Tekstovi sa tagom: Radovan Karadžić

Prije tri decenije, 18. novembra 1990, u BiH su održani prvi demokratski izbori nakon Drugog svjetskog rata. Prvi i posljednji u nekad jedinstvenoj ex-jugoslavenskoj republici. Već u aprilu 1992, započeo je rat koji je bio direktna posledica zlokobnih retultata na izborima...

Nalazimo se u okruženju obnovljenog negiranja genocida u BiH. Prije nekoliko mjeseci, Nobelova nagrada za književnost za 2019. godinu dodijeljena je austrijskom piscu Peteru Handkeu, čije knjige su u BiH naišle na opsežne kritike zbog angažmana u negiranju genocida. Ipak, osjećam olakšanje bar zbog jednog aspekta rada Jessice Stern: ona iskreno priznaje da je njen pristup subjektivan. U tom smislu, ne pokušava nikoga obmanuti. Otvoreno je fascinirana Karadžićem zato što je on ratni zločinac, a razumni čitatelji – čak i ako su neinformirani o genocidu u BiH i prvi put se upuštaju u neugodan poduhvat čitanja o njemu – vjerovatno neće pogriješiti i njene stavove smatrati objektivnim

Umjesto karijere perspektivnog čobana na obroncima Durmitora, seljačić je sanjao mnogo više od ovaca. Čoban je sanjao da postane nadriljekar, travar, vidar, narodni tribun, i ko zna šta već. I uspio je - postao je nadriljekar Dabić

Sarajevska kotlina, poput pater familiasa jedne, piscu ovih redova, drage Millerove drame, na koju ovaj tekst jasno aludira svojim naslovom, mora napokon, radi ozdravljenja, sagledati sopstvenu ulogu u nestanku svojih sinova

Septembra 1993. objavljena je knjiga „Ćorava kutija“, zbirka Lukovićevih kolumni iz nedeljnika „Vreme“, u izdanju „Vremena knjige“. Nakon 26 godina od pojavljivanja ove knjige, mnogo toga je danas ostalo isto: jezik mržnje, političko ponašanje, propaganda, obračuni i kampanje, mentalni narativ, opsednutost teritorijama a ne ljudima, rusofilstvo i busanje u nacionalna prsa. Budući da se knjiga pojavila usred rata, mnogi van Srbije nikad nisu ni čuli za nju; u našem XXZ magazinu ćemo je lagano feljtonizovati, uz podsećanje na glavne junake/ludake od kojih smo mnoge, nažalost, zaboravili

Septembra 1993. objavljena je knjiga „Ćorava kutija“, zbirka Lukovićevih kolumni iz nedeljnika „Vreme“, u izdanju „Vremena knjige“. Nakon 26 godina od pojavljivanja ove knjige, mnogo toga je danas ostalo isto: jezik mržnje, političko ponašanje, propaganda, obračuni i kampanje, mentalni narativ, opsednutost teritorijama a ne ljudima, rusofilstvo i busanje u nacionalna prsa. Budući da se knjiga pojavila usred rata, mnogi van Srbije nikad nisu ni čuli za nju; u našem XXZ magazinu ćemo je lagano feljtonizovati, uz podsećanje na glavne junake/ludake od kojih smo mnoge, nažalost, zaboravili

Postao sam opsjednut profesorom Koljevićem. Pokušavao sam da se prisjetim prvog trenutka kada sam mogao primijetiti njegove genocidne sklonosti. Sjećao sam se njegovih predavanja i razgovora s njim, kao da prebirem po pepelu – pepelu moje biblioteke. Raščitavao sam knjige i pjesme koje sam nekad volio – od Emily Dickinson do Danila Kiša, od Frosta do Tolstoja - razučavajući ono što me je učio, prebijen od grižnje savjesti, zato što je trebalo da znam, trebalo je da obraćam pažnju. Bio sam udubljen u detaljno čitanje, povodljiv i nesvjestan da moj omiljeni profesor učestvuje u zavjeri koja će dovesti do velikog zločina. Ali ono što je učinjeno ne može biti raščinjeno. Sad mi je jasno da je njegovo zlo bilo mnogo utjecajnije od njegovih književnih ideja. Bio sam primoran da revidiram knjigu svog života

Kada su, ubrzo po raspadu Jugoslavije, do mene počele da stižu vesti kako se Momo svrstao na stranu nekih gnusnih predstavnika srpskog nacionalizma, bilo mi je, naravno, žao, ali, ponovo, nisam bio iznenađen. Sve što sam ikada znao i mislio o Momi činilo se da ukazuje na to kako će on postati šlag-demagog. Lepršava proza mogla se sada pretvoriti u lepršavu propagandu o “njima” i “nama”. Da li je mogao da se izdigne iznad nacionalističke magle i da pokuša da sagleda stvari malo jasnije? Naravno da nije, jer to bi ga obavezalo da pliva uz struju i ugrozilo njegov status miljenika kafanskog društva. Čak pretpostavljam da je, u dubini duše, znao da ono što čini nije ispravno, ali previše hvale kojom su ga nekritički obožavaoci obasipali prethodnih tridesetak godina bilo je uništilo ono malo preostalog kritičkog smisla koji je možda još uvek posedovao

Ko bi fašisti Kneževiću mogao ( i šta?) reći, kada koncept „Crne Gore bez podjela“ podrazumijeva pomirenje sa fašistima na vrijednostima fašista, podrazumijeva da se javno ne govori ništa što bi moglo iritirati fašiste, partnere u izgradnji crnogorske demokratije, pa onda pomiritelji u svojoj inferiornosti i poniznosti idu tako daleko da i Skenderbega upisuju u Srbe?

To što predvodnici protesta izbjegavaju da izraze stav o bilo čemu upravo najbolje pokazuje da se oni plaše da će iznošenja stava čak i u onome što predstavlja osnove moralnog sistema vrijednosti, kao što je osuda masovnog zločina i zločinca, raslojiti njihove proteste. Treba li bolja definicija što predstavljaju ti protesti i kakvi ga ljudi predvode? Nema tog višeg interesa koji bi me spriječio da izrazim svoje distanciranje od masovnih ubistava, progona, deportacija i genocida

Iako su dokazani zločini u Prijedoru, Foči, Vlasenici, Bratuncu, Zvorniku, Sanskom Mostu i Ključu - Radovan Karadžić nije proglašen krivim za genocid na tim područjima. Presuda je izrečena, dolaze novi dani slave u Srbiji i negenocidnom entitetu Bosne i Hercegovine

Hamoviću i Hamovićima uveocima jednostavno su nedostupne sfere duha, oni u njima nemaju šta da traže. Njih plodovi duha samo frustriraju, jer ih bolno podsećaju na sopstvenu nemoć. Iako se na prvi pogled bave književnošću i kulturom, oni su zapravo mrzitelji duha. U tome je čitava njihova tajna. Zato su se okrenuli onome što im je dostupno – pretvaranju koljača u ikone nacionalne kulture. Problem je u tome što ih mi plaćamo da nas prosvećuju, a ne da nam svoju duhovnu bedu prodaju kao brigu za naciju, identitet, srpstvo i slične izmišljotine

Valja sastaviti komisiju da pogodi u žicu opredeljenje Milorada Dodika, što i nije tako teško - zaključite da je genocid ujdurma protiv Srba koji su žrtve, a ne počinioci, čak i ako su priznali svoje zločine

Septembra 1993. objavljena je knjiga „Ćorava kutija“, zbirka Lukovićevih kolumni iz nedeljnika „Vreme“, u izdanju „Vremena knjige“. Nakon 25 godina od pojavljivanja ove knjige, mnogo toga je danas ostalo isto: jezik mržnje, političko ponašanje, propaganda, obračuni i kampanje, mentalni narativ, opsednutost teritorijama a ne ljudima, rusofilstvo i busanje u nacionalna prsa. Budući da se knjiga pojavila usred rata, mnogi van Srbije nikad nisu ni čuli za nju; u našem XXZ magazinu ćemo je lagano feljtonizovati, uz podsećanje na glavne junake/ludake od kojih smo mnoge, nažalost, zaboravili

Septembra 1993. objavljena je knjiga „Ćorava kutija“, zbirka Lukovićevih kolumni iz nedeljnika „Vreme“, u izdanju „Vremena knjige“. Nakon 25 godina od pojavljivanja ove knjige, mnogo toga je danas ostalo isto: jezik mržnje, političko ponašanje, propaganda, obračuni i kampanje, mentalni narativ, opsednutost teritorijama a ne ljudima, rusofilstvo i busanje u nacionalna prsa. Budući da se knjiga pojavila usred rata, mnogi van Srbije nikad nisu ni čuli za nju; u našem XXZ magazinu ćemo je lagano feljtonizovati, uz podsećanje na glavne junake/ludake od kojih smo mnoge, nažalost, zaboravili..