Tekstovi sa tagom: The Clash

Stramer je sa grupom The Clash jasno govorio o teškoćama sa kojima se suočavala engleska radnička klasa, osuđivao je imperijalističke težnje velikih sila, borio se protiv fašizma i time ostavio neizbrisiv trag u istoriji popularne muzike. Ovim tekstom odajemo počast toj jedinstvenoj ličnosti

Redateljica se ne mora eksplicitno povlačiti paralele s današnjicom, tipa da priloži neke biserne anti-imigrantske izjave Morrisseyja ili insertira scenu napada bijelih supremacista na prosvjednike u Charlotesvilleu kao Spike Lee u "Crnom članu KKKlana", makar Steel Pulse na koncertu nastupio u KKK odori. Paralele se, naime, povlače same od sebe

Na prvim pravim snimcima za novine Clash vidimo kao trojku, a takva je slika i na omotu njihove prve LP ploče. Tokom 1976. godine punk se iznenada nameće kao najzanimljivija pojava na rock sceni Britanije. U nekoliko londonskih klubova kao što su Roxy, Vortex ili Club 100 izvođači i publika pronalaze specifičan oblik komunikacije koji se nikako nije uklapao u dotadašnje konvencije šou-biznisa i stvaraju sopstvenu scenu

Mnogo je razloga zašto je London Calling najbolji, a jedan je zato što je riječ o djelu koje spaja punk kao glazbu i punk kao povijesno relevantnu društvenu pojavu koja ukazuje na društvene anomalije, od visoke nezaposlenosti do pokvarene političke kaste

Čet Bejker, Čak Beri, Majkl Džekson, Džo Stramer, Pol Makartni, Kleš..., među 'akterima' igranih i dokumentarnih filmova 4. Paralelnih vizija - Festivala muzičkog filma

Vremenom se menja i izgled zabava, više nije bitno dati samo gajbu, prostor, bitno je i imati neki program; mini koncert, svoj šou, performance nekog umetnika, napraviti happening, foto studio, polaroid akciju, izbor najgirl sa šouom, snimanje i gledanje videotejpa, piće, koktele - ne pije se više pivo već frappe, fuzzes, martini. Mašine se gase, čuje se mjuz, ceo kvart je živnuo. Lepe devojke se slikaju na autima, blicevi i noge sevaju. Domaćin, novosvesni, se izdvaja, niko ga ne poznaje, svi idu za njim, prvi, drugi, treći sprat i - vrata raja. Sto ljudi, osmesi na licu, muzičke mašine se pale, zidovi se tresu, vreme staje. Beograd by night. Body art žur sa dobrim mjuzom: FILM, FILIM, FILM!!! Mi smo uvek zajedno - naše devojke su najlepše u gradu!

Službeni glasnik objavio je prošle godine knjigu Antoana de Kona “Rečnik zaljubljenika u rokenrol” u prevodu Sanje Nedeljković. Antoan de Kon (1953) je francuski novinar, autor i voditelj brojnih programa na televiziji i radiju, ali i filmski glumac, reditelj i scenarista. Pop magazin Rapido i, naročito, Eurotreš, TV magazin o evropskom trešu koji je vodio sa modnim kreatorom Žan-Polom Gotjeom, proslavili su ga izvan granica Francuske učinivši ga „njenim najuspešnijim izvoznim proizvodom posle francuskog poljupca“. Antoan de Kon je zaljubljenik u rok od dana kada je, sasvim slučajno, otkrio „Bitlse“ na sceni. To je bilo njegovo preobraženje na putu za Damask (još jedna sličnost sa Svetim Pavlom jeste ta što i on lako pada s konja). Od tada, provešće veliki deo života braneći ovu muziku svim raspoloživim sredstvima – na televiziji (u emisijama Korus, Deca roka, Rapido), na radiju, u novinama i, u širem smislu, svakodnevnim prozelitizmom kojim povremeno iskušava granice strpljenja svojih bližnjih. Rok mu je toliko drag da je bio spreman da se baci na pisanje enciklopedije zaljubljenika. Savetovali smo ga da počne s rečnikom. Iz Konove knjige prenosimo nekoliko odabranih poglavlja

U magazinu fROOTS već duže prate što Kries rade u glazbi pa je u povodu objave “Selo na okuke/Village Tracks” glavni urednik Ian Anderson napisao da je “na svoj način album jednako uzbudljiv kao i London Calling, ali s gajdama - napravljenim od jareće kože.” U istom magazinu, vodećem na engleskom govornom području za world music scenu, Chris Nickson tako piše da “bubnjevi i udaraljke još uvijek preplavljuju, kao da stojiš na putu tenku. Pjesme možda dolaze iz tradicije, no način na koji su izvedene posjeduje svu snagu i strast najboljeg punka. Zvuče kao da im sam život ovisi o svakom udarcu, svakoj noti”