Tekstovi sa tagom: Retro

Mladi gledaoci dobijali su sjajne komade i heroje iz komšiluka, ali i blago upozorenje da nije sve tako ružičasto kakvo na momente izgleda i da ima mnogo ozbiljnijih iskušenja od komšijskog podmetanja i, možda, nekih ozbiljnijih ljubavi od ove koja je sada najpreča. Bilo je to detinjstvo u kojem su se deca učila da budu ljudi u drugačijem životu, bez mobilazicija i ratova, bez emigracije, hiperinlatornih novčanica i praznih trgovina, bez nesreće svuda oko sebe

Uvreženo je mišljenje da su brak i ljubav sinonimi, da proizilaze iz istih motiva i da pokrivaju iste ljudske potrebe. I ovo, kao većina takvih mišljenja, ne počiva na stvarnosti i činjenicama nego na praznovjerju. Brak i ljubav nemaju ništa zajedničko, udaljeni su jedno od drugoga kao sjeverni i južni pol, u stvari, oni su sušta suprotnost.

Kada sam stigao na trg Dimitrija Tucovića "trojka" je istovarila puna nedra poslednjih putnika, onih koji su uz viku i keč ez keč ken uspeli da uhvate poslednju "trojku", poslednji voz iz Madrida. Zaista, "trojka" baš tako i izgleda: kao poslednji voz iz Madrida. Mladići i devojke. Bele košulje i šarene suknje. Neko peva. Neko plače. Neko je povraćao. Kondukter se pobunio i rekao je da će otsada voziti samo trezvenjake. Zato je neko komandovao: tri puta ua za konduktera!

Tricky, Nellee Hooper, Nicolette, Shara Nelson, Tracey Thorn, Grant Marshall alias Daddy G, Roberto Del Naja alias 3D, Neneh Cherry, Madonna - samo su neki od likova u priči o jednom od najznačajnijih sastava današnjice...

Cooderov muzički opus u rock univerzumu doima se kao egzotična planeta na kojoj su prostor i vreme, surove dimenzije našeg bitisanja, maksimalno relativizovani. Njegova gitara je mesto gde se prostor i vreme transformišu u nadnaravnu dimenziju ljudskog bitisanja koje je izvan efemerija prolaznosti i konačnosti...

U deceniji u kojoj je muzika prvi put od kraja šezdesetih krenula napred, kad su bendovi kao što su Prodigy, Radiohead i Chemical Brothers spremni da ponude sliku verovatne budućnosti kojoj svi stremimo i od koje svi zaziremo, Oasis su svojom trilogijom uspeli da svetu ponude poslednje i najlepše primerke jednog ugroženog žanra i „nauče svet da peva“…

Foto-priču o novovalnim godina Zagreba koju je uradio naš čuvar bolje prošlosti Goran Pavelić Pipo – nastavljamo serijom uglavnom neobjavljenih fotografija ispred legendarne Zvečke, koja se od popularnog cehovskog okupljališta, što su ga začeli mlađi muzičari i novinari, pretvorila u pomodno mjesto za sve ostale, koji im žele biti blizu. "U udarnim sezonama Zvečke rulja je stajala do Kavkaza. Teško je točno reći koliko se tamo ljudi skupljalo, ali znam da je dolazilo jako puno važne rulje", veli grafički dizajner Mirko Ilić, također jedan od redovitih. "Dođeš tamo i saznaš sve. Tko je koga ostavil, tko koga vara, s kim ga vara, tko je prestao uzimat ovu drogu, uzima onu drogu, tko je kome ukrao pjesmu, gitaru, ženu, tko radi novi film, novu ploču, novu predstavu ... sve si saznao tamo. To je bio internet moje generacije…”

Problem sa Brazilom je to što je toliko ogromna zemlja i što ima bezbroj sjajnih stvari da se vidi i doživi, da vas to prosto baca u očaj. Ukratko, sve što je u ovom tekstu napisano ne vredi ni pare u poređenju sa pravim zadovoljstvom koje se oseća u živom kontaktu sa Brazilom. Zato, samo hrabro, jednom se živi!

Najveća ljubav svakog Katalonca i Katalonke svakako je fudbalski klub Barselona. Ukoliko u društvu afirmativno govorite o Madridu ili o Realu, tu zamire svaka diskusija, a jezik oružja zamenjuje dijalog…

"Kao glumica, menjam svoj izgled iz filma u film, što stalno ima različite fizičke implikacije. Gledam na to na paletu, alat kojim se služim, tako da tome ne poklanjam posebnu pažnju. Pa šta ako ljudi smatraju da sam zgodna? lma puno ljudi koji izgledaju mnogo bolje je od mene, a i umeju da glume ribu mnogo bolje..."

Foto-priču o novovalnim godina Zagreba koju je uradio naš čuvar bolje prošlosti Goran Pavelić Pipo – završavamo serijom fotografija ispred legendarne Zvečke. Možete vidjeti Slavenku, Tanju, Vesnu, Vanju, Nives, Andreu, Alemku, Miru… lijepe djevojke koje su tada s ponositim dostojanstvom šetale gradom…

Ponekad se i sinkronizirano pjevalo jer uvijek se netko našao s raštimanom gitarom i bogatim poznavanjem pet ili šest akorda. Cigarete, Filter 57, su se trošile i trovale pluća, nekima trajno ostavljajući traga, ali nitko to tada nije znao. Osim toga, plan se sastojao od toga da će se živjeti vječno. I tako su se slične epizode ponavljale jednom mjesečno, a adrese okupljanja alternirale, ovisno o tome čiji bi se roditelji otputili na nekakvo poslovno putovanje (čitaj: bijeg od napornih tinejdžera). Kada su se, međutim, planeti pogrešno posložili i apstinencija od druženja odužila, tražili su se drugi načini zabave. Za novac se svima fućkalo, ali ti je bio nužan ako si želio otići na neki koncert

Pročitajte kako se o filmovima Crnog talasa pisalo sada već daleke 1973. godine: Ta činjenica nedvojbeno govori da se počela svladavati jedna tabu-barijera, kojom je osjetljivo područje kulture bilo dugo godina ograđivano, i strpljivo stvarana klima u kojoj "svatko tko se usudi posumnjati u neku kulturnu ili drugu duhovnu tvorevinu zbog njenih idejnih tendencija automatski bude kvalificiran i klasificiran kao čovjek koji nije dostojan ni najmanjeg ljudskog poštovanja" (dr Stipe Šuvar).

Kad je ovaj bend u pitanju, neke stvari se nisu promenile. To je i dalje kvartet emotivnih trezvenjaka koji nikad nisu mislili da epohalno otkriće, niti su se usuđivali da laskaju sami sebi. Zabava je ipak bila glavni razlog njihovog postojanja...

Svako druženje je kukavičluk i zavaravanje, a samoća je hrabrost i bogatstvo. Čak i kad sam sa svojom djecom, ja se osjećam totalno sam. Zaista, nikada i nigdje nijesam uspio da se adaptiram.