga glasa od šanka do mikrofona. Pevao je „Dosta, svega mi je dosta". Boemi nisu ambiciozni. A onda, pevao je i za druge boeme. Ranković je umeo jako da „zaželi" široku rusku pesmu, Koča Popović voleo je francusku šansonu, Veljko Vlahović špansku naricaljku... Jovanka Broz volela je „Natali"... Pesme su klizile sa naslona fotelja pravo u srce. Malo je falilo da Dragan Stojnić sagori u boemskom žaru. Pobegao je i posvetio se porodici. Onda je neko pronašao „staru violinu" i kada su probali njen zvuk, otkrili su da je nostalgija jača od koka-kole (Ovo je uvod za priču o Draganu Stojniću za knjigu "Bolja prošlost"; intervju sa Stojnićem urađen je početkom jeseni 1986. godine. Dragan Stojnić umro je 19. marta 2003)