Tekstovi sa tagom: Ratko Mladić

Srbija je počinila ono što piše u Deklaraciji Skupštine Srbije, to priznaje bivši načelnik Generalštaba. A jest Ratko Mladić bio oficirčina, preduzimao je briljantne akcije, nije trebalo da bude blizu vojne moći kad mu se dogodila porodična drama - to ne priznaje, tako misli, to ga boli. Srbiji se zalomilo da poslovno sposobna osoba koja to misli bude i predsednički kandidat, doduše ne najgori. I da se javno ruga bolu bošnjačkih žrtava. Ne jedini

Tek se stišala bura oko zidnih rukotvorina (čuvari su se, iz nepoznatog razloga udaljili, a niko to nije iskoristio da ponovo kreči) kad se Srbija ukočila od snega i hladnoće, u noći između 12. i 13 decembra putevi su bili neprohodni, jedan je voz satima stajao kod Požege, sa aerodroma Nikola Tesla avioni nisu uzletali. Najpre je bilo 90, potom 55, a poslednja je vest da u Srbiji 28 000 domaćinstava nema struju. Znakovito je bilo u Obrenovcu; reč je, da podsetimo, o beogradskoj opštini iz udžbenika, budući da se u njoj nalazi jedna od najvećih evropskih termoelektrana Nikola Tesla. Nije bilo struje! Ni grejanja, ali ni vode

Mladićevi murali su skrivnica za ubicu: što je slika sličnija modelu, to Mladić manje liči na sebe. Muralisti bi da ga predstave kao nešto što nikada nije bio, kao ponosnog, časnog oficira i srpskog heroja. Istina je, međutim, neumoljiva, koliko god je zakopavao u masovne grobnice, pa je potom premeštao u sekundarne i tercijarne jame, ona na kraju uvek izađe na svetlo dana. Istina je da je Ratko Mladić jedan od najvećih zločinaca u srpskoj povesti, masovni ubica, general koji je ratovao mahom protiv nenaoružanih civila, bedna kukavica i fukara

Grupa vaspitno zapuštenih adolescenata, očigledno slobodnih strelaca, prišla je policijskom kordonu skandirajući i pevajući “Sprem'te se, sprem'te, četnici”. Uzvrćeno je skandiranjem “Ustaše, četnici, zajedno ste bežali!”, razmenjene su salve uvreda i pretnji, s obe strane poletele su letve i sve što je moglo da se baci

Nije sud u Hagu onaj koji Srbima nameće kolektivnu krivicu, niti taj sud ima moć da takvo što učini. Srpske vlade to čine, u kontinuitetu. Ni one, same, nemaju moć kolektivizacije krivice. Ali u tome im pomažu mediji, akademije, univerziteti, pisci, reditelji… i to nije drugo nego udruženi zločinački pothvat protiv srpskog naroda. Sud u Hagu učinio je sve da krivicu individualizuje, dok srpske vlade krivicu neprekidno kolektivizuju i tako svoje građane pretvaraju u živi štit zločinačkog projekta

Moramo zapitati nevladine oprganizacije koje su učestvovale u vrijeme prethodnih vlada u formiranju zakonskih prijedloga, reagovale na svaki pokušaj uzurpacije vlasti, uticaja na pravosuđe, nepostupanje policije i tužilaštva u suzbijanju nasilja, ... je li ovo ono za što su se borile i je li to njihov model demokratske, pravne države u kojoj se zakoni primjenjuju doslovno i bez izuzetaka? Ako jeste, onda ste vi isti sa ovima koji daju ime ulici Ratka Mladića

Objavljivanje istine o smrti poslednjih posrednih žrtava Ratka Mladića značilo bi spremnost države da se suoči i sa istinom o agresiji države na susede, povezanosti kriminala i ratnih zločina, usponu ratnih zapovednika u mirnodpsko vreme, višegodišnje prikrivanje svih koji su u ratu, ali i posle njega, “samo izvršavali svoja naređenja

“Sredinom maja 1992. desetine hiljada ljudi slile su se u Srebrenicu, bježeći pred naletom srpskih snaga; artiljerija JNA mljela je sela i gradove, a tamni dim koji se dizao u zrak bio zloslutan znak onoga što dolazi; dobrovoljačke jedinice iz Srbije ostavljale su za sobom krvav trag i slale ispred sebe preživjele od čijih se priča ledila krv u žilama. Srbi su u drugoj sedmici maja, nakon što su je temeljito opljačkali, napustili Srebrenicu i taj grad je, smješten na dnu vrlo uske i strme kotline, postao stjecište desetina hiljada očajnika. Među njima su bili moji prijatelji, poznanici, porodica i ja”. Ovako je u svojoj knjizi „Razglednica iz groba“, prevedenoj na sedam jezika, pisao Emir Suljagić, jedan od retkih koji je preživeo srebrenički masakr. Ovu knjigu koja se do sada nije pojavila u Srbiji, objavljujemo kao feljton, uz dozvolu autora

Hamoviću i Hamovićima uveocima jednostavno su nedostupne sfere duha, oni u njima nemaju šta da traže. Njih plodovi duha samo frustriraju, jer ih bolno podsećaju na sopstvenu nemoć. Iako se na prvi pogled bave književnošću i kulturom, oni su zapravo mrzitelji duha. U tome je čitava njihova tajna. Zato su se okrenuli onome što im je dostupno – pretvaranju koljača u ikone nacionalne kulture. Problem je u tome što ih mi plaćamo da nas prosvećuju, a ne da nam svoju duhovnu bedu prodaju kao brigu za naciju, identitet, srpstvo i slične izmišljotine

Valja sastaviti komisiju da pogodi u žicu opredeljenje Milorada Dodika, što i nije tako teško - zaključite da je genocid ujdurma protiv Srba koji su žrtve, a ne počinioci, čak i ako su priznali svoje zločine

Relativizacija ratnih zločina, negiranje genocida i sistematska heroizacija i popularizacija masovnih ubica, ostaviće teške i duboke posledice po srbijansko društvo narednih decenija. Posledice pogubnog delovanja trajaće, kao i svako zagađenje, još dugo. Verovatno decenijama

Izučavaće se genijalnost ratnih zločinaca, etnički čistači su štitili srpski narod koji je bio ugrožen, Kumanovski sporazum značio je samo prekid neprijateljstva o kojem su odlučili političari, izgleda da je Srbija pobedila NATO

Novakovićev san usnio Mladić R. - treba mu zemlja ona, barem do mora

Glavni urednik TV „Happy“ objavio je nastavak svoje knjige „Deca komunizma“ i pred nevelikom grupom penzionera u Novom Sadu izgledao – just happy. Prisutnima je otkrio da je kod Tita „sve bilo lažno, čak i datum rođenja i smrti“, da bi nastavio napuklom misaonom stazom Ratka Mladića tvrdeći da su Markale i granatiranje u ulici Vase Miskina – izmišljotine. Ukratko, publicista Marić pao je niže od „Fejsbuk Reportera“ ili sajta „Vidovdan“. Važno je ipak da je on u Novom Sadu bio „happy“

Rat je završen, Mladić, kao kroz jecaje, konstatuje: "Rat nismo izgubili ni dobili, što je možda i tragedija. Nametnuta nam je takva politika da se rat ne završi vojničkim putem". Nije Ratko izgubio rat, pobednik je, vole ga Srbi, eno ga na majicama, grafitima, eno njegove vaspitno zapuštene vojske na ulicama, ekranima, u parlamentima s ove i one strane Drine. Evo ga u knjigama.