Tekstovi sa tagom: Tito

U subotu, 13. maja u 19 časova, u Galeriji Muzeja naivne i marginalne umetnosti u Jagodini, biće otvorena izložba „Partizanka i Fragonar. Kolekcija slika Jovanke Broz” nastala u saradnji sa Muzejem Jugoslavije i Galerijom Matice srpske

Kad su dva vrhunska majstora roštilja, Dragan Gligorijević – Bure i Dragan Marinković iz Leskovca bili pozvani na Brijune, nisu ni znali da će kuhati za samu kraljicu Elizabetu II

Sve je Handkeu ovde rajsko, arhajsko, starinsko, čak i vanvremeno, debele rečne ribe su “kao iz bajke”, Srbija je “iskonska zemlja”, čak je i ljubav prema trgovanju “iskonska”, a u pogledu nekog graničara vidi se “neizlečiva, ali i nedostupna tuga” – verovatno za izgubljenim rajem. Nauživa se Handke u rajskoj čistoti mitske Arkadije, među svojim egzotičnim domorocima, ispuni se arhajskim čuvstvima, a potom se vrati u svoju skromnu vilu pokraj Pariza, da se zlopati u toj odvratnoj, otuđenoj zapadnjačkoj civilizaciji koju toliko prezire

U orgiji krvi, pohlepe i ludila, u prah je, i metaforički i doslovno, smrvljeno sve što je u prijašnjem uređenju predstavljalo neupitan autoritet, spomenici starog sistema su minirani, kovanica “bratstvo i jedinstvo” postala je predmet poruge, a pečatom jugonostalgičara obilježen je svatko tko se usudio reći da je u starom sistemu živio bolje a u novom je opljačkan, razočaran i nije mu dobro

„Kada bih govorio o ovome romanu u nekoliko riječi, sveo bih opis na autentični jugoslavenski /bosanski nadrealizam: Dušan (Srbin), Ante (Hrvat) i Ibro (Bošnjak, musliman) su tri susjeda, dijele zajedničke blagdane, sudjeluju u krštenjima, slavama, Bajramima, Božićima, danovima Republike, imaju i Milana (autentičnog jugokomunista koji vjeruje "u stvar") i provode svoje vrijeme u ciklusima poljoprovrednih radova, dolazaka bibliobusa, autobusa i pošte u svoje malo selo usred ničega, čekaju Tita ali on ne stiže, i svi se, osim Ibre, čine da vođeni onom narodnom "snalažljivošću", u biti prijetvornim i lažljivim koristoljubljem, istovremeno ne gubeći ni one ljudske vrijednosti koje ih i nadalje čine bivanja vrijednim i voljenim susjedima – apsurd sam po sebi (...) Na kraju ostaje nerazumijevanje – priča ostaje ispričana samo onima koji je razumiju – no apsurd se čuva do kraja, konzistentno, uporno, Bart, slušatelj, suumiratelj, čovjek u istoj ljudskoj poziciji, unatoč posve raznorodnim iskustvima priču jednostavno ne čuje, ne razumije, ona za njega ne postoji, osim kao lupetanje jednog slavenskog urođenika na njegovom (zacijelo primitivnom) jeziku. Dva su svijeta odvojena trajno jer se, u svojoj biti, uopće ne razumiju“ (iz recenzije Milana Zagorca)

Mladen Arnautović je rođen 1940. godine u Gnionici kod Modriče. Diplomirao je na Pravnom fakultetu u Sarajevu, a radni vek je proveo u novinarstvu. Bio je urednik nedeljnika Naši dani i Oslobođenja, direktor NIP Mladost, glavni i odgovorni urednik Tanjuga od 1984. do 1991, kada je podneo ostavku. U Havani je kao dopisnik Tanjuga proveo sedam godina. Tokom novinarske karijere imao je intervjue sa Titom, Kastrom, Torihosom, Honekerom, Husakom, Jaruzelskim… Autor je knjige „Kuba, crveni vulkan Kariba“. Iz nove knjige Mladena Arnautovića “Sjećanja umjesto zaborava - Autobiografske i novinarske bilješke” koja je objavljena pre dve godine, XXZ magazin ekskluzivno donosi nekoliko delova

Mladen Arnautović je rođen 1940. godine u Gnionici kod Modriče. Diplomirao je na Pravnom fakultetu u Sarajevu, a radni vek je proveo u novinarstvu. Bio je urednik nedeljnika Naši dani i Oslobođenja, direktor NIP Mladost, glavni i odgovorni urednik Tanjuga od 1984. do 1991, kada je podneo ostavku. U Havani je kao dopisnik Tanjuga proveo sedam godina. Tokom novinarske karijere imao je intervjue sa Titom, Kastrom, Torihosom, Honekerom, Husakom, Jaruzelskim… Autor je knjige „Kuba, crveni vulkan Kariba“. Iz nove knjige Mladena Arnautovića “Sjećanja umjesto zaborava - Autobiografske i novinarske bilješke” koja je objavljena pre dve godine, XXZ magazin ekskluzivno donosi nekoliko delova

Kad su već čvrsto rešili da se posmrtno obračunaju s Titom, bilo bi pošteno da zajedno s njim izmeste i ono malo što je u Srbiji stvoreno za njegovog vakta. Pošto je očigledno da je reč o ovejanom zlikovcu i neprijatelju srpskog naroda i Srbije, to što je napravljeno u njegovoj komunističkoj tamnici ne može da bude ništa značajno ni veliko, u svakom slučaju je reč o nekim sitnicama bez kojih ćemo moći da živimo. I da udišemo srpski vazduh punim srpskim plućima

Baletić se osmeli da pita: “Druže Kočo, kad govorimo o našem zlatnom dobu spoljne politike, to ste Vi smišljali i vodili?” Koča odbrusi: “Ne pričajte gluposti! Sa Titom sam bio kod 290 šefova država, vlada ili suverena, 289 su vodili beleške, šta Tito govori. Jedino Čerčil nije držao olovku u rukama”

Friška cipelarenja mrtvog Tita samo još jednom pokazuju da naši patuljci nisu u stanju da podnesu da i mi imamo neku značajnu istorijsku ličnost, već bi da ga svrgnu u svoju kaljugu i skrate na svoju mizernu meru. Oni bi najradije da ovde nikad ničeg značajnog nije bilo, da nikad nismo bili deo sveta, da se ništa bitno nije desilo, da nismo nikad izašli iz vekovne zaostalosti, nego da smo uvek bili jedna te ista ropska, nacionalistička, provincijalna močvara, jer se u takvoj sredini oni najbolje osećaju. Tek kad zarone u blato, parohijalni nacionalisti plivaju kao riba u vodi

Na sljedećem snimku, u razgovoru sa Predragom Matvejevićem, Krleža opisuje svoj susret sa Titom 1939. u jeku sukoba na književnoj ljevici, u vrijeme Pečata i Dijaletičkog antibarbarusa. Govoreći u kakvom je uslovima došlo do toga susreta i u kakvim okolnostima se on odvijao, Krleža opisuje i dramatične trenutke u toj krčmi kada je Tito umalo upotrijebio svoj revolver, što je međutim ipak sretno završilo, a konsultacije nastavljene sve do 10 sati navečer. Na snimku se može čuti i kako Krleža pedantno isključuje magnetofon kad god se povede riječ o sibirskim grobovima, premda Matvejević svjedoči da je Krleža stalno pitao Tita o tim žrtvama, na što mu je Josip Broz otpovraćao da ipak ima važnijih problema dok je fašizam pred vratima

Nacionalistički šljam svih boja, u velikoj meri sačinjen od najobičnijeg ološa sa nacionalizmom kao pokrićem za pljačku i zločinstvo, već decenijama se bavi svojim omiljenim sportom: cipelarenjem mrtvog Josipa Broza Tita. Za razliku od domaćih gadova i budala, neki ljudi su imali malo drugačije mišljenje o Titu

Pročula se i vijest: "Strani glumci su otputovali, ali ih je na Ivan-sedlu zahvatila mećava. Ne mogu ni naprijed ni nazad." Među onima koje su spasioci zatekli i vratili u Sarajevo bila je i barunica Ira Fürstenberg. Sto crvenih ruža nije imala uza se, niti smo kraj nje primijetili neutvrđenog - obožavaoca

Rumunski organizator priređuje oproštajni doručak. Sekretar komiteta drži kratak govor u kome se zahvaljuje na odličnoj svirci. U ime benda zahvaljujem se na lepim rečima dodajući da mi je posebna čast što sam bio u prilici da upoznam njihovog predsednika. Gledaju me, očito ne shvatajući o čemu govorim, ni kakve su mi namere. Vadim fotografiju i pokazujem – Čaušesku i ja, zajedno. Za ono što je usledilo, nedostaju mi prave reči da bih to opisao. Tajac. Zbunjenost. Neverica. Fotografija sa strahopoštovanjem ide iz ruke u ruku. Primećujem da sekretaru, dok mi vraća sliku, podrhtavaju ruke

Danas znamo da su nam nadu ukrali upravo mrtvi fazani, oni koji su ih viđali dok su kimali glavom velikom gazdi. Poželjeli su da se tako odnosi i prema njima. Sjetite se samo Tuđmanove bijele vojne uniforme. Stajala mu je ko kravi sedlo. Loša kopija Tita