Tekstovi sa tagom: Srbija

U jednom trenutku ništa nije radilo: crkla je mašina za pranje sudova, umro je bojler, zvonce je prestalo da zvoni, pukla je vodovna cev, stao laptop, imao poplavu u kuhinji i špajzu, a u međuvremenu nastavio sa hemioterapijom 2.0, boraveći dvaput na Onkologiji, gde sam razmišljao čime da častim sebe – konačno birajući erotski uzbudljiv roštiljski tiganj sa IKEA sajta...  

Strategija vakcinisanja u Srbiji zapravo jedina je smislena i suvisla strategija imunizacije pred covidom-19. Bolest koja se prenosi od usta do usta i od nosa do nosa nije moguće zaustavljati podizanjem sjevernokorejskih zidova ili cijepljenjem povlaštenih elita. Moraju se cijepiti svi, uključujući i sve susjede, tojest komšije, a naročito one koji imaju običaj da navrate

Ljudi su, iz različitih pobuda, pisali da nema potreba da gledaju ono što su već proživeli i čemu su prisustvovali. Naprotiv, baš zato što smo to pratili, što smo živeli, odrastali, rađali se tokom Miloševićevog režima, što se kao kroz maglu ili pak u tančine sećamo izbora 24. septembra i demonstracija 5. oktobra 2000. i svega što se posle desilo, pa i samog hapšenja, baš zato treba da gledamo. Serija nije ni istorijska lekcija, niti pomagalo za naknadnu pamet. I jako je dobro i važno što to i ne pokušava da bude

„Ako društvo uistinu želi da odbrani tradicionalni brak, kao što svakako ima prava i najverovatnije i treba da učini, mnoge mere se same nameću – porodična i zdravstvena bolovanja, savetovališta za probleme narkomanije i alkoholizma, izdašna finansijska podrška za bračno savetovanje i brigu o mentalnom zdravlju, postrožavanje zakona protiv nasilja u porodici i njihova doslednija primena, savetovališta za traženje posla i finansijska podrška onima koji su pretrpeli najveći udar tekuće finansijske krize i naravno, stroža primena zakona o alimentaciji. Takve mere su u jasnoj vezi sa pritiscima i napetostima kojima je izložen tradicionalni brak. Zabrana istopolnih brakova nije. Ako bismo proučavali heteroseksualni razvod, teško da bismo našli i jedan jedini slučaj u kojem stranke osećaju da je njihov razvod izazvan dostupnošću braka istopolnim parovima“

Tvoja riječ ima dar da ove sljedbenike forces of evil, poput tvog gama noža, potrefi tačno u zaraženo mjesto u mozgu. Ona (riječ) je puna sunca i vjetra, i probije kroz lobanju kao kroz oblak, i zaboli ih odzvanjajući kao poslednji poziv za let nazad u pakao iz kog su izašli. Nekima će izbit memlu iz glave, i ostavit ih, u amneziji, da se pitaju okle se nađoše u to krdo. Kad shvate, tad su najgora kazna za one koji su ih doveli dotle

Logor iz kojeg su, kako kaže Marić, svi mogli da odu kada su hteli i u koji su smešteni da ih neko ne bi ubio, bio je mesto zverstava i patnji. U jednom od svedočenja koje je koristilo Tužilaštvo Tribunala, piše: "Zlostavljanje u logoru neprekidna je i opšta pojava, a počinje dolaskom zatočenika. Zaista, od trenutka kada stignu, zatvorenike se najčešće tuče ili u svakom slučaju maltretira, kao da im se želi odmah pokazati da ih se više neće smatrati ljudskim bićima..."

Kada su davnih devedesetih čuveni Boško i Stanko sa Pinka u još čuvenijoj emisiji „City“ govorili da je nešto must, a Snežana Dakić pitala sagovornike kako brinu o svom wellnessu, svi smo se zgražavali. Pa, zar nemamo mi u ovom prelepom jeziku svoje rođene reči kojima možemo da se služimo?!

Kada krenem da razmišljam šta se sve promenilo, nekako mi u mislima ispliva ono što je najviše ostalo isto. Ljudska priroda. Svi su u nekom konstantnom sukobu. Pandemija postoji. Pandemija ne postoji. Vakciniši se. Nemoj da se vakcinišeš. Stavi masku! Neću da nosim brnjicu! I tako u krug. Fascinira me ta životinjska potreba da se borimo za nešto i krvnički se držimo toga, u ovom slučaju stava, koji najčešće nema veze sa naukom, mozgom, a ni zdravim razumom

Dođite, sve pošasti sveta! Dođite, ja ću samo urliknuti: koji će biti uslovi za ulazak u Grčku jula meseca? Mada, ni Golubac nije loš. Iz perspektive instagram fotografija. Pa eto, nosim se sa ovom pandemijom, dostojanstveno i smerno

Feldmaršal Borojević bio je tragični gubitnik u Prvom svjetskom ratu koji ga je slavio kao „Lava od Soče“, svjetski priznatog od vojnih eksperata kao vrsnog stratega obrane koji je dobio sve bitke, odbio dvanaest velikih ofenziva talijanske armije, ali je izgubio rat a na kraju skoro i penziju

Niti će 2021. godina biti bolja, niti će 2020. biti moguće zaboraviti. Naprotiv, ne bi ni trebalo. Zaboravljanje i potiskivanje posljedica koje proživljavamo, te nadanje lišeno materijalnih okolnosti, prije da nas otupljuje da preventivno razmišljamo u pravcu anticipacije krize i društvene reakcije na nju. Sa COVID-om vidjeli smo na koji način ona danas funkcionira – u fokusu nije bilo spašavanje društva koliko tržišnog i bankarskog sektora, do te mjere da je omogućilo još veća bogaćenja – globalna, kao i lokalna

„Forma naše demokratije je - svako ima pravo na svoje mišljenje. Čekajte, u redu, ali mišljenja imaju hijerarhiju. Postoje profesionalne i vrednosne karakteristike – nisu sva ista. Ovde čak i ljudi iz Akademije dođu i kažu: važna je demokratija, svako ima pravo na svoje mišljenje. Pa, to je katastrofa. Izvinjavam se, ali nije relevantno svako mišljenje. To je isto deo populizma“ kaže Latinka Perović u ekskluzivnom intervjuu za web magazin „Milica“ koji kao svoju uređivačku politiku slavi proboj ženskih principa u svakodnevnom životu, umetnosti i društvu

Ostala su bez odgovora nepostavljena pitanja: Ko još sumnja da su u Batajnici bila pokopana tela 744 civila (sedamdesetpetoro dece) - šta je potrebno da se otkloni sumnja, ako nekom nije dovoljan televizijski snimak predavanja kostiju albanskim vlastima na granici sa Kosovom. I kako će do ozbiljno oštećenih mozgova doći prezimena Beriša, Bogujevci, Durići, Jašari. Hoti, Čauši, o kojima govori Kamberi, odnosno toponimi njihovih hladnokrvnih likvidacija, Suva Reka, Podujevo, Prekaz. I dokle će Srbija prikrivati zločine svog državnog vrha, većinski podržanog, i brinuti o njihovoj interpretaciji kao o delu svetle tradicije. Koliko će dugo njeni stanovnici misliti da ih spasava prikrivanje vlastitog saučesništva

Pre 23 godine Dušanov otac, zaposlen u Gradskoj čistoći, kupio je televizor, da, kako je govorio, talentovani sin prati fudbal. Dušan je otišao po koka-kolu. Porodica Jovanović nije podnela Dušanovu smrt: nisu mogli da žive pored mesta zločina, i sele se u Mirijevo; majka iz četvrtog pokušaja uspeva da se ubije, otac, dijabetičar kome su bile amputirane obe noge, umro je od srčanog udara. Njihovo drugo dete, kći Kristina, nije upoznala brata

Uopšte ne insistiram da moja vakcina bude besplatna, znam da mi je neophodna, pa pozivam jednu apoteku, drugu, treću... i svuda dobijam isti odgovor. Mogu da se upišem u spisak, zvaće me ako dobiju, ali dobavljač im je rekao da to neće biti pre kraja novembra već najverovatnije tek početkom decembra. Nemaju informaciju zbog čega tako kasno