Tekstovi sa tagom: Petar Luković

Treba reći da među čitaocima već ima onih koji redovno, svakog meseca uplaćuju dobrovoljnu pretplatu; ali, taj broj ni izbliza nije toliki da bi obezbedio bezbrižan rad redakcije. Zato je pismo Nenada Tomića možda dobar povod da još jednom pozovemo čitaoce da učestvuju u dobrovoljnoj mesečnoj pretplati – to je jedini način da sigurno i na duže vreme obezbedimo da naš XXZ portal funkcioniše i nastavi da radi

Modern Lovers bili su jedinstveni, originalni, totalno drukčiji od svih, jedini koji su tih sezona umeli da razluče šta je Večnost, a šta Cash; nisu se obogatili - jasno je, Richman je u međuvremenu poludeo, ali je Modern Lovers album koji dokazuje tezu da rock'n'roll nije baziran na savršenim idejama; ovo je LP/CD koji je sirovo poželjan, grub do bola i natrag, svakodnevno-emocionalno poremećen, ukratko – savršen zauvek

Bio je tako lep. Nije se nadao uspehu. Ali, uspeh nije zaobišao čoveka koji je imao magiju Iva Montana i Alena Barijera - nama je Zapad uvek bio privlačan kvadrat. Dragan Stojnić hrabro je nosio prokletstvo svoga glasa od šanka do mikrofona. Pevao je „Dosta, svega mi je dosta". Boemi nisu ambiciozni. A onda, pevao je i za druge boeme. Ranković je umeo jako da „zaželi" široku rusku pesmu, Koča Popović voleo je francusku šansonu, Veljko Vlahović špansku naricaljku... Jovanka Broz volela je „Natali"... Pesme su klizile sa naslona fotelja pravo u srce. Malo je falilo da Dragan Stojnić sagori u boemskom žaru. Pobegao je i posvetio se porodici. Onda je neko pronašao „staru violinu" i kada su probali njen zvuk, otkrili su da je nostalgija jača od koka-kole (Ovo je uvod za priču o Draganu Stojniću za knjigu "Bolja prošlost"; intervju sa Stojnićem urađen je početkom jeseni 1986. godine. Dragan Stojnić umro je 19. marta 2003)

Stiglo mi preko maila još jedno potresno i izazovno finansijsko pismo. „Pozdravljam vas s imenom Gospodina našega Isusa Krista“, otvara svoje izlaganje gđa Gross, ne znajući da je naišla na ono što je oduvek tražila – religioznog fanatika na granici Amfilohija & Irineja, jezuitsko Lukovićevo telo koje po čitav dan kleči i moli se u najbližem crkvenom objektu. „Pozdravljam i ja vas sa imenom našeg dobrotvora Jesusa H. Christa“ mrmljam u sebi i prizivam Antonette da pomine čarobnu versku riječ – novac

Septembra 1993. objavljena je knjiga „Ćorava kutija“, zbirka Lukovićevih kolumni iz nedeljnika „Vreme“, u izdanju „Vremena knjige“. Nakon 26 godina od pojavljivanja ove knjige, mnogo toga je danas ostalo isto: jezik mržnje, političko ponašanje, propaganda, obračuni i kampanje, mentalni narativ, opsednutost teritorijama a ne ljudima, rusofilstvo i busanje u nacionalna prsa. Budući da se knjiga pojavila usred rata, mnogi van Srbije nikad nisu ni čuli za nju; u našem XXZ magazinu ćemo je lagano feljtonizovati, uz podsećanje na glavne junake/ludake od kojih smo mnoge, nažalost, zaboravili

Istočnim Nemcima njegove pesme su iskonski simbol Mediterana, maslina, morskih talasa i prigušene mesečine. Za devizni turizam, Šerfezi je najveća propaganda. Za Sovjete je prilično fatalan sa svojih 25 miliona prodatih ploča. Kod nas, za 30 godina pevanja, nikad nije učestvovao u novogodišnjem programu, iako stanuje 20 metara od televizije. Finansijski možda najbogatiji pevač u Jugoslaviji, ne može shvatiti taj misterij. Ivica, kod nas misterija nema! (Ovo je uvod za priču o Ivici Šerfeziju za knjigu "Bolja prošlost"; intervju sa Šerfezijem urađen je početkom jeseni 1986. godine. Ivica Šerfezi umro je 29. maja/svibnja 2004)

Ponoć je, a tek je petak; u subotu se očekuje još stotinak hiljada ljudi - dok Guča, gradić od 2.000 stanovnika, s nekoliko kafana, prodavnica i poslastičarnica, mizerno-izgubljena tokom cele godine, za tri dana Hapeninga uspeva da nađe svoju dušu; sve što je moglo da se otvori - jeste otvoreno, kafići, kafane, šatori, ulične cisterne... Ne može da se prođe od ljudi; devojke u letnjim haljinama Darka Rundeka guraju se u kolonama sa dance-igračima koji ne propuštaju nijedan trubački trenutak; ovo je Srbija koja kao da je obaveštena da je vulkan s Pompeja opet u akciji - količina ekstaze, orgijanja, uživanja, fizičkog obrušavanja na ritam muzike, erotike koja se zvukom trube pretvara u pornografski doživljaj.... nemačke marke koje se nehotice dele i lepe na instrumente, na gole grudi mladih Cigančica, na trbuhe erotski izazovnih Beograđanki koje smatraju da imaju šta da pokažu, na lepljivu atmosferu Sexualnog Vašara gde su hrana i piće samo uvod u Konačno Rešenje Kolektivne Kopulacije...

Pomahnitali šumadijski secesionisti, uz podršku svojih NATO-gazda, započeli su 2016. godine seriju terorističkih mitinga predvođeni ilegalnom organizacijom "Otpor"; prekomerna upotreba sile (fraza Novog Svetskog Poretka) bila je izgovor za novu NATO-intervenciju i bombardovanje Beograda. Herojski otpor našeg naroda okončan je Poveljom 1248, potpisanom u Kumanovu; od tad pa do danas - Uža Srbija u koordinatama Beograd-Požarevac-Valjevo-Mionica (200 kvadratnih kilometara; dva i po miliona stanovnika) živi mirno i slobodno, saradujući sa slobodarskim Irakom koji je u Beogradu preuzeo sve nekadašnje inostrane ambasade

Istočnim Nemcima njegove pesme su iskonski simbol Mediterana, maslina, morskih talasa i prigušene mesečine. Za devizni turizam, Šerfezi je najveća propaganda. Za Sovjete je prilično fatalan sa svojih 25 miliona prodatih ploča. Kod nas, za 30 godina pevanja, nikad nije učestvovao u novogodišnjem programu, iako stanuje 20 metara od televizije. Finansijski možda najbogatiji pevač u Jugoslaviji, ne može shvatiti taj misterij. Ivica, kod nas misterija nema! (Ovo je uvod za priču o Ivici Šerfeziju za knjigu "Bolja prošlost"; intervju sa Šerfezijem urađen je početkom jeseni 1986. godine. Ivica Šerfezi umro je 29. maja/svibnja 2004)

A bila je veoma mlada kada se slikala kao Skarlet O'Hara i kada je ličila na Vivijen Li. Onda je zapevala toliko gorko, da je Beli Bora rukama lomio čaše, a Francuzi mesec dana zaboravili na Šarla Aznavura. Bila je tako lepa, da su je ponosni Španci izabrali za Vojvotkinju od Albe. Ona je „išla, išla i sretala srećne Cigane". Pratili su je perjari, čergari, obožavaoci, glasine i lešinari. Bila je tako drska, da se udala za jedan dan i tako hrabra, da se nikada nije pokajala. Bogovi su joj oprostili, jer bogovi vole hrabre. Nisu joj oprostili ljudi. Nestala je sa svih talasa. Samoupravni ljudi shvatili su da Oliveru Katarinu može da uništi samo vreme. Dodeljena joj je sudbina Koštane, ciganska sudbina: da ostari, da poružni, „da joj lice pocrni, oči da joj se osuše". Ipak, žena odstreljena za opšte dobro još uvek je lepa. Nikada nisu bogovi klečali pred paganima (Ovo je uvod za priču o Oliveri Katarini za knjigu "Bolja prošlost". Intervju sa Oliverom Katarinom urađen je početkom jeseni 1987. godine)

Pjesme poput “Poljubi me u dupe” nisam stavljao na prvi album, jer sam znao da sam preslab da bi mogle ići, nisam imao živaca, niti sam želio da me netko blokira. Htio sam ipak uhvatiti neke pozicije, da bih mogao snimiti te stvari. Ne znam, glupo je ići u borbu ako nisi spreman. A to nisu kompromisi. Ja sviram ono što sam htio. Ne dozvoljavam, i nikada nisam dozvoljavao da mi se itko u to petlja

A bila je veoma mlada kada se slikala kao Skarlet O'Hara i kada je ličila na Vivijen Li. Onda je zapevala toliko gorko, da je Beli Bora rukama lomio čaše, a Francuzi mesec dana zaboravili na Šarla Aznavura. Bila je tako lepa, da su je ponosni Španci izabrali za Vojvotkinju od Albe. Ona je „išla, išla i sretala srećne Cigane". Pratili su je perjari, čergari, obožavaoci, glasine i lešinari. Bila je tako drska, da se udala za jedan dan i tako hrabra, da se nikada nije pokajala. Bogovi su joj oprostili, jer bogovi vole hrabre. Nisu joj oprostili ljudi. Nestala je sa svih talasa. Samoupravni ljudi shvatili su da Oliveru Katarinu može da uništi samo vreme. Dodeljena joj je sudbina Koštane, ciganska sudbina: da ostari, da poružni, „da joj lice pocrni, oči da joj se osuše". Ipak, žena odstreljena za opšte dobro još uvek je lepa. Nikada nisu bogovi klečali pred paganima (Ovo je uvod za priču o Oliveri Katarini za knjigu "Bolja prošlost". Intervju sa Oliverom Katarinom urađen je početkom jeseni 1987. godine)

Postojala je ideja da se pojavi knjiga sa sabranim muzičkim recenzijama Petra Lukovića, objavljenih u „Džuboksu“, „Poletu“, „Dugi“, „Vremenu zabave“, mesečniku „XZ“, „Feralu“ i drugim listovima nekadašnje SFRJ-države, odabranih po odstrel-principu "najbolje od najgoreg". Ali, kako to obično biva, nije se imalo vremena, nije bilo para, stigla su e-suđenja i sve se završilo sa rukopisom koji ćemo, u inat svima, objavljivati u XXZ-formatu, kao feljton/dokument o istoriji jugoslovenske muzike

A bila je veoma mlada kada se slikala kao Skarlet O'Hara i kada je ličila na Vivijen Li. Onda je zapevala toliko gorko, da je Beli Bora rukama lomio čaše, a Francuzi mesec dana zaboravili na Šarla Aznavura. Bila je tako lepa, da su je ponosni Španci izabrali za Vojvotkinju od Albe. Ona je „išla, išla i sretala srećne Cigane". Pratili su je perjari, čergari, obožavaoci, glasine i lešinari. Bila je tako drska, da se udala za jedan dan i tako hrabra, da se nikada nije pokajala. Bogovi su joj oprostili, jer bogovi vole hrabre. Nisu joj oprostili ljudi. Nestala je sa svih talasa. Samoupravni ljudi shvatili su da Oliveru Katarinu može da uništi samo vreme. Dodeljena joj je sudbina Koštane, ciganska sudbina: da ostari, da poružni, „da joj lice pocrni, oči da joj se osuše". Ipak, žena odstreljena za opšte dobro još uvek je lepa. Nikada nisu bogovi klečali pred paganima (Intervju sa Oliverom Katarinom za knjigu “Bolja prošlost” urađen je početkom jeseni 1987. godine)

A bila je veoma mlada kada se slikala kao Skarlet O'Hara i kada je ličila na Vivijen Li. Onda je zapevala toliko gorko, da je Beli Bora rukama lomio čaše, a Francuzi mesec dana zaboravili na Šarla Aznavura. Bila je tako lepa, da su je ponosni Španci izabrali za Vojvotkinju od Albe. Ona je „išla, išla i sretala srećne Cigane". Pratili su je perjari, čergari, obožavaoci, glasine i lešinari. Bila je tako drska, da se udala za jedan dan i tako hrabra, da se nikada nije pokajala. Bogovi su joj oprostili, jer bogovi vole hrabre. Nisu joj oprostili ljudi. Nestala je sa svih talasa. Samoupravni ljudi shvatili su da Oliveru Katarinu može da uništi samo vreme. Dodeljena joj je sudbina Koštane, ciganska sudbina: da ostari, da poružni, „da joj lice pocrni, oči da joj se osuše". Ipak, žena odstreljena za opšte dobro još uvek je lepa. Nikada nisu bogovi klečali pred paganima (Intervju sa Oliverom Katarinom za knjigu “Bolja prošlost” urađen je početkom jeseni 1987. godine)