Tekstovi sa tagom: Srbija

Poslednjih dana dogodilo se nekoliko ozbiljnih homofobičnih ispada, koji ukazuju na to da je realnost za drugačije u Srbiji još uvek surova. To posebno važi za mlade ljude, koji još uvek nisu izgradili odgovarajuće mehanizme odbrane, te su posledice mnogo ozbiljnije

U Beogradu je 29. februara po 11. put napadnut Pride info centar, a na snimku se vidi da su napadači ovoga puta bili bolje organizovani

“Ko u ovoj zemlji zaboravi stanicu Štrpci i 27. februar 1993. odustao je od budućnosti”, piše na spomen-obeležju u Prijepolju. Samo se još porodice i malobrojni ljudi sa savešću sećaju otetih i ubijenih građana Srbije, putnika iz voza 671 koji neće stići na odredište. Savest je otputovala vozom i otplovila Drinom.Tuga je ostala

Sonja Savić nikog nije ubila, nije ratna zločinka, nije širila mržnju, nije bila ničiji poslušnik i potrčko, nije šurovala ni sa kim, nije radila ni za koga. Samo je radila svoj posao i davala sve od sebe, ostavljajući za sobom dela. I, doduše, dosta mudrih reči koje nama još uvek ne znače ništa. Naravno da kao takva nije dobila ulicu u Čačku, niti bilo gde

Padanje u ropstvo je uvek posledica ropskog mentaliteta, koji se eufemistički predstavi kao "nesloga", vidljivog i u današnjoj Srbiji. Postustanička (i do dandanašnja) ideja vodilja je, dakle, bila, ne izgraditi modernu državu, ne pokrenuti ekonomiju, nego se osvetiti za Kosovo i restaurirati davno propalo Dušanovo carstvo. Ta se ideja rađa u vreme kad Srbija, koja je i danas razvaljena i siromašna, raspolaže sa oko dva i po miliona stanovnika, nikakvom industrijom i beznačajnim sredstvima. Ali Kosovo i Velika Srbija su prekonoć postali lažna religija, koja - kako kaže Paul Tilih - u početku daje nadahnuće, natprirodnu snagu, sklonost mučeništvu i fanatizam istovetne onima koje daju autentične religije, ali koje, za razliku od autentičnih religija, nužno završavaju u dezintegraciji

Moskovljani imaju neke geopolitičke interese, to je zaista velika država, bivša supersila koja pokušava da povrati svoj izgubljeni ugled... I, kako je vaskolika Vaseljena sada shvatila: Moskva koristi religiju kao oružje i sredstvo da širi politički uticaj. Ali vi? Šta vi očekujete u maloj Srbiji od oko 7.000.000 stanovnika da postignete pridruživanjem jeretičkoj eklesiologiji Moskve? Kako će vam ovo teološko odstupanje i duhovni pad biti od koristi?

Sveopšta relativizacija dovela je do nestanka svih orijentira koji nam mogu pomoći da shvatimo svet oko sebe i sebe u tom svetu, da se pronađemo u koordinatnom sistemu, da odredimo svoj položaj, pa da onda vidimo šta nam je činiti. U tako kreiranom svetu, koji su stvorili zločinci i njihovi pokrovitelji među intelektualcima, više ništa nije stvarno. Kad ovako predstavimo tu novostvorenu realnost, izgleda kao da je većina građana omađijana činima zlih čarobnjaka koji u svojim rukama drže poluge političke, finansijske i medijske moći. A zapravo se radi o dobrovoljnom pristanku masa na sve ono što im rade moćnici, koji je nastao kao rezultat želje da se skine odgovornost sa sebe za sopstveni život

Božić je bio zgodna prilika da se podsetimo kako su nam svi ljudi braća, svejedno kom se bogu mole, kako se zovu i kojoj naciji pripadaju. Ali kad nacija postane važnija od Boga i njegovih zapovesti, onda i religija ljubavi i mira biva čudesno preobražena, preinačujući se u religiju mržnje, uvreda i ratobornosti. O svemu tome pisao je pre skoro dve hiljade godina apostol Jovan u Prvoj sabornoj poslanici. Pišući o Isusu Hristu, Jovan Bogoslov veli: “Ko govori: poznajem ga, a zapovesti njegove ne drži, laža je i u njemu nema istine. (…) Ko govori da u njemu stoji, dužan je i sam da živi onako kako je on živeo”. I još: “Ko govori da je u svetlosti, a mrzi svoga brata, još uvek je u tami. Ko voli svoga brata ostaje u svetlosti i u njemu nema sablazni. A ko mrzi svoga brata u tami je i u tami hodi, te ne zna kuda ide, jer mu je tama zaslepila oči”

Monstruoznim ubistvom Aleksandra Obrenovića i dolaskom na vlast Petra I Karađorđevića 1903. početak je krvavog obračuna sa Crnom Gorom. U toj raboti Beograd je imao ogromnu podršku Rusije, koja je dolaskom Karađorđevića na vlast, promjenila svoju „istočnu politiku“, smatrajući da Crna Gora mora da nestane i postane dio Srbije

Kad je ono knez Aleksandar Karađorđević svojevremeno nameračio da uvede krivični zakonik, članovi nekakvog Visokog Saveta – u kome, nota bene, nisu sedeli nepismeni ustanici, nego prva generacija školovana na prestižnim stranim univerzitetima – visoki savetnici za zakon nisu hteli ni da čuju

Dok su individualna iskustva ono što nas razlikuje, zajedničke tačke, koje bismo mogli da smestimo pod termin "srpska glupost", čine da se menjamo u smeru vulgarne mase koja odavno ne vidi zajednički cilj, već se fokusira na niz sitnih postignuća koja se svode na preživljavanje u duhu "šta će da se jede, šta će da se pije, koga da zajebem." Mesecima se, međutim, kolektivno gušimo u zagađenom vazduhu. Balkanski gradovi smenjuju se na top listi najzagađenijih, a jedino rešenje vidimo u - vetru

“Sreća” i “nostalgija” imenice su koje proizvođač vezuje uz bajaderu. Od države je, pak, kao prvi proizvod, dobila oznaku “Izvorno hrvatsko”. U “Kraš” je ušao srpski kapital, ali je kompanija ostala hrvatska, izgubio je srpski biznismen Nebojša Šaranović, vlasnici su braća Pivac. Firmu su sačuvali radnici “Kraša”, buduću da su odbili da prodaju deonice Šaranoviću, iako je nudio više para. “Kraš” nije srušen u odbrani nenaoružanog srpskog življa, strojevi za bajadere su sačuvani, slatkiš se kupuje i u Beogradu, u po bela dana. Ko proba bajaderu biće bar na kratko srećan. Neki će se setiti detinjstva ili mladosti

Spoiler alert: Čitav proces trajao je mesec dana. MESEC DANA. Od 30. septembra do 30. oktobra. Pogađate, u tom periodu sam čula za još više slučajeva gde su prozore ugradili za jedan dan. Prozore. Kod mene je to trajalo mesec dana. Jedan prozor i jedna vrata (vrata su, srećom, ugradili za predviđenih nekoliko sati). Za prozor je ostalo mesec dana. Nekad se nešto zaboravi (komarnik). Nekad se nešto pogrešno ugradi (isti taj komarnik). Nekad se nešto pogrešno iseče (okapnica), pa vam zakažu ponovni susret za dve nedelje. Onda dođu s istom tom okapnicom malo manje loše isečenom, ali i dalje neodgovarajućom. I tako se u tom psihološkom ratu čeka da majstorima vidite leđa, zaboravite sve ružno i uživate u koeficijentu toplotne provodljivosti. Računa se na to da su vam se dovoljno poigrali sa živcima, da se nećete žaliti, već da ćete mahnuti rukom i reći: „Samo nek su otišli (kod nekog drugog)“. Ali i vaši živci računaju na terapeutsku moć pisanja. Pa, krenimo redom, po dnevničkim beleškama

Službeni glasnik objavio je polemičko-esejističku knjigu Svetislava Basare “Atlas pseudomitologije”. Književni kritičar Đorđe Krajišnik piše: “Atlas pseudomitologije će, dakako, u nacionalističkim krugovima, zarobljenim u mitotvoračke fantazme biti knjiga koja je izdajnička, jer čim nacionalizmu prikažete njegovo krivo lice u ogledalu, on zapišti kako je to izdaja. Autor je svjestan da nema logičke i racionalne rasprave sa tim narativima, zato im i suprotstavlja moćnu satiru. No, bez obzira na to, Basarina knjiga iznimno je važan dokument koji svjedoči o krateru koji je ostao poslije decenija nakaradne srpske politike, a koji se, kako vidimo iz ove knjige, i dalje širi”. A sam autor, Svetislav Basara, ovako piše o srpskoj istoriji: „Srpska istorija se simbolično završila, tačnije — iscrpela, dvanaestog marta dve hiljade treće godine, na dan kada je — posle serije generalnih proba i pokušaja, koji su mesecima uvežbavani pred očima (i uz blagoslov) takozvanih bezbednosnih službi i čitave javnosti — ritualno pogubljen Zoran Ðinđić, ličnost kojoj je samo malo nedostajalo da savlada dvestagodišnju inerciju i da — kao što je to mnogo pre njega u Rusiji učinio Petar Veliki — otvori prozor, ne u Evropu, nego u realnost, da savlada otpor polufeudalnih, parazitskih elita i da Srbe — sumornu koloniju višećelijskih organizama — usmeri ka stvaranju zajednice slobodnih ljudi — nacije. Život u Srbiji je, istina, i posle tog datuma nastavio da teče, ali čisto biološki, na način na koji nokti i kosa rastu posle smrti, u obliku matematičkog skupa individua koje svoj smisao pronalaze isključivo u recikliranju prošlosti i koje na okupu održavaju opskurni kultovi tenisera i lošeg piva.“ Iz Basarine knjige donosimo par odlomaka

Službeni glasnik objavio je polemičko-esejističku knjigu Svetislava Basare “Atlas pseudomitologije”. Književni kritičar Đorđe Krajišnik piše: “Atlas pseudomitologije će, dakako, u nacionalističkim krugovima, zarobljenim u mitotvoračke fantazme biti knjiga koja je izdajnička, jer čim nacionalizmu prikažete njegovo krivo lice u ogledalu, on zapišti kako je to izdaja. Autor je svjestan da nema logičke i racionalne rasprave sa tim narativima, zato im i suprotstavlja moćnu satiru. No, bez obzira na to, Basarina knjiga iznimno je važan dokument koji svjedoči o krateru koji je ostao poslije decenija nakaradne srpske politike, a koji se, kako vidimo iz ove knjige, i dalje širi”. A sam autor, Svetislav Basara, ovako piše o srpskoj istoriji: „Srpska istorija se simbolično završila, tačnije — iscrpela, dvanaestog marta dve hiljade treće godine, na dan kada je — posle serije generalnih proba i pokušaja, koji su mesecima uvežbavani pred očima (i uz blagoslov) takozvanih bezbednosnih službi i čitave javnosti — ritualno pogubljen Zoran Ðinđić, ličnost kojoj je samo malo nedostajalo da savlada dvestagodišnju inerciju i da — kao što je to mnogo pre njega u Rusiji učinio Petar Veliki — otvori prozor, ne u Evropu, nego u realnost, da savlada otpor polufeudalnih, parazitskih elita i da Srbe — sumornu koloniju višećelijskih organizama — usmeri ka stvaranju zajednice slobodnih ljudi — nacije. Život u Srbiji je, istina, i posle tog datuma nastavio da teče, ali čisto biološki, na način na koji nokti i kosa rastu posle smrti, u obliku matematičkog skupa individua koje svoj smisao pronalaze isključivo u recikliranju prošlosti i koje na okupu održavaju opskurni kultovi tenisera i lošeg piva.“ Iz Basarine knjige donosimo par odlomaka