Tekstovi sa tagom: Petar Luković

Vest da je u Moskvi umrla Mirjana Mira Marković nije bila dovoljno intrigantna za bilo kakav naknadni xxz-komentar o njenom životu koji je, sasvim logično, okončan u pravoslavnoj emigraciji. Umesto da se, kao mnogi, 2019. pravimo hrabri glede zlih komentara o zakonitoj supruzi Slobodana Miloševića, odlučili smo se za kukavički reprint-pristup: šta je 1993, u vreme kad je drugarica M.M. bila Prva dama svog muža i Prva dama svoje Jugoslovenske levice – o njoj nježno, ali blago pisao kolumnista nedeljnika „Vreme“

Ako Beograd nisu Petar Luković i E-novine, Nataša Kandić, Sonja Biserko, Žene u crnom, Čedomir Jovanović i LDP, Marčelo..., zašto bi Sarajevo bilo posmatrano kao zbir onog najboljeg u njemu, uz istovremeno ignorisanje najgoreg?

Nije marila za ideologiju. Da je Staljin video drugaricu Karaklajić, na čišćenje bi mogao da pošalje samo njenu haljinu od lamea. Rusima je Radmila Karaklajić značila više od votke. Osvojila ih je bez tenkova. Kupila ih je na rasprodaji, gladne nekoga ko ih je voleo više od njih samih. Carica je umela sa slovenskom dušom. Mi smo jeli bakalare i čekali tople vetrove. Dok je Jugoslavija budno pratila Radmiline ljubavi, vereništva, udaje i rastave, prestao je hladni rat. Hruščov je lupio cipelom u govornicu, Radmila je lupila šamar marševima i koračnicama. Ostala je živa. Mladi Gorbačov je aplaudirao (P.S. Ovo je uvod iz knjige “Bolja prošlost”, objavljene 1989, za priču o Radmili Karaklajić. Intervju sa Radmilom za knjigu „Bolja prošlost“ urađen je sredinom 1987. godine.)

Kada je 1989. Petar Luković ponudio jugoslovenskoj javnosti knjigu “Bolja prošlost”, fascinantnu zbirku intervjua sa ključnim autorima, pevačicama i pevačima zabavne muzike u SFRJ, te zanimljive i nadasve relevantne faktografije o pločama, koncertima, turnejama, back stage intrigama i podmetanjima, ljubavima i političkim stavovima, sa znakovitim podnaslovom “Prizori iz muzičkog života Jugoslavije 1940 – 1989”, bilo je već izvesno da će sintagma iz naslova uskoro, čak i za najdoslednije optimiste i romantike, postati pleonazam. I da bolja budućnost još dugo neće stanovati na toponimima iz prvenca čitanog novinskog autora

Teško da bi moja „Tvornica glazbe“, kao kompilacija svih mojih uredničkih uradaka i mojih izleta na polju glazbene publicistike, ikada uspjela, a da pored mene nije u svakom trenutku bilo začudnih „usporednih životopisa“ modernog Plutarha, koji se zove Petar Luković. On je zaista poput Plutarha, koji je kroz prikaze života i karaktera slavnih likova grčke i rimske prošlosti gradio idealan lik antičkog čovjeka, pišući o zvijezdama iz oba tabora jugoslavenske popularne glazbe – narodnoga i pop - otkrivao lik homo balcanicusa s druge polovice 20. stoljeća

Kako sam uvek verovao da je ovo web-glasilo, bar u moralnom smislu, vlasništvo upravo čitalaca kojima se dopada ono što radimo, nemamo kome da se obratimo sem onima zbog kojih i postojimo. Da ne podsećam da je portal potpuno otvoren i da nemamo nikakvu zvaničnu pretplatu; da ne podsećam koliko vam velikih, često ogromnih tekstova plasiramo bez ikakve naknade; da ne podsećam da su nam izvori prihoda limitirani, a mnogi oglašivači još uvek nedostupni. I da vas podsetimo: tekstovi jesu besplatni, ali naš rad košta!

U onom krupnom i važnom – a to je ono što ostaje iza nas, ako ikada i ikako smemo biti tako pretenciozni da pomislimo da nešto iza nas ostaje – Petar je Luković svih onih (a i ovih) Strašnih Godina bio nepogrešivo na Boljoj Strani. Ne, ta se strana ne iskazuje ni etnički ni geografski; ali, da, u izvesnim situacijama i na određeno vreme, može se do neke mere iskazivati i tako. Recimo, kada Sarajevo gori, kada ga vezanog šutiraju, moralo bi se biti hulja i cinik pa izigravati "neutralnost" – koja nije drugo nego sekundiranje zločinu – ili glumatati da si nekako iznad situacije. Luković to nije činio, naprotiv: urlao je koliko ga grlo nosi. Urlik nije uvek suptilan, je li, poneka Lepa Duša može od njega i da se zanesvesti, ali dok gori, urlati se mora

Posle Idola i Električnog orgazma, na red su stigli Šarlo akrobata i sa njima završavamo ovaj mali ciklus upoznavanja novotarija iz muzičkog Beograda koji je probuđen iz sna. Milan, Koja i Ica razgovarali su sa Petrom Lukovićem, a vernu reprodukciju tog verbalnog koncerta prenosimo vam u obliku minijaturne drame u nekoliko činova. Pošto ste kupili karte, zauzeli svoja mesta, red je da se zavesa podigne…

Pojam BAS-a vam, nadamo se, nije više nepoznat tim pre što Idoli rade punom parom, Šarlo akrobata traže svaku priliku da se predstave, mnogi drugi bendovi niču i kopaju iz sve snage da dostignu stariju i iskusniju rokersku sabraću. Dakle, u Beogradu se nešto događa i što je još lepše - nešto se dobro događa. U današnjoj epizodi „Sa BAS-om ste jači“ predstavljamo Električni orgazam

Luković je u Bolju prošlost unio svoju bolju sadašnjost, osobni pristup svakome od portretiranih autora i izvođača, kreiravši jedinstvenu optiku koja je snažno romansirala nevino odrastanje, putenu mladost i prekinutu zrelost jugoslavenske estrade. Nisam volio tu riječ, označavala mi je u to pozno novovalno doba nešto odbojno, hotel wave ekipu koja na terasama ljeti i svadbenim svečanostima zimi kapitalizira tuđe autorstvo. No, riječ precizno definira sve ono što show business jest, pa je posrijedi prikaz 49 godina estrade na ovim prostorima

Ploča se usijala. „Uap-tuvari-vah, uap-tuvari-vari"... rokenrol mu je udario u glavu, u noge. Ali, rokenrol nam tada nije bio potreban. Tako je Karlo Metikoš otišao u Francusku. Prvih dana spavao je „sous le ciel de Paris" oslonjen na kišobran, ili kao klošar ispod mostova Sene. Neki kit video je u njemu veliku zvezdu. Karlo Metikoš je Matt Collins. Dalje: Teheran, šah Reza Pahlavi i dukat za pesmu „To nisu jedra moje brodice..." Dalje: petogodišnji ugovor sa lancem „Hilton". Maroko, Kenija, Etiopija, Somalija, Džibuti... Haile Selasije slušao ga je sa svojim lavom i svojim unukom. Kralj Hasan doveo je na svirku harem, te mu je Collins svirao iz zahoda. Bokasa mu je naručio kafu. Između: dvadesetak verenica. Dalje: Rusija i Tamara; Kenija i lepotice iz hiljadu i jedne noći.  Kraj: Josipa. Početak: Josipa (P.S. Ovo je uvod iz knjige “Bolja prošlost”, objavljene 1989, za priču o Karlu Metikošu. Intervju sa Karlom za knjigu „Bolja prošlost“ urađen je sredinom 1987. godine. Karlo Metikoš umro je 10. prosinca/decembra 1991. u Zagrebu)

Septembra 1993. objavljena je knjiga „Ćorava kutija“, zbirka Lukovićevih kolumni iz nedeljnika „Vreme“, u izdanju „Vremena knjige“. Nakon 25 godina od pojavljivanja ove knjige, mnogo toga je danas ostalo isto: jezik mržnje, političko ponašanje, propaganda, obračuni i kampanje, mentalni narativ, opsednutost teritorijama a ne ljudima, rusofilstvo i busanje u nacionalna prsa. Budući da se knjiga pojavila usred rata, mnogi van Srbije nikad nisu ni čuli za nju; u našem XXZ magazinu ćemo je lagano feljtonizovati, uz podsećanje na glavne junake/ludake od kojih smo mnoge, nažalost, zaboravili

Ako u svom neznanju skraćenicu BAS povežete sa beogradskom autobuskom stanicom, znajte da ste pogrešili. Imaćete na duši bar desetak bendova s beogradske alternativne scene – to je pravi BAS - koja, u poslednjih nekoliko meseci, budi nade da glavni grad može da izađe iz rockerskog slepila i začaurenosti. Šarlo akrobata, Električni orgazam, Butik i nekoliko anonimaca u ovom trenutku predstavljaju vrelo jezgro novog beogradskog zvuka kome preostaje najteži deo posla: da se probije kroz čelična vrata domaćih disko kuća i tako stigne do pametne publike u obliku ploče ili javnih nastupa. O tome i nekim drugim važnijim i apsurdnijim stvarima, sa Idolima razgovara Petar Luković. Fotose je napravio Dragan Papić, cela produkcija je, kao obično, zaštićena »Džuboksovim« copyrightom, sve u crno-beloj tehnici na širokom platnu

Ploča se usijala. „Uap-tuvari-vah, uap-tuvari-vari"... rokenrol mu je udario u glavu, u noge. Ali, rokenrol nam tada nije bio potreban. Tako je Karlo Metikoš otišao u Francusku. Prvih dana spavao je „sous le ciel de Paris" oslonjen na kišobran, ili kao klošar ispod mostova Sene. Neki kit video je u njemu veliku zvezdu. Karlo Metikoš je Matt Collins. Dalje: Teheran, šah Reza Pahlavi i dukat za pesmu „To nisu jedra moje brodice..." Dalje: petogodišnji ugovor sa lancem „Hilton". Maroko, Kenija, Etiopija, Somalija, Džibuti... Haile Selasije slušao ga je sa svojim lavom i svojim unukom. Kralj Hasan doveo je na svirku harem, te mu je Collins svirao iz zahoda. Bokasa mu je naručio kafu. Između: dvadesetak verenica. Dalje: Rusija i Tamara; Kenija i lepotice iz hiljadu i jedne noći.  Kraj: Josipa. Početak: Josipa (P.S. Ovo je uvod iz knjige “Bolja prošlost”, objavljene 1989, za priču o Karlu Metikošu. Intervju sa Karlom za knjigu „Bolja prošlost“ urađen je sredinom 1987. godine. Karlo Metikoš umro je 10. prosinca/decembra 1991. u Zagrebu)

Ploča se usijala. „Uap-tuvari-vah, uap-tuvari-vari"... rokenrol mu je udario u glavu, u noge. Ali, rokenrol nam tada nije bio potreban. Tako je Karlo Metikoš otišao u Francusku. Prvih dana spavao je „sous le ciel de Paris" oslonjen na kišobran, ili kao klošar ispod mostova Sene. Neki kit video je u njemu veliku zvezdu. Karlo Metikoš je Matt Collins. Dalje: Teheran, šah Reza Pahlavi i dukat za pesmu „To nisu jedra moje brodice..." Dalje: petogodišnji ugovor sa lancem „Hilton". Maroko, Kenija, Etiopija, Somalija, Džibuti... Haile Selasije slušao ga je sa svojim lavom i svojim unukom. Kralj Hasan doveo je na svirku harem, te mu je Collins svirao iz zahoda. Bokasa mu je naručio kafu. Između: dvadesetak verenica. Dalje: Rusija i Tamara; Kenija i lepotice iz hiljadu i jedne noći.  Kraj: Josipa. Početak: Josipa (P.S. Ovo je uvod iz knjige “Bolja prošlost”, objavljene 1989, za priču o Karlu Metikošu. Intervju sa Karlom za knjigu „Bolja prošlost“ urađen je sredinom 1987. godine. Karlo Metikoš umro je 10. prosinca/decembra 1991. u Zagrebu)