Tekstovi sa tagom: The Rolling Stones

Roll 01 S

Ploče koje nisu na prodaju (20): The Rolling Stones – “Sticky Fingers”

Uzlet do mudrosti

Stonesi su ušli upravo u tu fazu, kada ih je mrzelo da sviraju, pa su svirali kao preko one stvari i to je - ako mene pitate - bila i ostala njihova najbolja faza. Nije reč samo o stvarima kakve su “I Got The Blues” ili “Sister Morphine”; i brže pesme, kao “Dead Flowers”, odsvirane su na isti način: sa apsolutnim laid-back majstorstvom, sa strašno mnogo osećanja koje lomi srce i sa divnom distancom istovremeno; rokenrol, koji je pravda i istina, na toj se ploči vinuo do čiste mudrosti, koja je saosećanje i ironija istovremeno, jer "u jednoj ruci drži i veru i sumnju"
The Rolling Stones

Ploče koje nisu na prodaju (15): The Rolling Stones – “Black And Blue”

Igla u veni

Ušavši u sobu Mire Mihajlović, devojke taman dovoljno starije da mi na mnogo načina bude interesantna, sreo sam se sa Jaggerom, Richardsom, Wymanom, Wattsom i Mick Taylorom u, činilo mi se, prirodnoj veličini (najveći posteri koje sam dotad video zauzimali su dve strane lista "Bravo"). Mirini posteri s fotografijama iz sedamdesetih bili su prave ikone jedne tolerantne religije koju sam upravo otkrivao
RA5

Slučaj "Bitter Sweet Symphony": Kako se pesma vratila autoru

Pravda za Ričarda

Ashcroft je postao i junak i žrtva svoje pesme, a ona je postala njegova programska u pravom smislu te reči – opisuje njegov rad, čitav njegov opus, ironična je, podsmeva mu se; proslavila ga je i bacila u blato. Ali, Richard nije ostao da se valja u njemu. Napisao je mnoge fantastične pesme od tad. Pristao je da bude sve što hoće menadžeri r'n'r veterana. Zajebavao se i s njima. Rekao je svojevremeno da je „Bitter Sweet Symphony“ najbolja pesma koju su u poslednjih 20 godina napisali Jagger i Richards. Sada je ponosno izjavio da se „jebeno remek-delo vratilo kući“. I jeste
scorsese

Rock-portret o braku iz ljubavi

Martin Scorsese i popularna glazba

Nije slučajna veza između Scorsesejeve estetike i popularne glazbe u svim njezinim podžanrovskim rukavcima i idiomima. U nekih je filmaša ona (ili bilo koja druga zvučna podloga) tek pomoćno sredstvo, efektan dopunski alat za podizanje i podvlačenje ugođaja ili isticanje pojedine emocije. Za Scorsesea ona je uvijek ravnopravan dio filma, njegovo sastavno tkivo i ključno oružje: ukratko, element bez kojega se ne može