Tekstovi sa tagom: Srbija

U modernoj srpskoj istoriografiji koja obiluje senzacionalizmima i nedorečenostima, istorija je u prvom redu postala decenijska sluškinja dnevne politike koja određuje „konačnu istinu“ jedna od najčešćih i najdugovečnijih „istina“ svakako je ona da je J.B. Tito bio duboko antisrpski nastrojen i da je čitavu eru socijalističke Jugoslavije jedan od glavnih Titovih projekata bio onaj na zatiranju svega što je srpsko i što je važno i vredno u srpskoj istoriji. Prećutkuje se da je spomenik posvećen srpskim junacima Kosovskog boja na Gazimestanu podignut upravo u toj „eri zatiranja svega srpskog“ 1953. godine, ili da je grb socijalističke republike Srbije sadržao čuvena četiri ocila ili četiri „S“, kao i „1804“ kao godinu Prvog srpskog ustanka i početka stvaranja moderne Srbije. Tema Prvog srpskog ustanka u SR Srbiji nije bila zabranjena ili prećutkivana kako se to danas tumači ili doživljava. Sam Tito je posetio i Krf i srpsko vojničko groblje na Zejtinliku. Edvar Kardelj, još jedan iz plejade „zlih crvenih“, pri kraju svoga života pripremao je rasprave o Prvom srpskom ustanku kao jednom od najznačajnijih događaja u istoriji Srba. Nažalost, delo zbog njegove smrti 1979. godine nikada nije štampano i danas je „izgubljeno“ u vremenu i prostoru nekih arhiva. Zato objavljujemo Titovo pismo učesnicima svečane akademije povodom obeležavanja 175. godišnjice Prvog srpskog ustanka

Opozicija će želeti da proteste stavi pod kontrolu. Biće to njihov kraj, jer je većini liberalno orijentisanog građanstva jasno da je Đilasova i dverjanska koalicija suštinski i društveno konzervativnija od režima. Zbog toga i ne može da politički kapitalizuje sve raširenije nezadovoljstvo ljudi

Jasno je da odobravanje, te nezainteresovanost većine, osnažuje nasilnike, a ovakvi napadi su proizvod primitivizma i onoga što homofobično i transfobično društvo voli da naziva „strahom,“ a posledica toga je dodatna izolacija transrodnih* , te svih pripadnika LGBTIQ populacije. Važno je da se o ovim slučajevima govori, kako se ne bi dogodilo da, ponajviše zbog slabog reagovanja vlasti i javnosti, neki od sledećih napada završi fatalno.

Najpre bi se u naseljima nastanjenim hrvatskim stanovništvom pojavila lica nepoznata meštanima koja su obilazila kuće lokalnih Hrvata i raspitivala se za mogućnost zamene imovine. To je bilo praćeno telefonskim pretnjama, objavljivanjem i slanjem pretećih letaka i pisama, ispisivanjem pretećih grafita, javnim prozivkama pojedinih ljudi i upadima u kuća, a zatim i podmetanjem eksploziva i bacanjem bombi

Sve je oko vas privid: vaša nova partija, njeno fantomsko članstvo, sablasni projekti burnog razvoja i, povrh svega, vrhunsko kraljevstvo privida – vaša televizija. Stvarnost vašeg novog poretka je krajnje svedena: secikese, glavoseci, plaćena pera, prodane duše

Čak i kad velikosrpske tlapnje ne bi bile tek puke maštovanke, već gole činjenice, opet se ništa ne bi promenilo. Da sutra Bošnjaci kažu da su islamizirani Srbi, da Hrvati kažu da su pokatoličeni Srbi, da Makedonci priznaju da su Srbi koji loše govore srpski, da kosovski Albanci kažu da su i oni Srbi, te da se odreknu albanskog jezika i prigrle srpski – to svejedno ništa ne bi značilo. Ne bi bilo nijednog racionalnog razloga da se zemlje u kojima navedeni narodi žive priključe Srbiji

Jednu zakonomernost je lako utvrditi. Svaki put kada bi se Crna Gora ponela kao država, štiteći vlastite interese ili kada bi povukla potez koji je išao u pravcu jačanja identitetske samosvesti, sledila je paternalistička i nacionalistička reakcija iz Srbije. Iluzorno bi bilo očekivati značajnije poboljšanje odnosa dve države

Sačinjen je gotovo savršeni zakonski mutant koji u isto vreme čuva državni budžet i nevinost državnih zlikovaca, danas uglednih ljudi na položajima, u partijskim forumima

Ukloniti granice između Srbije i BiH i Crne Gore faktički znači proširiti Srbiju pripajanjem dveju suverenih i susednih država. Kome već nije jasno, reč je o kontinuitetu politike zbog koje su dizani balvani u Kninu, Sarajevu ili Jarinju. Jedina je razlika što je najnoviji „balvan“ ritualno podignut u Beogradu, ali je poruka jasna. Od projekta se nije odustalo. Balvan politika velikosrpstva živa je i zdrava i nema nameru da ustukne, a političke snage na koje računa bile su toga jutra okupljene u zgradi Predsedništva Srbije. I nisu jedini. Ništa bolje ne misle ni ostaci ostataka Vučićeve ili Dodikove opozicije u Beogradu i Banjaluci

I u ovdašnjim se kaznionicama može pristojno izdržavati kazna (ako je reč o robijašima) a dobro se vladanje i tretman zlikovaca može kontinuirano nadgledati. Država je dala garancije za robijaše. Njeni građani – stanovništvo, preciznije – nisu pokazali želju da za njih neko garantuje. A ima zbog čega

Većina srpskih medija tretira Crnu Goru u skladu sa postulatom velikosrpskog nacionalizma po kojem je Crna Gora zapravo srpska država, privremeno odmetnuta od matice. Aspiracije prema susednoj teritoriji se čak i ne kriju, već čine osnovu brojnih medijskih sadržaja. Nezavisnost Crne Gore se doživljava kao privremeni hir tamošnjeg stanovništva koje će se ubrzo otrezniti, Crnogorci će pre ili kasnije shvatiti da su Srbi i da im je ponovno ujedinjenje sa Srbijom jedina sudbina. Ako neće milom, tu su naši političari, intelektualci i mediji da im pomognu

Godinu dana nakon incidenta tokom kojeg je grupa nepoznatih lica najpre verbalno, a potom i fizički nasrnula na Hakiju Eminovića, poznatog aktivistu i borca za ljudska prava, i njegovog osamdesetogodišnjeg strica i nakon što je Eminović, tim povodom, uputio otvoreno pismo Predsedniku Srbije i ministru policije, epilog navedenog slučaja nije na vidiku. Umesto da policija postupi po nalogu nadležnog ministra i sprovede istragu, na terenu je došlo do opstrukcije od strane lokalne policije u Medveđi koja je Eminoviću, umesto na kućnu adresu, poziv za davanje iskaza u svojstvu svedoka uputila na adminsitrativni (granični) prelaz između Srbije i Kosova – Mutivode. Kako je taj poziv na graničnom prelazu stajalo duže od 10 meseci da bi mu, najzad, pukom slučajnošću bio uručen, Eminović je uputio novo pismo ministru srpske policije Nebojši Stefanoviću sa zahtevom za pokretanjem unutrašnje istrage o opstrukciji ovog slučaja unutar same policije, kao i za sprovođenje pune istrage o incidentu koji se dogodio pre više od godinu dana. Pismo poznatog borca za ljudska prava iz Medveđe prenosimo u celini.

San je bio za mene krajnje čudesan. Rat je bio u tijeku, o Mirku su pisani feljtoni koji su plutali u mržnji i pokazivali svu rugobu i iskrivljenost, cerebralnu, režima koji nas je porazio, sve skupa na Balkan peninsuli, te je Mirko počeo zadobijati odlike junaka kod mene i sve sam više tražio sve što je napisao, jer je to bio izražaj onoga što sam i sam mislio, no nijesam tada bio dostatan izraziti, te sam sve to doživljavao kao slamku spasa, jer sam negdje imao sebi bliske ljude, koji razmišljaju razumno i protive se gomili, rulji koja je pohrlila iz kanalizacije

Srbiji želim samo dobro. Želim joj, zapravo, isto što i Bosni i Hercegovini, u kojoj sam rođen, i Crnoj Gori, u kojoj živim. Želim joj, dakle, isto što i sebi: da uđe u NATO, Evropsku uniju i čim prije postane dosadna, cinična, trula demokratija. Posve je druga stvar što većinska Srbija pobrojano doživljava kao najgoru kletvu

Uljuljkan u laž da sam i ja takva nekakva vrsta čudotvorca, posle nekoliko životnih nokdauna uspeo sam da se otreznim: „Ljudi, pa ja sam zapravo glup! Sve što sam postigao daleko prevazilazi i moju pamet i sve moje preostale sposobnosti!“ Trebalo bi da me je to obradovalo, ali nije. Osetio sam se poraženo, kao drugoligaški klub koji je jednom igrao u prvoj i na tome gradio svoje nerealne ambicije i lude snove o Ligi šampiona