Tekstovi sa tagom: Ploče koje nisu na prodaju

Minimalistički synth pop u "Waiting For Magic", zarazni refren u "Wheel Of Fortune" do izleta u  vode trance psihodelije sa "My Mind", bio je to savršen album za flert, sanjarenje, pa čak i kao zvučna podloga za učenje...Bilo je nečeg perverznog i bolno ironičnog u slušanju albuma po imenu "Happy Nation" dok ti se zemlja raspada u vrtlogu rata

Stonesi su ušli upravo u tu fazu, kada ih je mrzelo da sviraju, pa su svirali kao preko one stvari i to je - ako mene pitate - bila i ostala njihova najbolja faza. Nije reč samo o stvarima kakve su “I Got The Blues” ili “Sister Morphine”; i brže pesme, kao “Dead Flowers”, odsvirane su na isti način: sa apsolutnim laid-back majstorstvom, sa strašno mnogo osećanja koje lomi srce i sa divnom distancom istovremeno; rokenrol, koji je pravda i istina, na toj se ploči vinuo do čiste mudrosti, koja je saosećanje i ironija istovremeno, jer "u jednoj ruci drži i veru i sumnju"

Sredina u kojoj smo živeli sve je teže podnosila sopstveno, a kamoli naše postojanje. Suviše smo se razlikovali, prešli svaku dozvoljenu granicu posebnosti. Bilo je tu mnogo pogrdnih imena kojima smo etiketirani, čak i fizičkih nasrtaja. Polako smo sve češće obitavali u Beogradu i Novom Sadu.Vremenom, jedan deo našeg društva napustio je zemlju, drugi se iselio u velegrade tadašnje Jugoslavije, a oni osuđeni na Valjevo povukli su se u sebe i zaključali. Tako se zatvorio krug. Oni su pobedili, mi izgubili. Jednostavno, predali smo se i otišli

Ali treba se setiti Bona: "Pametni ljudi stave ploču na gramofon i kažu sebi da će je slušati mnogo puta, a glupavi je već posle prvog slušanja prate egzaltiranim uzvicima, misleći da su je ukapirali." Moja malenkost ovu ploči još uvek vrti na gramofonu

Heroj našeg odrastanja povremeno svraća u ove krajeve, mada - kao što je poznato - veći deo vremena provodi u Amsterdamu. Da li ne mogu da prihvatim njegove nove pesme zato što je magija ostala u rilnama “Sunčane strane ulice”, ili zato što ni on ne može da bude inspirisan onim što ga okružuje, a stvarno nije njegovo

Hatful Of Hollow je drugi album koji je potpisao mančesterski sastav. Nekoherentna zbirka studijskih sessiona i singlova, ova ploča nema snagu integralnog remek-dela poput Queen Is Dead, ali predstavlja savršenu demonstraciju svih kvaliteta koji su od The Smiths načinili najhitniju i najbolju englesku grupu osamdesetih

Ušavši u sobu Mire Mihajlović, devojke taman dovoljno starije da mi na mnogo načina bude interesantna, sreo sam se sa Jaggerom, Richardsom, Wymanom, Wattsom i Mick Taylorom u, činilo mi se, prirodnoj veličini (najveći posteri koje sam dotad video zauzimali su dve strane lista "Bravo"). Mirini posteri s fotografijama iz sedamdesetih bili su prave ikone jedne tolerantne religije koju sam upravo otkrivao

Nostalgija, prošlost, sreća, sloboda, dokolica, putovanja, mladost, pijano pevanje uz ploče, "Toska" gramofon odvaljen do daske. Drugim recima, jebeš CD, ako u uvodu pesme “Throw Down The Sword” s kultnog albuma grupe Wishbone Ash “Argus” (znam, znam, imaju oni još jedan kultni album – “Pilgrimage”), ne čujete bar jednoipominutno šuštanje i pucketanje

Ova ploča nije na prodaju, ne možete je imati. Mene gazite, ponižavajte, uskratite mi pivo i vinjak, predsednika i nacionalnu TV, more i planine, Panoniju i Republiku Srpsku, uzmite mi sve ono što nikad nisam imao, osim prve kratkosvirajuće ploče čoveka zvanog Johnny B. Štulić i benda mu Azra

Čini mi se da sam shvatio da naziv grupe ima veze sa Dead Kennedys, što se i eksplicitno čulo iz muzike. Međutim, pored vanredno duhovitih tekstova, nisam shvatao da su Dead Milkmen najveća svetska muzička sprdačina ikad izmišljena. Sećam se da sam se odmah zaljubio u pesmu živopisnog naziva Life Is Shit, što zbog epske melodije i isto takve lirike: "Life is shit, the world is shit and this is life as we know it..." uključujući i mantrični stih: "Yes, I do believe this is true, would you like to go sniff some glue". Naravno, apsolutni hit sa sve melanholičnom violinom bio je Born To Love Volcanos, čiju seksualnu aluziju nisam primetio sve do početka devedesetih

Teško da mogu da vam opišem taj udar. Počinje s gitarskim uvodom koji imitira zvuk policijske sirene, zatim dolazi bas koji u koncentričnim krugovima melje sve pred sobom, pa bubnjevi koji se uzdižu kao svetionik za zvučna prostranstva u koja uleće crni vokal i počinje da peva o nemirima. "Šta je ovo, jebote?", pitam. "To su Basement 5." Ploču je Đile snimio od Manze, a Koja ima dub verziju

Eh, kako bih voleo da je moja neskupljačka priroda bila daskupljačka. Imao bih sad kolekciju šibica, kolekciju maraka (nemačkih), imao bih svoje lične antologije od kojih bih sad pustio jednu da me dorazneži. Mislim, ono, raznežio sam se kad sam se setio svih ovih pesama. Nažalost, nemam ih. Ni "best ofove" nisam uspeo da sakupim. Daš da presnimi ovaj, daš da presnimi onaj i - nemaš. A pazi sad ovo! Ipak imam jednu ploču koja nije za prodaju!

Rusty Kershow, koji u pojedinim numerama svira violinu i slide-gitaru, imao je zadatak da nešto napiše za unutrašnji omot ploče: "I can't read or write very well, so I don't quite understand why anyone would want me to write liner notes. Except for what I saw and heard... But what the Hell I give you my word, there is good music in this album". Kao da sam ja rekao!

Album Patti Smith stavila sam na nisku policu s knjigama kao jednu od sobnih dekoracija. I muzičari na poleđini omota izgledali su divno, kao anđeli Leonarda da Vinčija, izgledali su kao devojke, a Patti Smith kao dečko. I slike na omotu i onu u magazinu „Time" snimio je Mapplethorpe, pojma nisam imala ko je taj. U dve stvari su svirali Tom Verlaine iz Television, odnosno Allen Lanier iz Blue Oyster Cult, a producent je bio John Cale. Nisam znala ni ko su ta trojica

Indeksi su bili jedna krajnje traumatska pojava, utoliko što su Jugoslovenima, utonulim u slatkasti vonj dovoljnosti polupismenosti, doneli šarm obrazovanosti. Za razliku od Bijelog dugmeta, prepuštenog sitno-račundžijskoj okrenutosti narodskom i neposrednom, užitku u primitivnom