Tekstovi sa tagom: Petar Luković

Bacio je sako u publiku… Onda se dogodilo. Žilber Beko bio je poražen. Rođen je King. Veliki Đoka za male Jugoslovene i radoznale Jugoslovenke. Kritičari su govorili da nema glas, obožavatelji da nema konkurenciju. Ali, šta je mogla kritika čoveku koji je pevao: „...Karenjine smeh, njene cigarete dim... ?" Mogli su samo da pljunu pod prozor nekog moskovskog hotela oživelog kroz jugoslovenskog Vodiča u veliki, nepoznati svet. Zaboravili su Rusi na Raskoljnikova, Miškina, Bolkonskog, Živaga... Mnogo godina pre Gorbačova uneo je Đorđe Marjanović muzičku „perestrojku" u Sovjetski Savez. Crveni trg bio je širok. Ispred Rusa koračao je Đorđe. Kod nas je bilo isto kao u Sovjetskom Savezu. Zaboravljali smo na plenume i kongrese, liberale i levičare, revizioniste i anarhiste. Trg Republike, bio je širok, ali nedovoljno širok za sve koji su obožavali Đorđa. Pevao je, a mi smo ga voleli. Voleli smo sve koji pevaju. Mnogo godina kasnije, Madona je u publiku bacila donji veš. Bilo je kasno. Đorđe Marjanović je mnogima bio prvi (P.S. Ovo je uvod iz knjige “Bolja prošlost” za priču o Đorđu Marjanoviću; razgovor sa Marjanovićem autor je uradio 1988. godine)

Njena pjesma, koju je parodirao Petar Luković, što je Radmila Lazić naplatila kod suda, zove se „Očajni psalam“. Da, ta pjesma uistinu jeste očajna. Intonacija te pjesme prosto priziva, ne, zahtijeva podsmijeh. Naši pisci, dakako, vole o nevoljama naših državica i nacijica drviti u biblijskom tonu. Uzvišenost tona ne iskupljuje odabir teme. Naprotiv: sve čini još komičnijim. Svaki put kada koriste biblijski ton za svoje nacionalno-državotvorne jadikovke, naši pisci, doduše nesvjesno, parodiraju Bibliju. Tako da je Lukovićeva kažnjena pjesma, zapravo, parodija parodije

Vinaveru nije bilo dovoljno što je parodirao pesme, prozu i eseje raznih pisaca, rugajući im se, nije mu dosta ni što ih je izvrgavao ruglu u oglasima, niti što ih je kasapio u tzv. maturskim pitanjima, već je udario najdirektnije na ličnost i ugled srpskih pisaca. Na kraju svojih ozloglašenih pantologija, Vinaver daje tzv. biografske podatke, pomenike, lične podatke – u kojima piše lažne biografije autora koje je prethodno ispreskakao na pasja preskakala

Godinama smo, kao Georgina u „Radovanu III“, bili u aktivnoj trudnoći: gravidno smo nosili PayPal, ali nikako da se porodimo. Te nismo imali račun, te nismo znali kako radi, te smo navukli strah od finansijskih transakcija, te smo umislili da je teško registrovati se, pa pojma nismo imali kako se sve to registruje – ali je onda stigao naš Braca Stefanović i kao u seriji „Call The Midwife“ porodio XXZ-PayPal

Budući junaci novog vala ovako spojeni sa svojim ranim uzorima lako nam otkrivaju tko je kasnije mogao napisati "Malenu", a tko "Igra rok 'en' rol cela Jugoslavija", tko je imao snažan poriv osnovati bend poput Discipline kičme, a tko voditi EKV. Na kraju, muzički toliko različiti, kao svjetonazorski istomišljenici bili su spremni mijenjati - da ne kažem smijeniti! - generaciju koja nam je do tada pokušavala predstaviti svoju inkarnaciju rocka. U tome je važnost "Paket aranžmana", ploče koja je okupila nekoliko grupa što su ispravile onu devizu "mi ne znamo što hoćemo, ali to hoćemo odmah". Šarlo, El. Org. i Idoli su zacjelo znali što hoće i, naravno, htjeli su to odmah!

Septembra 1993. objavljena je knjiga „Ćorava kutija“, zbirka Lukovićevih kolumni iz nedeljnika „Vreme“, u izdanju „Vremena knjige“. Nakon 25 godina od pojavljivanja ove knjige, mnogo toga je danas ostalo isto: jezik mržnje, političko ponašanje, propaganda, obračuni i kampanje, mentalni narativ, opsednutost teritorijama a ne ljudima, rusofilstvo i busanje u nacionalna prsa. Budući da se knjiga pojavila usred rata, mnogi van Srbije nikad nisu ni čuli za nju; u našem XXZ magazinu ćemo je lagano feljtonizovati, uz podsećanje na glavne junake/ludake od kojih smo mnoge, nažalost, zaboravili...

Bacio je sako u publiku… Onda se dogodilo. Žilber Beko bio je poražen. Rođen je King. Veliki Đoka za male Jugoslovene i radoznale Jugoslovenke. Kritičari su govorili da nema glas, obožavatelji da nema konkurenciju. Ali, šta je mogla kritika čoveku koji je pevao: „...Karenjine smeh, njene cigarete dim... ?" Mogli su samo da pljunu pod prozor nekog moskovskog hotela oživelog kroz jugoslovenskog Vodiča u veliki, nepoznati svet. Zaboravili su Rusi na Raskoljnikova, Miškina, Bolkonskog, Živaga... Mnogo godina pre Gorbačova uneo je Đorđe Marjanović muzičku „perestrojku" u Sovjetski Savez. Crveni trg bio je širok. Ispred Rusa koračao je Đorđe. Kod nas je bilo isto kao u Sovjetskom Savezu. Zaboravljali smo na plenume i kongrese, liberale i levičare, revizioniste i anarhiste. Trg Republike, bio je širok, ali nedovoljno širok za sve koji su obožavali Đorđa. Pevao je, a mi smo ga voleli. Voleli smo sve koji pevaju. Mnogo godina kasnije, Madona je u publiku bacila donji veš. Bilo je kasno. Đorđe Marjanović je mnogima bio prvi (P.S. Ovo je uvod iz knjige “Bolja prošlost” za priču o Đorđu Marjanoviću; razgovor sa Marjanovićem autor je uradio 1988. godine)

Sud je uzeo u obzir – piše u presudi na desetoj strani sitnog ćiriličnog teksta  - „intenzitet i jačinu bolova“ koju je radmilalazić pretrpela, te je sud našao „pravičnu novčanu nakandu“ od 50.000 dinara, sudske takse od 48.300 dinara, te zateznu kamatu od decembra 2016, mada sam presudu dobio tek danas (12. marta 2018), jer mi ista nije uručena niti sam znao za njeno postojanje...

Septembra 1993. objavljena je knjiga „Ćorava kutija“, zbirka Lukovićevih kolumni iz nedeljnika „Vreme“, u izdanju „Vremena knjige“. Nakon 25 godina od pojavljivanja ove knjige, mnogo toga je danas ostalo isto: jezik mržnje, političko ponašanje, propaganda, obračuni i kampanje, mentalni narativ, opsednutost teritorijama a ne ljudima, rusofilstvo i busanje u nacionalna prsa. Budući da se knjiga pojavila usred rata, mnogi van Srbije nikad nisu ni čuli za nju; u našem XXZ magazinu ćemo je lagano feljtonizovati, uz podsećanje na glavne junake/ludake od kojih smo mnoge, nažalost, zaboravili...

Sve je počelo i završilo se na brdovitom Balkanu. Tačnije, Azra je u Beogradu održala trijumfalan koncert, doživela ovacije i negde posle ponoći skrasila se na trećem spratu hotela „Union“. Znoj je lio potocima i mada je već bilo vreme za spavanje, svi su bili u punoj oratorskoj formi. Dakle, u dresu „Džuboksa“ ovoga puta bili su Petar Luković i njegov omiljeni image-man, zadužen za fotografiju, Dragan Papić, dok je boje Azre branio Branimir Štulić Džoni. Razgovaralo se dugo i u pauzama se ispijala kisela voda. Noć je pala na krevete usnulog grada dok su se neki ljudi vraćali taksijem svojim kućama. Bio je već petak, septembar se spremao za rad...

Pre nego što je pala šestoaprilska bomba, otac je otrčao po tepsiju bureka. „Biću pilot", pomislio je Predrag kad mu je šrapnel skinuo pramen kose. Majka nije dala. Htela je da joj sin bude pop. Deca komunizma su se smejala, a očevi komunizma bojili fudbalske lopte u crveno. Bog je bio zabranjen, dok jednog trenutka Josip Broz nije izustio „...bože moj...". Cune je već bio div. Glas kome je bog podario nekoliko oktava, obuhvatao je Meksiko, Španiju, užu i širu Srbiju, Izrael, Arabiju, staru i malu gradsku, narodnu i zabavnu, zagorsku i rusku. Sibirski sneg nije zavejao čoveka koga su optužili da je pevao četnicima. Najzad, pesmu „Što se bore misli moje" imao je prava da napiše i jedan knez, makar i srpski (P.S. Ovo je uvod iz knjige “Bolja prošlost” za priču o Predragu Cunetu Gojkoviću. Razgovor sa Gojkovićem autor je uradio 1988. godine; Predrag Gojković preminuo je u Beogradu 21. jula 2017)

Holandska grupa Altın Gün nudi uzbudljiv miks turskog folka, psihodelije, funka i rocka. Basista Jasper Verhulst, koji je bio u Istanbulu, postao je fasciniran turskim zvukom sedamdesetih. U to zlatno doba lokalnih šlagera, turski pevači Selda, Barış Manço and Erkin Koray kombinovali su tradicionalne ritmove sa zapadnim rock elementima. Verhust i njegove kolege iz benda -  Ben Rider (gitara) and Nic Mauskovic (bubnjevi), počeli su da tragaju za turskim muzičarima kako bi reinkarnirali zvuk prošlih vremena. Preko Facebooka našli su pevačicu Merve Dasdemir i klavijaturistu Erdinca Yildiz Ecevita. Grupi se potom pridružio perkusionista Gino Groeneveld – i misija je bila završena. Ukratko, Altın Gün plasiraju svojevrsne covere turskih zvezda iz sedamdesetih, od kojih je pesma „Goca Dünya“ (na srpskom: Goca Dunja) apsolutio radio hit ne samo u Holandiji! Senzacionalno!  

Pre nego što je pala šestoaprilska bomba, otac je otrčao po tepsiju bureka. „Biću pilot", pomislio je Predrag kad mu je šrapnel skinuo pramen kose. Majka nije dala. Htela je da joj sin bude pop. Deca komunizma su se smejala, a očevi komunizma bojili fudbalske lopte u crveno. Bog je bio zabranjen, dok jednog trenutka Josip Broz nije izustio „...bože moj...". Cune je već bio div. Glas kome je bog podario nekoliko oktava, obuhvatao je Meksiko, Španiju, užu i širu Srbiju, Izrael, Arabiju, staru i malu gradsku, narodnu i zabavnu, zagorsku i rusku. Sibirski sneg nije zavejao čoveka koga su optužili da je pevao četnicima. Najzad, pesmu „Što se bore misli moje" imao je prava da napiše i jedan knez, makar i srpski (P.S. Ovo je uvod iz knjige “Bolja prošlost” za priču o Predragu Cunetu Gojkoviću. Razgovor sa Gojkovićem autor je uradio 1988. godine; Predrag Gojković preminuo je u Beogradu 21. jula 2017)

Nedavno se na sajtu NSFM koji uređuje Đorđe Vukadinović pojavio senzualni tekst izvesnog Igora Ivanovića o duhovnoj potrebi Srbalja da u glavnom gradu dobiju Čičin monument u dragom metalu. Nismo odoleli. Odmah smo započeli samodiskusiju sa elementima samokritike…

Septembra 1993. objavljena je knjiga „Ćorava kutija“, zbirka Lukovićevih kolumni iz nedeljnika „Vreme“, u izdanju „Vremena knjige“. Nakon 25 godina od pojavljivanja ove knjige, mnogo toga je danas ostalo isto: jezik mržnje, političko ponašanje, propaganda, obračuni i kampanje, mentalni narativ, opsednutost teritorijama a ne ljudima, rusofilstvo i busanje u nacionalna prsa. Budući da se knjiga pojavila usred rata, mnogi van Srbije nikad nisu ni čuli za nju; u našem XXZ magazinu ćemo je lagano feljtonizovati, uz podsećanje na glavne junake/ludake od kojih smo mnoge, nažalost, zaboravili...