Tekstovi sa tagom: Sergej Jesenjin

U jednom pismu prijateljici Jesenjin piše sledeće: „Život je jedna glupa šala. Ničeg svetog i vrednog nema u njemu, život je neprekidan haos raskalašnosti. Zašto da živim među takvim gadovima, da im rasipam svete bisere svoje nežne duše? Sam sam, i nikoga na svetu nema ko bi mi sa istom čežnjom duše pošao u susret. Ubiću se, baciću se kroz prozor na ovaj mrtvi i hladni pločnik…“ (Igor Maksimović)

Sve prođe, protutnja, ko u piru,/ I sve đavolji trik savlada./ A sada, evo, u šumskom miru/ Čuje se čak i list kad pada./ Da li je to zvonce? Eho neki?

A ona je za tragom trčala,/ Stizala ga, kao kad uhode …/ I dugo je, dugo je drhtala/ Nezamrzla površina vode./ Pri povratku, vukuć se po tmini,/ I ližući znoj s bedara lenih...

Dali smo sebi redakcijsko obećanje da ćemo uoči svakog vikenda čitaocima ponuditi nešto da gledaju, umesto što im samo nudimo da čitaju. Umesto tabloidnih video-užasa koji posvuda imaju zajednički naslov „Da se naježiš“ ili „Da se smrzneš“ ili „Skandalozno: ovo morate videti“, odabrali smo YouTube spotove koji, čini nam se, prijaju formatu našeg portala, a bogami i nama

U jednom pismu prijateljici piše sledeće: „Život je jedna glupa šala. Ničeg svetog i vrednog nema u njemu, život je neprekidan haos raskalašnosti. Zašto da živim među takvim gadovima, da im rasipam svete bisere svoje nežne duše? Sam sam, i nikoga na svetu nema ko bi mi sa istom čežnjom duše pošao u susret. Ubiću se, baciću se kroz prozor na ovaj mrtvi i hladni pločnik…“

Donosimo vam jednu od najpoznatijih Jesenjinovih pjesama, uz recitaciju Zrinka Kapetanića: Vi niste znali/ Da usred tog blata,/ U životu sto biju vetrovi,/ Zato se mučim, što ne shvatam,/ Kuda nas nose sudbine tokovi

Sergej Jesenjin je kod nas obično poiman kao pjesnik sentimentalan i "ženskast", larmoajantan i bolećiv, pesnik dirljive ljubavne poezije na kojoj su odrasle generacije

Sergej Jesenjin je kod nas obično poiman kao pjesnik sentimentalan i ženskast, larmoajantan i bolećiv, pjesnik dirljive ljubavne poezije na kojoj su odrasle generacije

Zato moja duša i ne preza/ Od ljubavi ledom zalivene,/ Ti si moja lutalica, breza/ Sazdana za druge i za mene

Žuti rep, k`o požar, u sneg je upao,/ k`o kuvana mrkva usna je otekla.../ Širio se inja i sačme dah zao,/ a krv, vrh čeljusti, curila je, tekla.

Na dan bi ste po sto stihova pisali,/ Zamorno i dugo k’o Doronjin./ A ja mislim da se to oseti,/ Na sebe bi ste još pre digli ruke./ Bolje je od vodke umreti,/ Nego od dosade puke!

Oči su ti poluzatvorene/ i ti sanjaš o drugome nekom,/ ali ljubav prošla je i mene,/ pa tonem u dragom i dalekom.

Ja namjerno idem nepočešljan,/ s glavom ko petrolejska lampa nad ramenom,/ vaših duša tu bezlisnu jesen/ volim u mraku obasjat plamenom

Crni čovječe!/ Ti goste prokleti./ Taj glas se odavno/ o tebi rodi. / Ja sam lud i bijesan/ i palica moja leti/ ravno u njušku/ i nos da ga zgodi.

Sergej Jesenjin, kod nas poiman kao pjesnik sentimentalan i ženskast, larmoajantan i bolećiv, pjesnik dirljive ljubavne poezije na kojoj su odrasle generacije, otkriva svoje svirepo i nacereno, nimalo blagougodno lice u dvije bijesne erotsko-psovačke pjesme koje kao da on nije napisao. Taj mračni izliv gnjeva prozračnog Jesenjina bi možda mogao podjednako sablazniti ljubitelje dražesnih osjećanja, lijepe poetske duše, kao i promicatelje feminističke poezije i ostalih političkih korektnosti.