Tekstovi sa tagom: Slobodan Milosević

Ljudi su, iz različitih pobuda, pisali da nema potreba da gledaju ono što su već proživeli i čemu su prisustvovali. Naprotiv, baš zato što smo to pratili, što smo živeli, odrastali, rađali se tokom Miloševićevog režima, što se kao kroz maglu ili pak u tančine sećamo izbora 24. septembra i demonstracija 5. oktobra 2000. i svega što se posle desilo, pa i samog hapšenja, baš zato treba da gledamo. Serija nije ni istorijska lekcija, niti pomagalo za naknadnu pamet. I jako je dobro i važno što to i ne pokušava da bude

Mladen Arnautović je rođen 1940. godine u Gnionici kod Modriče. Diplomirao je na Pravnom fakultetu u Sarajevu, a radni vek je proveo u novinarstvu. Bio je urednik nedeljnika Naši dani i Oslobođenja, direktor NIP Mladost, glavni i odgovorni urednik Tanjuga od 1984. do 1991, kada je podneo ostavku. U Havani je kao dopisnik Tanjuga proveo sedam godina. Tokom novinarske karijere imao je intervjue sa Titom, Kastrom, Torihosom, Honekerom, Husakom, Jaruzelskim… Autor je knjige „Kuba, crveni vulkan Kariba“. Iz nove knjige Mladena Arnautovića “Sjećanja umjesto zaborava - Autobiografske i novinarske bilješke” koja je objavljena pre dve godine, XXZ magazin ekskluzivno donosi nekoliko delova

Prošla je 25. godišnjica parafiranja Dejtonskog mirovnog sporazuma, a bliži se 25. godišnjica njegove formalne ratifikacije u Parizu. Uza sve poznate mane, vrijeme, evo, pokazuje da je riječ o sporazumu žilavijem nego je na prvi pogled izgledalo

Pravi schadenfreude bio bi da se Trump i Biden sastanu u Daytonu, Ohio, pa se dogovore o podjeli teritorija i granicama? Kao ono kad su Amerikanci tamo krotili nas 1995? Mogli bi im mi odavde s Balkana poslati savjetnike, eksperte, recimo, Milorada Dodika i Dr Dragana Čovića koje je taj Dayton promovirao u važne faktore? I dok se Trump i Biden raspadaju i dijele u Daytonu, mi, zavađena braća balkanska, sastanemo se u Sarajevu i ponovo ujedinimo!

Službeni glasnik objavio je prošle godine knjigu tekstova Brane Petrovića “Ne ubiti pticu drozda”. Priređivač knjige Miodrag Raičević sakupio je pesnikove novinske tekstove piane od 1967. do 2000. godine i dodao im još sedam neobjavljenih tekstova iz rukopisne ostavštine. U tekstu posvećenom ovoj knjizi veliki prevodilac i pesnik Sinan Gudžević je zabeležio: “Ovom se knjigom presudno upotpunjuje slika o liku i djelu pjesnika, to jest Branislava Brane Petrovića. (…) Knjiga ‘Ne ubiti pticu drozda’ mogla bi jedan biti još valjan dokaz da Brana Petrović nije ni estradan ni tako nekakav pisac. (…)Sve što je u ovoj knjizi nije drukčije nego ono što je Brana Petrović pričao kad je pričao ozbiljno i kad se gonetalo da li priča ozbiljno: duboko, posvećeno i s neskrivenom pogođenošću. Kakav je bio u životu i među ljudima, takav je i u kolumnama: humoran i humorističan, žalostan u veselju, a veselnik u žalosti. Delikatan, nerazmetljiv, a otvoren i nepotkupljiv. Njegove rasprave o umjetnosti i umjetnicima često su takve da im nije lako naći paralele. O politici i društvenim pojavama piše originalno, ne podilazi, ne pravda se, ni sebi Srbinu ni narodu srpskom. Podlaštva se kod Brane ne može ni naći ni vidjeti, kao što se ne vidi trag crnog mrava na crnom kamenu u crnoj noći.” Iz Branine knjige prenosimo pesmu o Slobodanu MIloševiću

Izabravši na minulim izborima Slobodana Miloševića ponovo za predsednika Srbije, čoveka bahatog i tvrdoglavog, u svakom trenutku spremnog na samoubilačke političke poteze čije su posledice po pravilu katastrofalne, srpski je narod, podudarno sa svojom "duhovnom elitom", učinio sve da se Jugoslavija, kao država, raspadne. Očigledno se radi o mentalitetu čija osnovna osobina nisu stvaralaštvo i ljubav prema životu, već destrukcija i težnja ka smrti

Pre šesnaest godina, 2003, objavljeni su transkripti telefonskih razgovora predsednika Srbije pod kraj 1995. i tokom 1996. i 1997, što je efektan rezultat prisluškivanja hrvatske obaveštajne službe. Ovi urnebesno-apsurdni razgovori familije Milošević su dragocen dokument o jednoj suludoj epohi i zemlji Srbiji koja je za predsednika imala Slobodana Miloševića. Mnoge od ovih slika i danas su u Srbiji aktuelne, samo sa drugim akterima. Upravo zato, ali i zbog novih generacija koje su propustile ovo nenadjebivo štivo, u tri nastavka podsećamo na autentične dijaloge iz porodice Milošević

Pre šesnaest godina, 2003, objavljeni su transkripti telefonskih razgovora predsednika Srbije pod kraj 1995. i tokom 1996. i 1997, što je efektan rezultat prisluškivanja hrvatske obaveštajne službe. Ovi urnebesno-apsurdni razgovori familije Milošević su dragocen dokument o jednoj suludoj epohi i zemlji Srbiji koja je za predsednika imala Slobodana Miloševića. Mnoge od ovih slika i danas su u Srbiji aktuelne, samo sa drugim akterima. Upravo zato, ali i zbog novih generacija koje su propustile ovo nenadjebivo štivo, u tri nastavka podsećamo na autentične dijaloge iz porodice Milošević

Pre šesnaest godina, 2003, objavljeni su transkripti telefonskih razgovora predsednika Srbije pod kraj 1995. i tokom 1996. i 1997, što je efektan rezultat prisluškivanja hrvatske obaveštajne službe. Ovi urnebesno-apsurdni razgovori familije Milošević su dragocen dokument o jednoj suludoj epohi i zemlji Srbiji koja je za predsednika imala Slobodana Miloševića. Mnoge od ovih slika i danas su u Srbiji aktuelne, samo sa drugim akterima. Upravo zato, ali i zbog novih generacija koje su propustile ovo nenadjebivo štivo, u tri nastavka podsećamo na autentične dijaloge iz porodice Milošević

Ponoć je, a tek je petak; u subotu se očekuje još stotinak hiljada ljudi - dok Guča, gradić od 2.000 stanovnika, s nekoliko kafana, prodavnica i poslastičarnica, mizerno-izgubljena tokom cele godine, za tri dana Hapeninga uspeva da nađe svoju dušu; sve što je moglo da se otvori - jeste otvoreno, kafići, kafane, šatori, ulične cisterne... Ne može da se prođe od ljudi; devojke u letnjim haljinama Darka Rundeka guraju se u kolonama sa dance-igračima koji ne propuštaju nijedan trubački trenutak; ovo je Srbija koja kao da je obaveštena da je vulkan s Pompeja opet u akciji - količina ekstaze, orgijanja, uživanja, fizičkog obrušavanja na ritam muzike, erotike koja se zvukom trube pretvara u pornografski doživljaj.... nemačke marke koje se nehotice dele i lepe na instrumente, na gole grudi mladih Cigančica, na trbuhe erotski izazovnih Beograđanki koje smatraju da imaju šta da pokažu, na lepljivu atmosferu Sexualnog Vašara gde su hrana i piće samo uvod u Konačno Rešenje Kolektivne Kopulacije...

Pomahnitali šumadijski secesionisti, uz podršku svojih NATO-gazda, započeli su 2016. godine seriju terorističkih mitinga predvođeni ilegalnom organizacijom "Otpor"; prekomerna upotreba sile (fraza Novog Svetskog Poretka) bila je izgovor za novu NATO-intervenciju i bombardovanje Beograda. Herojski otpor našeg naroda okončan je Poveljom 1248, potpisanom u Kumanovu; od tad pa do danas - Uža Srbija u koordinatama Beograd-Požarevac-Valjevo-Mionica (200 kvadratnih kilometara; dva i po miliona stanovnika) živi mirno i slobodno, saradujući sa slobodarskim Irakom koji je u Beogradu preuzeo sve nekadašnje inostrane ambasade

Nakon Osme sednice na kojoj je Milošević preuzeo totalnu vlast, Bogdan Bogdanović je napisao pismo na 60-ak stranica i poslao ga Centralnom komitetu SK Srbije. Reakcija nije bilo, pa je Bogdanović pismo objavio u listu Mladost (16-19. novembar 1987), posle čega je usledila haranga neviđenih razmera koja je trajala godinama. Miloševićevi čauši su bili vredni: preteći anonimni noćni pozivi, svakodnevne optužbe po medijima, pokušaji upada u stan, grafit u Bogdanovićevom ulazu “Ovde je stan ustaše Bogdana Bogdanovića” sa strelicom, udruženi napad na čoveka koji je pružio otpor Miloševićevoj destrukciji na samom početku. Opadači i jurišnici su bogato nagrađeni od novog režima stanovima, direktorskim mestima, funkcijama, novcem, što je sam Bogdanović u jednom intervjuu ironično prokomentarisao: “Ja sam vrlo mnogo koštao moju domovinu, moju užu domovinu i moj grad. Kad se sabere sve što su isplatili ljudima koji su me likvidirali - to su ogromni iznosi. Na neki bih način mogao biti ponosan, ali mogle su se te pare i pametnije upotrebiti. Mislim da ti troškovi odgovaraju onima koji bi bili potrebni za štampanje mojih sabranih dela”. Porazna i precizna dijagnoza stanja srpskog duha koju je Bogdanović zabeležio kako u svom pismu, tako i u intervjuima i knjizi “Mrtvouzice” (u kojoj je pismo objavljeno kao uvodno poglavlje) aktuelna je, nažalost, i dan-danas. A sve je počelo od jezika, a od čega bi drugo, što je Bogdanović detektovao na samom početku velike orgije zla. Objavljujemo pismo Bogdana Bogdanovića u nekoliko nastavaka, ne samo kao istorijski dokument, već i kao obaveznu lektiru.

Rubrika je bila brevijar amoralnosti, stupidarijum, rečnik opštih mesta, hrestomatija nepismenosti, pa možda i podsetnik za nekoga ko bi tragao ne samo za moralnom i intelektualnom nego i krivičnom odgovornošću pojedinih autora

Naši srpski vampiri, za razliku od aristokratskih vampira Romana Polanskog, izrazito su demokratski, tačnije populistički, još tačnije radikalski nastrojeni, pa su se ponekad oglašavali i svesrdno uzimali učešća u partijskim nadmetanjima, tučama, pa i paljevinama. Naročito pred izbore.

U (pred)istoriji raspada Jugoslavije i potonjih ratova novinskoj rubrici „Odjeci reagovanja“ svakako pripada sasvim poseban značaj. Ona je odavno postala povlašćeno mesto sećanja ne samo u ličnim uspomenama savremenika nego i u kolektivnoj memoriji. To je, neosporno, jedna od onih nezaobilaznih repernih tačaka u odnosu na koje pokušavamo da rekonstruišemo duh vremena koji je vladao krajem osamdesetih i početkom devedesetih godina prošlog veka. Tada se, zahvaljujući naporu „naroda koji je progovorio“, na stranicama „Politike“ gradila jedna nova stvarnost, koja će uskoro postati stvarnija od stvarnosti same. O fenomenu „Odjeka i reagovanja“ 2001. je objavljena knjiga „Vreme kada je narod govorio“ autora Aljoše Mimice i Radine Vučetić. Iz tog obimnog i dragocenog dokumenta, čitaocima XXZ magazina prenosimo odabrane delove